Naša potreba za slušanjem potiče, ponekad, iz same nemogućnosti da podnesemo tišinu. Ideja o zavodljivoj retorici nekog prijatnog glasa koji nam govori o (ne)stvarnim događajima sama po sebi je primamljiva. Prisutno je, takođe, i nostalgično prizivanje bezbrižnosti atmosfere detinjstva u kome se uglavnom slušaju priče, bajke i uspavanke. Otud, a naravno i iz praktičnih razloga (nemogućnosti čitanja, slabosti vida, sinhronog rada više stvari) razvilo se polje audio koncepcije književne umetnosti, kao i kreiranje sada već brojnih književnih podkasta. Takođe, milenijalsko doba podrazumeva „background“. U svakom kafeu u kome sedimo čuje se muzika. U knjižarama, prodavnicama i šoping centrima takođe. Navikli smo se i na buku ulice.
Gotovo je nemoguće posmatrati savremen život odvojen od zvuka i u okrilju tišine. Jedina mogućnost da se delom izolujemo od buke (što je takođe relativno, zbog buke koja dopire sa ulice i glasnog komšiluka) je u sopstvenom prostoru. Međutim, tada se javlja potreba da ponovo narušimo tišinu, ne nužno rečima, već i kad smo sami – uključivanjem televizora i odabirom kanala ili uključivanjem kompjutera i makar otvaranjem prozorčića YouTube-a kao primarne refleksne radnje kod većine ljudi. S tim u vezi, možda naša potreba za konstantnim slušanjem i prihvatanjem informacija može i da se poveže sa onim što odgovara vremenu, a to podrazumeva neprekidni stvaralački radni pogon, odnosno podleganje pritisku da u eri u kojoj je potrebno stvoriti što više novca za što manje vremena osećamo potrebu da neprestano budemo konstruktivno aktivni i ako ne gradimo bogatstvo da makar gradimo sebe (da bismo jednom od toga izgradili i bogatstvo). No, na ovu temu možda drugom prilikom. Važno je razumeti da se u vremenu kakvo je naše, hobi koji ostaje to što jeste i ne pretvara se u dodatni ili pak primarni izvor novca može posmatrati kao velika duhovna vrednost. Čitanje nosi potencijal jednog takvog hobija, odnosno užitka, a uz razvoj tehnologije raste i zainteresovanost za traganjem za novim medijima kojima ćemo izraziti jedan tekst. To je jedan od razloga popularizovanja podkasta i audio-knjiga.
Delo koje čitamo i koje slušamo nećemo uvek doživeti kao isto delo. Zapravo, teško da ćemo ga doživeti na isti način. Jedinstvenost kojoj doprinosi slušanje teksta ponekad je u izneveravanju horizonta očekivanja, jer nam glas stvara potpuno drugačiji doživljaj u odnosu na onaj koji smo imali tokom čitanja: likovi dobijaju drugačije konture, lirske slike se formiraju dublje ili oštrije ili u sasvim novim nijansama, dok nam se ne učini da smo sve vreme imali pogrešan doživljaj tokom čitanja ili pak shvatimo da nam se dati format ne dopada. To jeste zamka ovakvog vida predstavljanja umetnosti i pravo je umeće odvojiti ono što nam jednostavno ne prija od toga da smo kao čitaoci pogrešili u proceni. Svaki istinski doživljaj koji se stvori u kontaktu sa umetničkim delom je unikatan i tu nema prostora za raspravu o greškama.
Podkasti kao sve interesantniji digitalni format, mogu se pratiti i u okvirima književnosti. Postoje u velikom broju i dotiču se brojnih tema, a književni podkasti su posebno zanimljivi jer nam predstavljaju nešto, (uglavnom) poznato, na drugačiji način, iz sasvim nove perspektive. Neretko, savremeni pisci čitaju i/ili komentarišu svoja ili tuđa dela, što je postalo deo prakse. Časopis The Gardian pokrenuo je books podcast kao deo stalne postavke u organizaciji rada, uz prijatnu muzičku pratnju čitanju i pričanju, emituje osvrte na aktuelna dešavanja i zanimljive intervjue, čime ozbiljno prete da postanu deo dragih navika u svakodnevnici. Ono što donosi slušanje književnosti jeste stvaranje atmosfere kojoj doprinosi glas koji pripoveda (ili čita pesmu). Možda čitava poenta jeste u glasu, njegovom tonu koji se stapa sa naracijom i lirikom, emotivnošću koju u sebi nosi, dikciji, pravilnom odmeravanju trenutka i adekvatnom praćenju dinamike teksta. Nažalost, u našem regionu još uvek ih nema puno, ili barem ne u dovoljnoj meri. Prisutni su audio-zapisi priča i pesama za decu, recitacija, kao i YouTube kanali na kojima su otpremljeni zapisi naših cenjenih pisaca i pesnika koji čitaju svoja ostvarenja. Ipak se tome može pokloniti više pažnje.
U nastavku ću vam predstaviti audio izdanja nekolicine izdvojenih književnih dela na engleskom jeziku. Moguće je pronaći ih na platformi Spotify, kao i na portalu Open Culture.
Za sve ljubitelje privlačnosti mračne atmosfere Edgara Alana Poa, nesumnjivo bih izdvojila sjajan petosatni doživljaj čitanja njegovih dvadeset dela, među kojima su, svakako, i najpoznatija (Gavran, Anabel Li, Crna mačka, Pad kuće Ušer). Glasovi glumaca Bazila Ratbona i Vinsenta Prajsa su savršeno prilagođeni rečima koje izgovaraju. Vinsent je i ranije glumio u filmskim adaptacijama Poovih dela, konkretno u Kući Ušerovih (‘60), Gavranu (‘63) i Maski crvene smrti (‘64), a poznat je i po svom okretanju kategoriji B-horora, dok je Bazil najpoznatiji po ulogama Šerloka Holmsa. Obojica u svojim filmografijama imaju i uloge naratora, tako da im ni žanr ni forma zadatka ovde nisu bili strani. Neodoljiva nepredvidivost ali i jasan predosećaj da će se nešto strahovito važno i ujedno zastrašujuće desiti prate njihovi duboki i markantni glasovi, na momente i sami prestrašeni kao da su u blizini opasnosti. Naracija koja se i glasovima gradacijski pomera ka kulminaciji u pojedinim delima neposredno nas uvlači u priču, ostavljajući u prostoriji u kojoj se nalazimo delove atmosfere koju bismo očekivali tokom večeri gde se grupica ljudi „zabavlja” pričajući strašne priče. Alisa u Zemlji čuda koju čita Ser Džon Gilgud uz umirujući muzički intermeco koji nas vraća za gotovo čitav vek unazad, savršeni je odabir za neko opuštajuće večernje nečitanje i uživanje u knjizi. Iako su tumačenja ovog romana veoma kontroverzna, uslovljena pozitivističkim pristupom i, samim tim, zahtevaju izvestan oprez prilikom komentarisanja, među knjigama za decu i dalje je veoma popularna Alisa i njena Zemlja čuda u kojoj se našla, kao i svi likovi iz tog sveta izokrenute stvarnosti. Đacima koji uče engleski (i kojima je sama knjiga već poznata), ovo bi bila višestruko korisna prilika da na pomalo zahtevan i, zbog sjajnih Gilgudovih vokalnih prelaza, zabavan način, obogate svoje znanje i ujedno budu upoznati sa još jednom oblikom kontakta sa književnim ostvarenjem. Može se pronaći i na YouTube-u. Čekajući Godoa, najpoznatije Beketovo dramsko ostvarenje i obavezan deo lektire (mada bih svakako preporučila upoznavanje i sa ostalim dramama ovog nobelovca), ostavlja prostor za zapitanost i tokom slušanja. Dramski tekst moguće je čitati, gledati kao predstavu ili samo slušati. Čar u slušanju ove drame, poznate predstavnice teatra apsurda, jeste upravo u tome što se samo zvukom, odnosno glasom, oblikuje i formira odsustvo metafizičkog u čoveku, praznina i besciljnost životnih kretanja. U potpunosti smo lišeni dramskih didaskalija. Glasove Estragona i Vladimira daju Ber Lar, poznat po ulozi Lava u Čarobnjaku iz Oza i E.G. Maršal. Na momente podseća na slušanje neke radio emisije, uz smenu komičnih i tragičnih momenata, nasilnih zvukova u odnosima između likova, naročito kada je reč o Pocou i Lakiju. Takođe, repetitivno slušanje simbolično odabranih imena likova pomaže u produbljivanju razumevanja njihovih značenja. Lakijev performans predstavlja važan segment drame, čije slušanje povremeno postaje naporno i samo po sebi nepodnošljivo, kao i realnost sveta apsurda čiji smisao predstavlja. Može se u celosti naći u okviru veb biblioteke Internet Archive. Za ljubitelje horor žanra, evo jednog književnog horor klasika. Počeci poglavlja Drakule prate dramatični muzički momenti, poput horor gonga koji prekida slušaočev kontakt sa realnošću i uvodi ga u svet transilvanijskih tajni. Prodoran i dubok glas Kristofera Lija, već poznatog po čitanju Frankenštajna, Poovih priča, Fantoma iz opere, kao i Zvonara Bogorodičine crkve, adekvatan je za atmosferu koja je potrebna ovakvom poduhvatu. U Frankenštajnu njegov glas postaje oporo prigušen, na momente veoma zastrašujuć. Očigledno je bio jedan od omiljenih glumaca koji su pozajmljivali glasove kad se javljala potreba za izazivanjem jeze i straha. Možemo ga pronaći i u animiranoj adaptaciji Pad kuće Ušer, Raula Garsije, kao i na YouTube kanalu gde se mogu pronaći njegovi metal singlovi. Dvadesetčetvoročasovno slušanje Dikensa može zvučati zamorno, ali zapravo predstavlja jedan avanturistički pristup književnom delu. Čarls Dikens je napisao brojna dela, a najpoznatija su dostupna u audio izdanju, poput Olivera Tvista, Velikih očekivanja i Dejvida Koperfilda, kao i neka manje poznata. U nekim pričama (Priča o dva grada) čujemo život ulice, kakofoničnu buku i aplauze, u drugima čujemo, teško razaznajući reči, govor mase, povremeno mirni naratorski ton, a zatim dijaloge raznolikih glasova brojnih likova.
Pregršt toga nude ovakva izdanja Dikensovog opusa, pružajući uvid u jedno doba i istovremeno stvarajući iluziju da možda ipak ne slušamo jednog pisca. Čuveno i predivno citiranje Volta Vitmena u filmu Društvo mrtvih pesnika moguće je posmatrati kao dobar primer koji objašnjava fenomen neposrednog uticaja. Snaga izgovorenih reči prethodno oblikovanih kao književno-umetnički tekst može, ukoliko je govornik apsolutno posvećen, kulminirati u kontaktu sa zainteresovanim slušaocima. Otud pojedine recitacije, citiranja ili priče za laku noć izazivaju snažne emocije i opstaju kao tradicionalni način predstavljanja narativa. Pored svojih već pomenutih praktičnih primena, progresivna aktuelnost audio-knjiga i književnih podkasta može se posmatrati kao potreba da umetnost koja nam je dostupna oblikujemo kroz različite medije, kao što je to već učinjeno kroz filmove rađene prema knjigama, kao i često korišćenu inspiraciju za stvaralaštvom u jednom domenu na osnovu dela iz drugog vida umetnosti. Uz razvoj tehnologije otvaraju se nove i sve raznovrsnije mogućnosti, te tako postajemo svedoci i konzumenti novih idejnih procesa i njihovih produkta.
Novo čitalačko iskustvo, povezano sa slušanjem i time preispitivanjem tradicionalnog koncepta knjige, ne treba da postane jedini vid upoznavanja književnosti. Slušanje ne može zameniti čitanje, jer ono predstavlja alternativni oblik konzumacije literature. Knjiga i pisana reč imaju prirodnu prevlast, dok ostali oblici literarnih zapisa pokazuju dostupnu raznovrsnost izbora, što nam omogućava autentične doživljaje
