Slikarka poreklom iz Požarevca, koja je svojim radom obeležila i čuveni Vogue. Pesnikinja i vrsna umetnica sa urođenim talentom, koja je u svakom pogledu obogatila našu umetnost a koja je, nažalost, umrla prerano, sa samo 36 godina.
Rođena je u Požarevcu 1909. kao ćerka Danice Pavlović, pijanistkinje i dalje rođake Karađorđevića i Bruna Barilija, italijanskog kompozitora i pesnika. Jasno je da je njen umetnički talenat potekao od roditelja, a izvori beleže da je sa majkom imala specifičan odnos. Da li je Milena bila žrtva preambiciozne majke koja ju je forsirala, ili je Danica Pavlović prepoznala ćerkin neosporiv talenat i gurala je napred iz najbolje namere? Ipak, majka je bila presudna ličnost u kreiranju slike o svojoj ćerci, sačuvala je značajan broj njenih radova iz najranijeg perioda Mileninog slikarstva i donirala ih galeriji u Požarevcu. Sačuvane su i prepiske Mileninih pisama upućenih majci, kroz koja se provlači nostalgija za rodnim gradom.
„Draga moja mama… Najlepši zalazak sunca je u našoj bašti u Požarevcu. Ljudi misle da sam ja samo u prohujalim vremenima tražila obrazce za moje slike, a one su se pojavile iz zaleđenosti moga detinjstva za trave, oblake, ptice, leptire, za naša polja i šumarke… U mojoj mašti su se sjedinile naše priče o vilama brodaricama, koje si mi ti kazivala, sa pesmama Valerija, a polomljene rimske skulpture i sarkofazi, koje sam sa oduševljenjem i divljenjem gledala u arheološkim nalazištima kod Požarevca, vodili su me do vizija
Botičelija i De Kirka.”
Milena je srpska slikarka internacionalnog renomea. Studirala je u Beogradu i Minhenu a potom boravila širom Španije, (u Sevilji, Barseloni i Kordobi) gde je uradila seriju slika iz španske svakodnevnice, ali i u Londonu, Parizu i Rimu, gde je i sahranjena.
Družila se sa evropskom elitom poput slikara Đorđa de Kirka, osnivača metafizičke škole u Italiji i teoretičara Andrea Bretona. Obojica su bili istaknuti nadrealisti, Breton je i autor manifesta nadrealizma, pa je moguće da su neposredno uticali na Milenin prelazni period u diskretni nadrealizam. U njenom stvaralaštvu se mogu uočiti periodi, ali nijedan nije imao nagle prelaze. Razlikuje se njeno akademsko slikarstvo pre školovanja i tragovi secesije, kao jednog od poslednjih inovativnih umetničkih pravaca, posle školovanja. Secesija sa sobom donosi industrijski dizajn, nove ornamente, boje , harmoniju i kontrast. Iako je teoretski pripadala nadrealizmu, teško je napraviti oštru granicu u njenom složenom slikarskom opusu, jer se kroz njega prožimaju i poetski i magijski realiznam i renesansni motivi.
Stvarala je daleko od rodnog Požarevca, najviše u Americi i Italiji, domovini svoga oca, čiju je tradiciju često prikazivala na svojim slikama.
Bila je izraziti portretista, a često je na svojim likovima projektovalai sopstveno lice, krupne crne oči i izdužen nos. Naslikala je više portreta roditelja Danice i Bruna, potom supruga Roberta Goselina, ali i portret kubanskog pijaniste Gonzalesa koji je navodno bio ljubav njenog života.
Na slikama je prepoznatljiv njen istančan ukus i gracioznost koju je smelo izražavala na ženskim portretima rađenih pastelom. Celokupan slikarski rad je prožet romantičnom, bajkovitom i krajnje intimnom atmosferom, koji neki tumače kao njen beg od stvarnosti, naglo modernizovanog društva i dehumanizacije, koja je bila najjača tridesetih godina, zapadanjem sveta u ekonomsku krizu, začetci nacizma i fašizma i uvod svetski rat koji će je sprečiti da se vrati u domovinu.
Uradila je preko petsto radova, među njima i autoportrete i reklame za istaknute modne magazine. Istančan ukus, osećaj za liniju, figure i detalje, doneli su joj angažovanje za modne biblije Vogue i Harpers Bazar, ali i magazine kao što su Di Dame, Life i Town and Country. Ilustracije za Vogue su bile rađene uljem na platnu, a neke od njih su dospele i na naslovnu stranu. Usledile sui reklamne kampanje za tekstilne i kozmetičke kompanije poput Revlona.
Bavila se i dizajnom i kostimografijom za baletske i pozorišne predstave. Uglavnom su to bili renesansni kostimi, nasuprot minimalističkim haljinama za časopise. Kreirala je kostime za balet Sebastijan, italijanskog kompozitora Đan Karla Menotija.
Pored likovnih i primenjenih umetnosti, oprobala se i kao pesnikinja. U pesništvu je, kao i u slikarstvu, ostala dosledna sebi pa se i korz pesme prožimaju bajkovitost, usamljenost i seta. Pisala je na italijanskom i francuskom, a svojim pesmama nije davala naslove, izuzev dvema, obeležavala ih je rimskim brojevima.
II
Htela bih da te volim
više nego što mogu
Okrenuta od sveta —
bez vremena i prostora —
biti urezana u tvom odrazu.
U teskobi postojanja,
htela bih
da svest uronim
u tvoje spokojstvo
oslobađajući se svake suze
koju ipak moram isplakati
na strašnoj granici
izmišljenog odnosa.
Da je bila posve zanimljiva ličnost, aristokratskog držanja, svedoče i brojni članci kako iz evropskih tako i američkih i domaćih časopisa i novina. O Mileni su pisali Amadeus i Karnet iz Milana, New York Papers, Art News i Time iz Njujorka i pregršt srpskih listova kao što su Politka, NIN, Duga i Borba. Njena izložba u Londonu je doživela veliki uspeh, a njen delikatan i fin rad sa svežim i lepim bojama su pohvalile i tamošnje novine Daily Telegraph.
Poslednje godine života je provela u Americi gde se i udala za Roberta Goselina. Umrla je u Njujorku 1945. godine, neki kažu od posledica pada sa konja, drugi od srčanog udara, u svakom slučaju bila je krhkog zdravlja. Priča se da je imponovala svojom pojavom. Bila je gracija, lepša od svojih, pomalo setnih i bajkovitih, ženskih likova koji dominiraju u njenom slikarstvu. Osim ženskih portreta čest motiv su i biste, lepeze, ptice, oblaci i mesečina, motivi iz antike i svet snoviđenja. Njena umetnost je bila, kao što bi rekao naš najpoznatiji romantičar Laza Kostić i „međ javom i međ snom“, a i sama Milena se nalazila u nekom svom svetu, ograničena od okoline. Osnovna škola u Višnjičkoj banji u Beogradu nosi njeno ime, a rodna kuća u Požarevcu je pretvorena u muzej i galeriju. Njena dela su izložena i u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu.
