U moru aktuelnih književnih preporuka domaćih izdavačkih kuća, blogera i novinara često se mogu naći isključivo novi naslovi, u cilju promocije istih. Imajući u vidu da su takve liste najčešće banalne i usmerene na promotivne sadržaje, u Pleziru svakog ponedeljka možete uživati u rubrici pisci preporučuju u kojoj ćete saznati šta vaši omiljeni pisci čitaju. Naši dragi gosti, pisci koje volimo, pričaće nam o književnim naslovima i autorima koje sa uživanjem čitaju i preporučuju svojim prijateljima. Ovog ponedeljka, u gostima nam je pesnik, književni kritičar, esejista i izdavač Gojko Božović.
Ne može se voleti samo jedna knjiga, niti samo jedan pisac. Književnost je sačinjena od mnoštva glasova, nijansi, razlika i pogleda na svet. Utoliko je izbor knjiga uvek ponavljanje u mnogo čemu neponovljive avanture čitanja. Kao što je svako novo čitanje iste knjige barem u nekom detalju drugačije, jer smo se promenili mi i postali otvoreniji za neko značenje koje nam je ranije izmicalo, tako i svaki izbor jeste izraz kako razumevanja vrednosti, tako i trenutka u kome izbor nastaje. S vrhunskom književnošću stvari nisu uvek nužno lakše, ali ih uvek bolje razumemo.
Danilo Kiš – Enciklopedija mrtvih
Moj izbor omiljene knjige Danila Kiša se menjao. Dugo vremena moja omiljena knjiga bila je Grobnica za Borisa Davidoviča, jedno vreme to je bio roman Bašta, pepeo, svoje vreme imao je Peščanik. U ovom trenutku to je Enciklopedija mrtvih. Nisam odbacio druge Kišove knjige, naprotiv, niti ih manje volim, ali taj susret sna i smrti, racionalnog i emotivnog, patosa i ironije, dokumenta i priče, sudbine i poetike, nepopravljive stvarnosti i neukrotive mašte kakav prepoznajem u Enciklopediji mrtvih uzimam kao primer šta književnost može da nam pruži i šta od književnosti treba da zahtevamo.
Borislav Pekić – Kako upokojiti vampira
Pekićev junak Konrad Rutkowski našao se pred licem cele zapadne filozofije i on s njom vodi svoju odsudnu životnu i intelektualnu bitku. Od ishoda te bitke zavisi ishod njegovog života. Jer sa zapadnom filozofijom nastupaju i deloni njegove prošlosti u kojoj je on bio vojnik poretka protiv koga se nije pobunio, vojnik nužnosti koje je pokorno prihvatio i potom se uživeo u ulogu tražeći za svaku priliku opravdanja za sebe, pripadnik nacističke partije i vojske. Pekićev junak je najpre bio učesnik i svedok istorije, potom je istoričar. Vratio se na mesto zločina i oživeli su potisnuti demoni savesti i vampiri nezavršene prošlosti, jer nikada ne možemo prestati da budemo ono što smo makar u jednom trenutku bili.
Aleksandar Tišma – Upotreba čoveka
Tišmina književnost je nemilosrdni susret sa svojim vremenom. Kao malo gde, u njoj možemo videti šta je čovek u stanju da učini drugima, ali i šta je u stanju da učini samom sebi. Otuda je roman Upotreba čoveka sažeti izraz razumevanja čovekove pozicije usred velikih izazova istorije i pred teškim izazovima same ljudske prirode. Tišmin glas je sabran kao da govori o nečemu svakodnevnom. Utoliko je slika sveta do koje nas nepogrešivo vodi prodornija.
Lalićeva poezija je svedočanstvo o neprestanom razvoju. U knjigama pozne zrelosti ovaj pesnik ostvaruje svoja ključna dela i neke od najvažnijih knjiga u istoriji srpske poezije. Predstavljajući Ivana V. Lalića kao prefinjenog pesnika kulture, stihovi u Pismu prepoznaju se kao izabrana tradicija i kao „ono što ostaje“. I pri svemu tome, Pismo je i dramaturški, i tematski, i značenjski besprekorno komponovana knjiga, nalik na najstrože oblike klasičnog pesništva.
Novica Tadić – Lutajući oganj
Teško je reći da li je bio posebniji pesnik Novica Tadić ili je više, u kontekstu savremenog pesništva, izdvojen njegov pesnički svet. Tadića nisu zadovoljavali laki izazovi, niti se u socijalnoj stvarnosti okretao lakšim rešenjima i stvaranju vlastite popularnosti i pripadanju ma kom tekućem trendu. Tako i njegov pesnički svet: to je slika grada i posrnule moderne civilizacije, to je svet u koji smo pali i mi sami. U tom svetu ovladavaju tamne stvari i paklene pretnje, tim svetom promiču izobličeni junaci lišeni dubljih svojstava. Sve do pesama iz dvehiljaditih u kojima se pesnik javlja kao „hrišćanin u gradu“ koji na jednako neuporediv način pokušava da iskupi vlastiti svet.
