Diši svoju bajku
Pre gotovo četiri godine zaljubila sam se u Askine arabeske, a kasnije i u priče koje čitam u Loli četvrtkom. Autorka ovih priča je Srbijanka Stanković, pisac, mama, crna ovca, „ljud s olovkom” i strastveni borac za lepo. Kako ona ne voli da se hvali, ja ću vam reći da je njen dramski tekst „Ana je čekala” odneo pobedu na konkursu „Slobodan Stojanović” pre dve godine. Kao rezultat osvojenog prvog mesta objavljena je knjiga „Ana je čekala“, a od nedavno adaptaciju ove priče možete gledati na daskama koje život znače. U duhu praznika, poklanjam vam razgovor sa jednom posebnom devojčicom
NEŠTO ZA POČETAK.
Zdravo, ja sam Aska i svakodnevno dišem/ pišem svoju bajku. Volim plavu boju, slagalice i jednostavne stvari. Komplikujem i pojednostavljujem. Verujem da sam budna tri veka i da je to dovoljno opravdanje za moje podočnjake. Zaljubljena sam do ušiju u Žmua.
PAMTIŠ LI KAKO SI I KADA OSTALA BEZ PRVOG MLEČNOG ZUBA?
U hodniku Doma zdravlja. Čika Zuba u belom mantilu je prišao da vidi „šta imamo mi tu”. U sledećem trenutku sam u jednoj ruci držala svoj sekutić, a u drugoj baku. Nije bolelo. Tako sam prvu životnu lekciju naučila pre škole: kad te za ruku drži neko ko te voli i nekog kog voliš – ništa ne boli.
SLATKO, SLANO, LJUTO ILI NEŠTO ČETVRTO?
Slano u tanjiru i morskoj vodi. Slatko za dušui samo malo ljutog na nepce – da ovo slatko bude još slađe. Nešto četvrto je nešto prvo – ljubav.
SVAKOG PONEDELJKA SE RADUJEMO ASKINIM ARABESKAMA. ISPRIČAJ NAM PRIČU KAKO SI SE PRIDRUŽILA DRUŽINI CRNA OVCA?
Priča je jednostavna i počinje još jednostavnije: pitanjem moje prijateljice Tijane da li želim da pišem za Ovcu. „Ti si tako crna ovca“, rekla mi je. Prepoznala je u meni ono što sam ja već počela da zaboravljam vrativši se u rodni grad iz Beograda. Rekla mi je da napišem šta je to što me toliko muči u životu u provinciji – i rodila se Aska, borac za lepo. Tako se svakog ponedeljka već četiri godine umesto mrštenja što je ponedeljak negde na jugu Srbije, ja lepo nasmešim što je novi dan u mom životu. Što sam živa. I ponadam se da bar jednu osobu zarazim svojim osmehom.
OD NEDAVNO TE MOŽEMO REDOVNO ČITATI REDOVNO I NA STRANICAMA LOLA MAGAZINA. KAKO SI SE SNAŠLA U OVOJ REDAKCIJI? KOLIKO SE RAZLIKUJE OVAJ ANGAŽMAN OD KOLUMNE U CRNOJ OVCI?
Postala sam Lola kada je moja priča pobedila na konkursu „Ljudi s olovkama“ u februaru prošle godine. Ispostavilo se da sam stvarno „ljud sa olovkom“. Sa olovkom i tastaturom. Nema velike razlike – pišem. Volim. Dišem.Pišem. Nekad se zbog nečeg u svojim kolumnama pobunim. Ali uglavnom – pišem. Svakog četvrtka. I imam tu čudnu osobinu da negujem početničku nesigurnost – kao da nikad nisam pisala. Hoće li se ovo nekome svideti? Hoće li ovo nekoga nasmejati? Hoće li ovo nekome koristiti? Na kraju, sve se svede na to: da učinite dobro, da vaša slova nikoga ne uvrede, da opuste i razneže, da negujete nešto lepo.
KOGA SMATRAŠ UMETNIKOM ŽIVLJENJA?
Ljude koji u svemu pronalaze lepotu. Buduću sebe
PRE IZVESNOG VREMENA SI OBJAVILA SVOJU PRVU KNJIGU „ANA JE ČEKALA“. KOGA JE TO ANA ČEKALA? KOLIKO SI TI ČEKALA DA SE JEDAN TAKO LEP SAN OBISTINI I NA JAVI?
Ana je čekala ostvarenje – sebe, svojih snova, svoje ljubavi, i mene – da je napišem. Ana je dugo čekala, ja baš i ne. Imala sam tu sreću da izuzetni ljudi i stvaraoci prepoznaju kvalitet u mom tekstu i da kažu: „ovo je vredno objavljivanja“. Nisam ja o tome odlučivala i to je razlog više za moju sreću i veru da se snovi ipak ostvaruju. Ovog septembra „Ana” je doživela i svoju pozorišnu premijeru – a to je dokaz da su neki snovi duplo živi.
ŽIVIŠ U MALOM MESTU, A OSIM PISANJA PRIČA, BAVIŠ SE I NOVINARSTVOM, A ZAVRŠILA SI I SRPSKU KNJIŽEVNOST I JEZIK SA OPŠTOM KNJIŽEVNOŠĆU. ODAKLE TOLIKA LJUBAV PREMA JEZIKU I PISANOJ REČI? KAKVO JE TVOJE MIŠLJENJE O NOVINARSTVU U SRBIJI DANAS?
Ako jezik shvatimo po definiciji kao osnovno sredstvo sporazumevanja, onda bih mogla da kažem da ljubav prema jeziku i (pisanoj) reči verovatno potiče iz moje želje da razumem svet i da svet razume mene. Nije to mala želja i nije jedna od onih koje se ostvaruju „jednom za zauvek”. To je više neprekidna borba za sopstveno mesto u ovom svetu. To mi, zapravo, u velikoj meri pomaže da shvatim i današnje novinarstvo. Čak i oni „žuti” naslovi, polupismeni i besmisleni tekstovi o još besmislenijim pojavama i ljudima su nešto – nekome način da zaradi, nekom da se proda, nekom da nešto kupi. Rečima se danas lako trguje. Volim što moje nisu na prodaju.
MOŽE LI SE OD LJUBAVI PREMA ONOME ŠTO RADIMO I ŽIVETI?
Može se živeti, ali nisam sigurna da li možemo platiti baš SVE račune. Ukoliko ne radimo baš ono što volimo, mnogo je bitno da bar malo volimo to što radimo. Teže je kad ne možeš da živiš od onoga što radiš – a pritom i ne voliš taj posao. Sebi ne bih mogla da dopustim tu „privilegiju“, da radim ono što me unesrećuje. Kako znam i umem, zaljubila bih se u to što
radim, pronašla bih bar zrnce nečega što mi se sviđa ili bih tražila drugi posao.
PORED SVEGA ŠTO RADIŠ, MAMA SI JEDNE DEVOJČICE. KAKO KALININA MAMA USPEVA DA SVE KONCE DRŽI U
RUKAMA? POSTOJI LI TRENUTAK KADA INSPIRACIJE I SNAGE IPAK PONESTANE?
Kad si mama neizbežno je da se „konci u rukama” s vremena na vreme zamrse. Odmrsimo ih zajedno: osmesima, prstićima, prvim rečima, milovanjima i poljupcima. Inspiracija i snaga znaju da izdaju vrlo lako, ali se pokunjeno vrate čim Kalina kaže „mama”.
OMILJENI CRTANI JUNAK?
Trenutno neka bezimena veverica što svakog jutra razvlači Kalini osmeh preko lica. Dok sam odrastala (a to još traje), uvek sam volela Bel iz dugometražnog filma „Lepotica i zver“. Nepopravljivo sam zaljubljena u njenu sposobnost da vidi lepotu tamo gde je ima, u njenu borbenost i nepripadanje malograđanštini. I razume se, u njenu biblioteku.
ŠTA TE JE POSLEDNJI PUT SLATKO NASMEJALO?
Smejem se svakog dana. Nekad manje, nekad više slatko. Kao i sve dosadne mame jednoipogodišnjih čarobnih devojčica, smejem se sa Kalinom – njenom otkrivanju sveta, načinu na koji uči o ljudima i stvarima, i naravno sebi – jer sam nekad davno rekla da „nikad neću biti takva mama”. Kad ono – eto meni razloga da se slatko nasmejem.
TVOJA PREPORUKA ZA PROČITATI, POSLUŠATI I POGLEDATI?
Saramagovo „Slepilo“ i knjiga i film, kao i dokumentarac o ovom nobelovcu „José e Pilar“. Raičkovićeva i Miljkovićeva poezija, i jednako važna literatura za decu „Eni iz Zelenih Zabata“, „Kradljivica knjiga“, „Veliko dvorište“, kao i svi „Hajduci“ Gradimira Stojkovića. Filmovi o tome kako je život lep: Kaprin „It’s a Wonderful Life“ i Beninijev „La vita è bella“. Muzika, trenutno, instrumentali Bore Dugića.
ŠTA SI POŽELELA TRIDESET PRVOG U PONOĆ?
Poželela sam da budemo zdravi, da budem jednako zanimljiva bebi koja će se uskoro roditi kao što sam Kalini i da ostanem prijatelj sa svojim slovima. I naravno, da se Žmu još više zaljubi u mene.
PORUKA ZA KRAJ.
Nema kraja kad voliš. Diši svoju bajku.
