Milan Damjanac je licencirani konstruktivistički psihoterapeut, filozof i socijalni radnik koji sebe najpre doživljava kao filozofa u psihoterapiji. Kaže da je danas neophodno sagledati kontekst usled sveopšteg gubitka kontakta među ljudima i da mu filozofija u tome pomaže. To je bio i povod za ovaj intervju za Plezir magazin u kojem nam otkriva razliku između krivice i odgovornosti, kao i iskušenja savremenog čoveka u borbi sa usamljenošću. Pričaćemo o sve većem udaljavanju među ljudima, društvenim mrežama i emotivnoj zatvorenosti.
Da li je u 21. veku usamljenost prisutnija nego ranije?
Usled veće individualizacije, danas je usamljenost postala sastavni deo života. Pojedinac je ostavljen da sam izabere svoj put, a to ga zbog uslova života, uređenja društva, rada, dovodi u poziciju da se često oseća kao da je zapostavio privatan život i da nema društvenu podršku kada mu je teško. Iskušenje je i u tome što je u 21. veku industrija zabave dovedena do savršenstva, te smo zaokupljeni sadržajem preko malih ekrana, brzim slikama i snimcima putem društvenih mreža koji nam pružaju osećaj manje usamljenosti. Informacija, kao i drugi ljudi, su putem interneta i društvenih mreža postali tako lako dostupni da se i sami osetimo kao deo neke celine. Nažalost, upravo takva dostupnost uzrokuje i brzo povlačenje ili samo delimično ili jednostrano ulaženje u odnos; naprosto, to što je lako upoznati nove ljude uzrokuje to da se ljudi i povlače iz odnosa pri prvom neslaganju ili naporu. Odnosi u kojima ima sve manje ulaganja i sve više „površnih“ tema postali su glavno obeležje današnjeg društva, a nedostatak smislene razmene sa drugima uzrok usamljenosti.
Da li su više usamljene žene ili muškarci, starije ili mlađe generacije?
Ovo je vrlo interesantno pitanje. Meni se čini da svi mogu biti usamljeni uvek, a posebno danas. Na izvestan način, potrošačka kultura se bazira na promociji lepote, a samim tim i mladosti, te se može reći da starije generacije mogu osetiti jednu vrstu isključenosti iz odnosa sa drugima po tom osnovu. Sa druge strane, nikada ranije nije bilo toliko celoživotnih edukacija, aktivnosti i društvenih događaja kao danas, pa se pružaju nove mogućnosti za upoznavanja i aktivnosti, bez obzira na godine. Ogromna brzina kojom se uslovi života menjaju usled razvoja tehnologije uzrokuje potpuno nerazumevanje između generacija, te primarna porodica postaje izvor novog društvenog pritiska. Samim tim, usamljenost kao vrsta isključenosti i nerazumevanja se može (i ne mora) javiti i kod jednih i kod drugih. Isto je i kada hoćemo da razmotrimo muškarce i žene. Društveni pritisak se različito oslikava na oba pola, ali ga svakako ima. Usamljenost pogađa sve, iz različitih razloga, ali se čini da je veći pritisak na ženama zbog mnoštva očekivanja koja se međusobno sukobljavaju. Balansiranje profesionalne uloge na poslu, uloge supruge, majke i prijateljice može biti jako teško.
Na koji način i koliko društvene mreže utiču na socijalni život? Da li ga obogaćuju ili osiromašuju?
Danas postoji široko rasprostranjena debata o ovom pitanju. Meni se čini da se ta debata vodi oko potpuno pogrešne premise koja pretpostavlja da društvene mreže mogu biti za nešto odgovorne. Društvena mreža je jedan kontekst i alat kome mi dajemo smisao. Sama po sebi, ona ne može imati odgovornost za bilo šta. Ukazujem, naime, na jednu vrstu opštedruštvenog nerazumevanja odgovornosti i konteksta. Struja nije loša niti dobra. Ona može biti korišćena u dobre ili loše svrhe. Ukoliko dodirnemo utičnicu mokrim rukama, videćemo u struji nešto loše, dok nam osvetljenje, tehniku i olakšanje života koje ona donosi govore o njoj nešto dobro. Struja je struja. Sve zavisi od toga kako je koristimo. Imalo bi smisla govoriti o tome koliko je pojednostavljivanje odnosa između ljudi dovelo do siromašnije razmene među ljudima, čemu svakako kumuju društvene mreže. Sa druge strane, činjenica je da nam omogućuju lako povezivanje sa drugima. Mi smo ti koji su odgovorni za način upotrebe društvenih mreža. Društvene mreže mogu obogatiti naš život novim poznanstvima, iskustvima, saznanjima, a mogu i osiromašiti ukoliko ih koristimo kao način da pobegnemo od onih životnih sfera kojima nismo zadovoljni. Društvene mreže nam mogu omogućiti da proširimo svoja iskustva, ali i da budemo, bar u tom kontekstu, neko drugi. Ipak, one nam mogu omogućiti i prostor za izbegavanje suočavanja sa odgovornošću i promenom. One mogu biti utočište i uteha. Problem je u tome što ne mora svako utočište biti korisno, niti svaka uteha dobra. Sve to može biti i toksično.
Da li su danas ljudi emotivno zatvoreniji nego ranije?
Uzmimo strukturu dana prosečnog odraslog čoveka. Posao je često takav da zahteva od nas efektivan rad i posvećivanje bar osam časova dnevno, a neretko i duže. Nakon posla, usled umora, često smo u iskušenju da potisnemo svoje emocije i potrebe. Odnosi od nas zahtevaju emotivno investiranje za koje imamo utisak da nemamo snage. Zbog toga se osećamo preplavljenim od strane drugih i njjihovih problema, ili smo mi ti koji smo nezadovoljni i koji nemaju sagovornike. Tu uskače industrija zabave i nudi nam sve što nam je u tom trenutku potrebno, te zbog toga nemamo vremena da se pozabavimo sobom i drugima. Ukoliko ne razumemo sebe, svoje potrebe, želje, nadanja, odnosno, ukoliko ne ostajemo sami sa sobom, onda ne možemo imati ni kvalitetnu razmenu sa drugima. Ovo može dovesti do različitih ishoda. Pretpostavimo da je jedan od njih udovoljavanje drugima i njihovim potrebama, a potiskivanje svojih ili udovoljavanje svojim potrebama i zapostavljanje tuđih. U svakom slučaju, tek spoznaja svojih potreba i želja, razumevanje tuđih potreba i želja predstavlja put ka prevazilaženju usamljenosti. Naučiti da se zauzmemo za sebe, postavimo zdrave i jasne granice uz razumevanje tuđe perspektive predstavlja put ka izlasku iz usamljenosti. U suprotnom, krajnosti mogu proizvesti ono što ste nazvali emotivnom zatvorenošću. Emotivna zatvorenost je rezultat strategija koje nisu dale rezultata. Ukoliko smo bili preterano darežljivi, a nismo dobili zauzvrat čak ni minimum svojih implicitnih očekivanja, bićemo napušteni, povređeni, besni i zatvoreni. Ukoliko smo samo tražili, a nismo ništa pružali, imaćemo utisak da nas ne razumeju dovoljno, pošto se sklanjaju od nas. Kako god okrenete, osetićete usamljenost što uzrokuje dodatno zatvaranje. Izlaz nije u krajnostima. Obe ove krajnosti jedino mogu da povećaju osećaj bespomoćnosti. Izlaz je u razumevanju sebe, drugih, poštovanju i pregovaranju. To podrazumeva i zdrav odnos prema sebi i građenje samopouzdanja.
Koliko na usamljenost utiče pobeda materijalizma nad duhovnošću?
Ukoliko pod materijalizmom podrazumevate novac i materijalne vrednosti, onda je odgovor da utiče mnogo. Opet, za ovo nije kriv novac. Kriv je odnos prema novcu. Novac je, kao i sve ostale materijalne vrednosti, postao cilj, a ne sredstvo. Ljudi se često nadaju da će im novac rešiti sve ili barem glavninu problema, ne shvatajući da je novac samo novac i da se ne mogu sve stvari u životu kupiti. Odnos sa drugima se gradi, a ne kupuje se. Materijalna sigurnost je postala zamena za psihološku, te nam je u svetu promenjenih odnosa i razaranja te mreže sigurnosti koju su predstavljali porodični i rodbinski odnosi, materijalna sigurnost postala najvažnija. Često možemo završiti usamljeni jureći za materijalnom sigurnošću. Naše potrebe prate naše materijalne uspehe, te se nakon svakog materijalnog uspeha stvara nova potreba a trka postaje neprestana. Ukoliko na trenutak zastanemo i pogledamo oko sebe, videćemo da smo žrtvovali mnogo važnih stvari jureći materijalnu sigurnost. Naravno, sve se ovo ne bi ovako odigralo da smo od početka imali jasan cilj i razumeli za šta je novac sredstvo i šta je u redu žrtvovati da bi se do njega došlo. Mediji igraju veliku ulogu u stvaranju ove vrste usamljenosti. Naime, oni validiraju ovu pretpostavku o novcu kao o rešenju svih problema, univerzalnom izvoru sreće. Novac je postao sredstvo za promenu okolnosti, a okolnosti se ne menjaju tako. To onda, najčešće, generiše čitav set još nepraktičnijih pretpostavki. Ne sviđa ti se kako izgledaš? Plati i izgledaćeš lepše. Ne sviđaju ti se prijatelji? Imaj novac, i imaćeš bolje. Ne sviđaš se sam sebi kao osoba? Plati, i učinićemo te boljom osobom. U tom smislu je i duhovnost danas zapravo drugo ime za potrebu da se prevaziđe gubitak odnosa među ljudima.
Koje su posledice usamljenosti po psihofizičko zdravlje?
Nažalost, značajne. Psiha govori putem psihičkog stanja ali i putem tela. Mi postajemo individue tek u odnosu sa drugima. Ukoliko takvog odgovarajućeg odnosa i komunikacije nema, onda će bolest biti način komunikacije sopstvenih potreba, bolest će postati način za ispoljavanje sopstvene želje za uključenošću i razumevanjem. To će biti jedna od strategija da obezbedimo sebi da nas drugi vide i čuju, i da sami sebe vidimo i čujemo. Da bar nešto preduzmemo kako bismo zaštitili sebe. U tom smislu je zdravlje zdrav odnos prema sebi i drugima, a psihosomatska i psihička bolest znak da nismo zadovoljni tim odnosom i da je potrebna promena. Ukoliko ne znamo da kažemo „ne“ drugima, bolest će to reći za nas. Ukoliko osećamo grižu savesti, bolest će nam doći kao vrsta kazne. Razumevanje sebe i prevazilaženje usamljenosti je jako važno kako bismo svoj život stavili pod svoju kontrolu.
Da li su usamljenost i samoća tabu tema u društvu? Koliko su ljudi spremni da govore o sopstvenoj samoći?
Samoća je potpuni gubitak ljudi koji nam mogu biti podrška i resurs za naše potrebe, a mi za njihove. To, logično, stvara osećaj tuge. Kako god bilo, mi jedino sigurno možemo da promenimo sebe i odnos prema drugima. Nažalost, mi često pomešamo odgovornost i krivicu. Mi možemo biti odgovorni da promenimo stvari koje želimo da promenimo, koje nas koštaju, povređuju ili povređuju druge. Mi smo odgovorni da nešto preduzmemo. Dakle, mi smo odgovorni da promenimo, ali nismo krivi za zatečeno stanje. To često uzrokuje da se ljudi plaše da govore o samoći i usamljenosti kako ne bi bili optuženi da su sami krivi i odgovorni. Oni jesu odgovorni, ali nisu nužno krivi. Te dve stvari su, nažalost, danas sinonimi i to onda pravi veliku pometnju. Ljudi moraju da shvate da je čak i razgovor o usamljenosti već veliki korak ka njenom prevazilaženju. Odnos leči usamljenost. Nije nikakva sramota potražiti pomoć i obratiti se nekome. Nije sramota razgovarati sa bližnjima iz pozicije onoga što osećamo. Naravno, to je lako reći, ali je teško pripremiti sebe na potencijalne ishode takvih razgovora.
Suštinski, promena je jedino što je sigurno u životu i razrešenje naših problema može biti samo u promeni, ne u ponavljanju iste matrice. Ono što nas je dovelo na stranputicu nas svakako neće dovesti tamo gde želimo da budemo. Potrebno je ponovno osmisliti sebe. Tek tada taj put ka onome što želimo da postignemo može biti onaj put za koji možemo u potpunosti biti i odgovorni i krivi.
