Rođendani su najbolji naćin da se osvrnemo na godinu za nama, podvučemo naučeno i ispišemo nove ciljeve! Zastale smo i sa posebnom radošću i neskrivenim ponosom se osvrnule na 4 godine sa Plezirom. Pokušale smo da sažmemo buru emocija, različitih iskustava i planova i osvetlimo gde smo danas, kako je sve počelo i kuda idemo dalje.
Teodora Kovrlija
Svakog trinaestog septembra postanem posebno sentimentalna. Taj trinaesti, igrom slučaja odabran usled niza nepredviđenih okolnosti i odlaganja (na teži način shvatila sam da mnogi ljudi koji se bave kreativnim poslovima podjednako kreativno doživljavaju i rokove), postao mi je omiljeni dan u godini. Trinaestog septembra rezimiram prethodnu godinu, prisećam se svih lepih trenutaka koji su je obeležili (one ružne pokušavam da potisnem), svih onih ljudi sa kojima su nam se putevi ukrstili, svih onih sa kojima su nam se razišli, prisetim se iznova kako je sve krenulo i pravim ambiciozne planove kako dalje.
Plezir je okosnica koja nas je povezala, od jednostavne priče koja je krenula iz želje da naučeno na fakultetu primenim i sledeći svoje instinkte brusim zanat i uživam u onome što je oduvek bila moja najveća profesionalna želja, istraživanje interesantnih priča, upoznavanje inspirativnih ljudi, koncepata i ideja, porastao je u jednu zajednicu neverovatnih ljudi koji su razlog zašto i u nekim naizgled bezizlaznim situacijama uvek pronalazim rešenja kako bi sve funkcionisalo. Na ovom četvorogodišnjem putu pridružili su mi se zaista posebni ljudi od kojih sam učila, sa kojima sam delila nezaboravne momente i sazrevala.
Kada se osvrnem na godinu za nama bez dvoumljenja kao najsnažniji utisak moram izdvojiti ljude. Ljude koji su nam ukazali čast i poverenje da ćemo ispričati njihovu priču na pravi način ali i svi novi saradnici koji su svojim idejama, znanjem i kreativnošću doprineli da Plezir iz godine u godinu raste.
Prisetiti se svih imena i priča kojima smo posvedočili nije jednostavan zadatak i zbog toga neću izdvajati poimence ljude sa kojima mi je bila neizmerna čast da razgovaram i ljude koji su razgovarajući sa pojedincima iz redakcije doneli toliko radosti, inspiracije i novih saznanja svima nama.
Ovaj trinaesti dočekujem sa osmehom na licu, srećna zbog novina koje dolaze i planova koji su počeli da se ostvaruju. Plezir je takođe osvežen, moderno obučen i spreman kako za redovne tako i nove posetioce kojima će tek postati omiljeni dnevni ritual i mali, lični plezir u svakom, pa i najsivljem danu u godini. Od oktobra vas svakog meseca očekuje novi broj magazina koji takođe oblači novo ruho kako bi bio još ugodniji i jednostavniji za čitanje.
Uz to spremamo vam još noviteta. Tako ćete uskoro imati prilike da Plezir pratite i u nekim novim formama u kojima do sada niste imali prilike. Pored toga, uskoro pokrećemo jedan novi projekat koji će obradovati sve one koji uživaju u autentičnom enterijeru. Upravo naša strast ka unikatnim, ručno rađenim, ekološkim komadima za uređenje enterijera bila je polazna osnova za kreiranje novog poglavlja o kome ćete uskoro saznati više.
Nina Simonović
Jeste li imali nekada osećaj da vam vreme istovremeno i brzo i sporo prolazi? Na primer, kada ste na odmoru ili radite posao koji baš volite. Tako su meni ove 4 godine sa Plezirom proletele kao večnost! S jedne strane, imam utisak da smo krenuli sa radom tek prošlog meseca, a s druge, da je Plezir deo mene celog života. Uvukao se pod kožu, ukorenio i ne pušta. Neka, lepo mi je ovako i volimo se, uprkos tome što svakog meseca imamo frku zvanu deadline i povremene tehničke poteškoće, ali naš Plezirac tako voli povremeno da bude dramatičan.
Kada podvučem crtu (jer to se ipak radi povodom svakog jubileja) mogu samo da kažem „Hvala!“ svim ljudima koji su na jedan ili drugi način bili deo ove naše priče i doprineli nam svojim kvalitetima; „Hvala!“ svim iskustvima koje sam stekla i „Hvala!“ svima vama koji nas pratite, podržavate i terate da pomeramo svoje granice i bivamo bolji. Na kraju krajeva, ljudi su srž svega i ti zbog kojih smo mi i dalje tu.
A Nina 4 godine kasnije? Nina je porasla, sazrela upravo zahvaljujući gore pomenutim iskustvima, shvatila da ništa nije savršeno i bez trzavica, ali i dalje odbija da skine ružičaste naočare – jer rad na Pleziru je tu da joj dokaže lepotu i veličinu ljudske duše i kreativnosti. Večito zatrpana to-do listama, radim na ostvarivanju nekih ličnih projekata i dugoročnih ciljeva, a Plezirac je tu da mi daje vetar u leđa.
