U godini jubileja, kada Opera i teatar Madlenianum obeležava dve decenije postojanja i uspešnog rada, na sceni se prvi put postavlja jedan od najpoznatijih naslova – Mocartova opera Don Đovani, jedno od najzrelijih dela iz poslednjeg opusa velikog majstora muzike. Poseban kuriozitet ove produkcije je i činjenica da je ona rezultat saradnje sa Narodnim pozorištem u Beogradu i to je prva koprodukcija jedina dva naša operska teatra u glavnom gradu.
U ovoj prvoj koprodukciji privatnog i državnog teatra na našim prostorima, na sceni Madlenianuma pojaviće se solisti, hor i orkestar Narodnog pozorišta u Beogradu. Autorsku ekipu čine gosti iz Italije: dirigent Marko Boemi, reditelj Alberto Triola, scenograf Ticijano Santi, dok je kostimograf Katarina Grčić Nikolić.
Opšte je poznato da je Volfgang Amadeus Mocart, za 35 godina svog kratkog života, stvorio neverovatan opus od preko 600 kompozicija različitog formata i sadržaja, među njima i 20 opera, 49 simfonija, 26 gudačkih kvarteta, 25 klavirskih koncerata, 18 sonata za klavir, mnogo drugih kamernih dela, kao i brojne kantate, mise i neponovljivi Rekvijem u d-molu.
Opera Don Đovani stoji rame uz rame sa remek-delima Mocarta poput Figarove ženidbe, Čarobne frule i Tako čine sve, pa je za svaki teatar u svetu pitanje prestiža da na svom repertoaru ima bar jedno veliko delo vunderkinda iz Salcburga. Na sceni Opere i teatra Madlenianum Don Đovani je čak treća po redu Mocartova opera koja je postavljena (Tako čine sve 2002. i Čarobna frula 2013. godine).
Ova opera predstavlja malo muzičko savršenstvo u svom zadivljujućem muzičkom sklopu; balansu između arija i dueta, upotrebi solo instrumenata, promenama tempa. Kao dramma giocoso opera Don Đovani je jedinstvena mešavina komičnog i tragičnog. Mocart je maestralno predstavio život sam kroz kompleksan lik glavnog junaka i njegovog vernog pratioca Leporela. U našem izvođenju naslovna uloga je poverena baritonu Vladimiru Andriću, a njegovom slugu igra Vuk Matić. Radnja ove opere u dva čina puna je dvosmislenosti – ne samo tekstualnih, nego i muzičkih. Ona se odvija oko Don Đovanijevog odnosa sa tri žene – Dona Anom, Dona Elvirom i Cerlinom, u tumačenju Aleksandre Petrović, Aleksandre Stamenković Garsija i Nevene Matić.
Radnja opere je smeštena u teatru. Don Đovani je predstavljen kao lucidan, fascinantan i šarmantan reditelj, koji zabavu pronalazi u dominaciji nad tuđim umovima. Jedna od posledica ove „okrutne igre“ je da kod svojih žrtava Don Đovani stvara strašnu i nezdravu, čak i morbidnu, zavisnost od sebe samog. On im postaje potreba, poput droge, a oni postaju osuđeni na to da ga svuda prate. Don Đovani je savršen izraz „teatarskog demona“, vrste harizmatičnog (možda i natprirodnog…) velikog reditelja, koji bira osobe kojima daje priliku da budu „neko“, da bi izrazio sebe van okvira, da bi se osećao jedinstvenim. Tako su predstavljeni i likovi: Dona Elvira je glumica, Dona Ana je garderober, Cerlina je čistačica, a Mazeto (Marko Pantelić) je scenski tehničar. Leporelo je inspicijent (materijalna, fizička strana Don Đovanija, neko ko odlično poznaje mogućnosti i rizike „prostora za iluziju“). Ko je bio Don Otavio (Stevan Karanac) pre fatalnog susreta sa Don Đovanijem otkiva se tek na kraju… Komendator (Aleksandar Manevski) predstavlja redak slučaj osobe koja je potpuno izuzeta od pretnji Ega. On uopšte ne reaguje na ogledalo Don Đovanija kojim on zavodi svoje žrtve i stavlja ih pod svoju kontrolu.
„Teatar je privilegovano mesto gde se može pronaći veza s univerzalnim Duhom, gde se svako može uzdići i osećati se delom Svega. Međutim, to je istovremeno veoma opasno mesto, ukoliko uzmemo u obzir rizike koje nosi Ego. Teatar može biti plodno tle gde se zavodljivost, pojava i mašta naše egoistične „senke“ mogu preterano razviti. To je dimenzija koju umetnici odlično poznaju”, kaže o svojoj interpretaciji opere Don Đovani reditelj Alberto Triola
