Lee Alexander McQueen jedan je od najuticajnijih britanskih dizajnera. Rođen u Londonu 1969., više puta je imenovan za dizajnera godine kao i nosioca ordena Britanske imperije za svoj doprinos umetnosti, ovaj „huligan engleske mode“ se već sa 16 godina okrenuo dizajnu.
U ranoj mladosti se, uz pomoć pozorišnih kostimografa Angelsa i Bermansa, izveštio za melodramatičan oštar kroj iz XVI veka, koji kasnije postaje njegov zaštitni znak.
Njegovu diplomsku kolekciju iz ’92 u potpunosti je otkupila stilistkinja Isabella Blow, koja je uticala i na izbor imena njegove kuće koja je pokrenuta iste godine. Za manje od 10 godina Alexander je izgradio ime kako na engleskoj tako i na svetskoj modnoj sceni, svrstavši se među najznačajnije i najuticajnije svetske dizajnere. Vodeći svoje modno carstvo, oko njega se otimaju Givenchy i Gucci. Koji je razlog tog, naizgled, vrtoglavog uspeha?
Za Mekvina njegove kreacije su bile umetnička forma. Mekvin je briljantan pripovedač čije kolekcije su tematske, inspirisane intimnim doživljavanjem istorije i vremena u kome je živeo i stvarao. Inspiriciju je nalazio svuda: u isposničkom asketizmu holandskih majstora, jakobinskim portretima, Jovanki Orleanki, žakard šara na jednoj od njegovih kreacija bila je inspirisana H. Bošhovim platnom Heaven and Hell, Edgarom Alanom Poom i braći Grim, režiserom Bartonom, Hičkokom (jedna od kolekcija nosi naziv Birds), naučnikom Darvinom…
Šou koji Mekvin priređuje publici poznat je po nabijenim emocijama i sirovoj energiji koja pršti na sve strane. On veoma uspešno spaja dve krajnosti: život i smrt, krhkost i snagu, tradicionalno i moderno, kontroverznost i konzervativnost.
Njegova revija nije obično predstavljanje novih modela. On stvara čitavu priču, predstavu, često propraćene „momentom šoka“ i na taj način „uslovljava“ publiku na reagovanje. Drama, ekstravagantnost, korišćenje tehnologije i inovacije na pisti u cilju iznenađivanja i provociranja publike je ono što karakteriše njegovu scenu. Mekvinov strastven pogled na umetnost se preko kreacija projektuje na gledaoce. Već s ranim radovima i prvim kolekcijama prati ga upravo ta reputacija kontroverze i šoka; na taj način zaslužio je titulu „huligana engleske mode“.
Samo neki od momenata koji važe za najkontroverznije na njegovim revijama: u kolekciji S/S ’99 „No. 13“ dve robotizovane ruke su prskale bojama manekenku koja je nosila belu haljinu; S/S ’05 „It’s only a game“ – manekenke igraju ljudski šah;
A/W ’06 „The widows of Culloden“ – hologram Kate Moss, koja je obmotana lelujavom tkaninom, u prirodnoj veličini. Ubedljivo najviše polemike izazvala je naga manekenka sa gas maskom, u staklenoj kutiji prepunoj moljaca, u kolekciji S/S ’01 „VOSS“.
Neko bi rekao da njegovi modeli nisu nosivi u „stvarnom“ životu. Ja tvrdim da jesu, ali samo jake osobe mogu nositi nešto tog kalibra. Ako nosite umetnost u sebi, Mekvin joj samo pomaže da izađe na površinu. To je ono najbolje u njegovim kreacijama – lepota koja nije vidljiva na prvi pogled i lepota koju ne može svako shvatiti. Kada kažem lepota mislim na umetnost, jer se ta dva pojma u njegovom stvaralaštvu prepliću na mnogo nivoa.
11. februara 2010. godine objavljeno je da je Mekvin izvšio samoubistvo. Od tada Sarah Burton nastavlja da ispisuje bajku koju je Alexander započeo. Za sada, rekla bih uspešno, iako verovatno niko neće moći da nadomesti njegovu maštu i viziju.
fotografije: alexandermcqueen.com
