Srednjevekovna trgovačka sila, domovina jednog od najpoznatijih trgovaca i putopisaca Marka Pola, koji je Evropi doneo priče o istoku i kineskom caru Kublaj Kanu. Nekada Mletačka republika, a danas Venecija, predivan grad na italijanskoj obali sa oko dvesta sedamdeset hiljada stanovnika sedište je pokrajine Veneto. Upoznajte “Kraljicu Jadrana” i “Grad mostova”.
Iako nema peščane plaže i hotele sa prostranim bazenima, ovo je grad koji svake godine poseti pozamašan broj turista. Venecija predstavlja mešavinu tradicionalnih italijanskih ukusa i mirisa, stare arhitekture i kitnjastih karnevalskih kostima, žamora turista i fine muzike, kao i odsjaje blica aparata mnogobrojnih turista i sunca o vodu kanala.
Poseta Veneciji je bila organizovana šesti dan sedmodnevne posete severoistoka Italije. Krenuli smo u žurbi, doručak pojeli s nogu i sa gomilom kofera krenuli ka autobusu da bi na vreme iz Lida stigli do Punta Sabioni i tamo se ukrcali na brod za Veneciju. Trebalo nam je pretnaestak minuta na moru da bi stigli do suncem okupane venecijanske luke pune uzavrele mase turista i uličnih prodavaca sa tezgama punim maski, kesica domaće paste i čipkastih kišobrana. Uz samu obalu stoje gondolijeri odeveni u prugaste, crno bele majice i bele šešire, koji vam nude prevoz. Venecija je umesto saobraćajnicama prošarana s velikim brojem kanala koji usecaju oko sto dvadeset ostrva, tako da se sav saobraćaj obavlja gondolama, čamcima i parobrodima kao i javnim gradskim prevozom, odnosno brodovima koji se nazivaju Vaporeto.
Odmah po pristanku nastavljamo dalje ka trgu Piazeta, produžetku glavnog trga, gde se nalazi Duždeva palata. Ovo je velelepna gotička građevina je u svoje vreme služila kao sedište mletačkog dužda i Velikog veća. Danas, je to predivan svedok bogate venecijanske kulturne baštine.
U neposrednoj blizini su i Stubovi zaštitnici, jedan sa statuom krilatog lava, simbola na grbu i zastavi Venecije, i drugi sa statuom sv. Teodosija. Na Piazeti je i Campanila, veoma visoka kula od opeke sa zelenom kupolom.
Kako se polako krećemo kroz masu imam vremena da upijem grad oko sebe i osmotrim da građevine, koje same po sebi, predstavljaju kulturne spomenike, pa ne čudi da je Venecija sa svojim kanalima i građevinama pod zaštitom Uneska.
Šetajući dalje prolazimo između viskokih Stubova zaštitnika i pred očima nam se otvara trg Svetog Marka (Piazza San Marco), koji i pored gužve izgleda ogromno i veličanstveno o čemu sudi i činjenica da je dugačak 170 (sto sedamsdeset) metara. Ovo je ne samo najveći trg (piazza) u Veneciji već i centar glavnih zbivanja, kako u srednjem veku tako i danas. On je sedište nadbiskupije, ali i venecijanskog karnevala. Kako je trg srce grada, sa njega se, u svim pravcima, kreće u dalji oblilazak. Popločan je velikim kamenim pločama između kojih se probija nabujala voda, usled čega se svuda mogu naći manje i veće bare po kojima, osim turista šljapkaju i golubovi, kojih ima puno i iako su zanimljivi turistima, vlasti nalažu da se nikako ne hrane jer grad ima velikih problema sa ovim pticama. Ipak, daju gradu još bajkovitiji izgled i savršeno se uklapaju u venecijansku idiličnu sliku i romantičnu muziku iz okolnih restorana.
Na trgu se nalazi i crkva Sv. Marka na kojoj su, u vreme naše posete, vršene opravke. Crkva se ubraja u jedne od najlepših na svetu i u sebi skriva ostatke vizantijske kulture u vidu zlata i srebra, ikona i posuđa. U blizini je i Torre dell’orologio, kula sa satom i zvonikom, ista ona kroz čiji je časovnik Roger Moore u ulozi Jamesa Bonda bacio svog protivnika u filmu Moonranker. Duž celog trga su postavljeni restorani i radnje luksuznih brendova poput Guccija i Ferarija, ali svaki iskusan turista će zaobići ovaj deo grada za predah i kupovinu. Pica i čaša italijanskog vina ili kapućino, koštaju duplo, ako ne i više, nego u ostalim delovima grada. Iz predivnog restorana Osteria San Marco dopire klasična muzika od orkestra koji svira gostima dok sede ispred restorana blago zaklonjeni belim draperijama. Ne propustite da svratite i u jedan od restorana na vodi gde ćete imati prelep pogled na kanale koji se presijavaju na suncu i gondole ukrašene zlatnim detaljima i stilizovanim nameštajem umesto klasičnih klupa, koje tuda provoze radoznale turiste i zaljubljene parove.
Nad kanalima se nadvijaju brojni mostovi, koji omogućavaju prelaz i spajaju male ulice. Jedan od najposećenijih je nesumnjivo most Uzdaha. Pogrešna je priča da je most nazvan po uzdasima ljubavnih parova koji su se tu sastajali. Most je spajao stari zatvor iz Duždeve palate, sa novim zatvorom. Na tom mostu bi osuđenici ispustili uzdah pri poslednjem pogledu na Veneciju pre odlaska u zatvorsku ćeliju.
Predah od razgledanja pravim u jednoj od mnogobrojnih popločanih uličica. Sa obe strane se prostiru radnje sa suvenirima ali i Murano staklom i Burano čipkom koji potiču sa istoimenih ostrva poznatih upravo po izradnji visokokvalitetne čipke i nakita i predmeta od stakla. Kažu da se Murano staklo ne može razbiti bacanjem na pod i da se na taj način može utvrditi autentičnost komada. No, retko koji prodavac će vam dozvoliti da to i učinite. Bio original ili kopija, ne mogu da odolim a da ne kupim mali privezak od stakla kao uspomenu na jedan od najlepših gradova na svetu.
U Italiji je sve u mirisu i ukusu i posetiti ovu zemlju a ne probati picu ili pastu smatra se jednim od velikih grehova koji su proklamovali veliki italijanski hedonisti. Ni ovaj grad nije izuzetak. Provlačeći se kroz uličnu vrevu osećam miris svežeg testa i paradajza. U obližnjem restoranu kupujem ogromno parče pice i odmah se setim Džulije Roberts u filmu Jedi Moli Voli koja čežljivo zagrize svoju picu i kaže :“ I’m in love, I’m having a relationship with my pizza!“
Iako je teško pored toliko turista zapaziti jedno lice, usresrediti se na samo jednog čoveka, uz malo truda građanin Venecije, Italijan, se lako prepoznaje. Niko nema tako smiren izraz lica, niko ne posvećuje toliko vremena kašičici koja uranja u gelato a potom u usta. Čini se da u doba kada svi žurimo i kasnimo, za njih to vreme ne postoji.
Posle kratke pauze pridružujem se turi i zajedno nastavljamo ka Velikom kanalu, kralju svih venecijanskih kanala i saobraćajnim čvorištem grada. Oko njega se prostiru radnje, restorani i palate u kojima su nekada živele najuglednije mletačke porodice. Danas se u septembru ovde održava Istorijska regata, nadmetanje gondolijera u kostimima i gondolama iz šesnaestog veka.
Svuda se oseća miris voća koji dopire iz susednih radnji koje prodaju sveže voćne salate. Sladak miris me ubrzo dovodi do pijace prepune povrća, voća, začinskih biljaka, pečuraka i cveća, ali i ribe i drugih morskih plodova. Prodavačice za tezgama izgledaju slično našim ženama. Nasmejane, punačke žene i bake, pre svega ljubazne i fine, pune strpljenja za turiste i njihov engleski ili krajnje loš italijanski. Kupujem veliki grozd belog grožđa, a prodavačica mi u papirnu kesu dodaje i jabuku i nekoliko jagoda uz veliki osmeh. Odmah iza ugla nailazim na prostor ograničen belom trakom u kojem neki ljudi nameštaju kameru dok su oko njih razbacani očigledno filmski rekviziti i oprema. Jedan od posmatrača mi na engleskom kaže da snimaju seriju i kroz šalu dodaje da primaju i strane statiste, pošto je po mom izgubljenom pogledu zaključio da nisam odavde.
Prilazim ivici na kojoj se spajaju kraj ulice i nabujala voda iz kanala. Odjednom mali talas izbaci vodu na ulicu a ja bojažljivo uzmaknem. Moja reakcija je izazvala smeh muškaraca koji su sedeli u hladu, oslonjeni uz zid obližnje zgrade. „Non mordere!“. Pretpostavila sam da nisu mislili ništa loše i uputila sam im osmeh krijući zapisujući rečenicu u telefon. Kasnije sam pronašla da to znači – „Ne ujeda!“. Nastavljam dalje u potrazi za savršenom maskom, a završavam potragu sa nekoliko suvenira, jer je ovaj grad toliko magičan i želite da ponesete maksimum iz njega pa makar to bili i porculanski suveniri i magneti.
Znate kako iluzije i snovi o nekom mestu mogu da se rasprše kao balončić od sapunice? Kada ono što vidite na slikama nije tako savršeno kao što izgleda? Vencija je u potpunosti ispunila moja očekivanja kao jedno magično mesto čiji svaki segment, ulica, kanal, most, ploča ili golub sa trga, izgleda kao da pripada tu i nigde drugde. Primetila sam da se ovde ljudi pre svega smeju i da im je smeh očigledno lek za sve probleme i ključ njihove smirenosti. Venecija je grad koji vas, dok sa broda koji se udaljava gledate na luku, poziva da mu se ponovo vratite!
