Kraj Drugog svetskog rata doneo je kosmopolitskoj zajednici rekompoziciju sveta koji se ujedinio u ideji osiguranja blagostanja i održivog mira. Velike sile su shvatile da umesto vojnoj industriji primat treba dati masovnoj kulturi koja je trebala da bude tačka oslonca u budućoj komunikaciji između naroda i nacija. Najlogičnije sredstvo u postizanju zadatog cilja i vezivno tkivo daljeg prosperiteta, svakako bila je globalizacija. Globalizacija, kao sociološki fenomen, započeće samo nekoliko godina posle okončanja najvećeg sukoba u istoriji čovečanstva, omogućila je masovnu ekspanziju pokreta koji šezdesetih godina prošlog veka osvaja Britaniju i Ameriku. Reč je o pop artu.
Svoje prve korake pop art je načinio u Engleskoj, međutim do opšteg prihvatanja i uspeha moraće da pričeka do prodora na američku scenu. Ova dva pokreta na dva kontinenta, odvijali su se nezavisno jedan od drugog, pa su mladi umetnici u Americi bez znanja o dešavanjima u Britaniji u stilu pop arta vizuelno ispoljavali svoj pogled na tadašnji svet. Kada je dobio na težini i kada su mu njujorški umetnici, poput Robert Raušemberga, Roj Lihtenštajna i Džasper Džonsa ali i nezaobilaznog Endi Vorhola, udahnuli život i učinili pop art besmrtnim, bilo je vreme da se kontinentalna Evropa upozna sa ovim fenomenom koji i danas ima ogroman uticaj na poštovaoce mas-kulture. Sa istočne obale Sjedinjenih Država pop art, nalik cunamiju, zapljuskuje obalu Zapadne Nemačke praveći veliku pometnju u ionako podeljenoj zemlji.
Prve godine prodora pop arta služile su artikulaciji njegovih osnovnih premisa, pa su umetnici koji su ga praktikovali i dalje u ovom pokretu tražili sopstveni izražaj. Kopernikanski obrt dogodio se pojavom elektro-pop zvuka i pionira ovog pravca, sada već čuvene grupe „Kraftwerk“ čiji domašaj tadašnja scena nije ni slutila. Osnovani 1969. godine, svojim radom ukazuju na to kako će muzika zvučati ili kako bi trebala da zvuči u digitalnoj eri koja se približavala. Uticaj Kraftwerk-a je rastao u svakoj narednoj godini, a njihovo stvaralaštvo je bio kritički osvrt na pop muziku i šoubiznis, ali to nije sve, u suštini njihovog izražaja je traganje za značenjem umetničkog proizvoda i to šta on kao takav postaje u eri hiperprodukcije. Na samom početku bili su eksperimentalni rok bend pa im je britanska muzička kritika možda i podsmešljivo nadenula ime za takav pravac, Krautrock (grubo rečeno „švapski rok“), jer naravno nisu zadovoljavali visoke standarde engleske muzičke scene. Zbog toga je retko ko mislio da će „Kraftwerk“ ostaviti bilo kakav trag u pop kulturi.
Postaće ono što su danas, profilisaće svoj ukus i pravac na četvrtom po redu albumu „Autobahn“ iz ’74. godine, mini-remek delu elektronske muzike. Ovaj album bio je „Never Mind the Bollocks“ elektronskog žanra, revolucionaran po mnogo čemu, a čitava koncepcija počivala je na ideji humanizacije produkta post industrijske ere, kompjuterskog softvera koji kreira masovnu (ili modernu nisam siguran) umetnost. Bili su neobični po mnogo čemu. Prikazujući svoj finalni proizvod publici u nastupima stajali bi nepomični pored elektronskog aparata za proizvodnju zvuka i bili sušta suprotnost rok muzičarima. Stojeći u stavu mirno oni su humana instalacija, neobičan performans koji se ne zasniva na klišeu, konceptualna 3D prezentacija u koju je uložen ogroman napor. S druge strane, kada se govori o kompozicijama, stvaralaštvo ovog sastava je fuzija svojevrsnog industrijskog popa i avangardnog pogleda na muziku, a performansi umetnička instalacija. Izražavanje kroz koncept pop arta omogućilo im je vrtoglavi uspeh, sleteli su na pop scenu tog doba pravo niotkuda poput čuda koje se retko viđa. (Nemačka tog doba je bila opčinjena pop artom kao jednom vrstom ekspresije i kritike konzumerističkog društva. Najveći broj kolekcionara umetničkih dela pop art umetnika živeo je baš u Zapadnoj Nemačkoj). Mnogi umetnici kojima je pop art bio forma izražavanja, u takvoj muzici pronašli su neiscrpnu inspiraciju upravo zbog sposobnosti stvaralaca iz Kraftwerk-a da blagodeti modernog doba i tehnološka dostignuća upodobe sebi i ličnom shvatanju stvarnosti, a da ipak takav pristup bude prihvaćen i od pop komune koja je bila gladna novih ideja.
Verovatno sva fascinacija ovim bendom od strane umetnika tog doba polazi od na izgled jednostavnog pitanja koje su sebi postavljali: Koliko daleko su ovi momci spremni da idu? Tadašnja inteligencija bila je znatiželjna i želela je da što pre stigne u budućnost koja je pripadala programerima i inženjerima zvuka. U svojoj suštini projekat „Kraftwerk“ bio je utopijski ideal, ekstremno eksperimentalan i pod velikim uticajem konstruktivizma pa su se članovi benda i umetnici, futuristi susreli negde u budućnosti ujedinjeni u matrici „Kraftwerk“-a.
Nakon albuma koji ih je koncepcijski odredio, usledio je niz podjednako dobrih, vrsnih ostvarenja („Radio-Activity“, „Trans-Europe Express“, The Man-Machine“ su samo neki od njih), a na koricama vinila uočljiva su dela velike umetničke vrednosti u stilu pop art-a. U kreiranju sopstvenog identiteta nisu se oslonili isključivo na talenat, u svoju muzičku konstrukciju ugradili su klasični ruski konstruktivizam, semiotiku ali i dadaizam kao i post-modernu kojom negiraju apsolutne istine i zagovaraju alternativni pristup svetu. U svom radu nikada se nisu odrekli stvaranja, kreirali su muzičke forme kojima su istraživali svet manipulacije u kojem su živeli.
Počeli su veoma stidljivo ali ambiciozno, te ne čudi da se u jednom trenutku govorilo da Kraftwerk postaje uticajniji od Bitlsa, što sa današnje tačke gledišta postaje sve tačnije. I danas na živim nastupima sublimiraju svoj višedecenijski rad pružajući fanovima širom sveta 3D ugođaj visoko kvalitetnim i inteligentnim izvedbama, ostavljajući prostor publici da njihov performans dožive potpuno drugačije od početne zamisli.
