Ana Marija Grbić je mlada pesnikinja, autorka zbirke Venerini i ostali bregovi u izdanju LOM-a, koju sam već duže vremena želela da intervjuišem. Nakon uzbudljivog leta koje je radeći na poetskom stripu delom provela u Rijeci, vratila se puna utisaka, te smo konačno uspele da dogovorimo njeno gostovanje u Pleziru. Jedan je od osnivača ARGH-a, udruženja koje već nekoliko godina pruža priliku pesnicima da se osmele i podele svoje stihove sa javnošću na večerima poezije u klubu, uz po koje piće, tek da se savlada početnička trema. Opseg njenog umetničkog delovanja je širok i raznovrstan, a kako mi je u razgovoru otkrila, uskoro će nas obradovati i jednim romanom.
Fotografije: Milena Goševski
Bodi: Mo clothing
KADA SI PRONAŠLA SEBE U PISANJU I PRELOMILA DA ĆE PISANJE BITI ONO OD ČEGA ĆEŠ ŽIVETI? DA LI SI OD POČETKA IMALA JASNU SLIKU ŠTA ŽELIŠ?
Nisam, ne. Htela sam da budem sudija ili pevačica. Čini mi se da ću umreti ako ikada stvorim jasnu sliku o tome šta želim. Ova rečenica zvuči pogrešno.
PUBLIKA JE IMALA PRILIKU DA SE UPOZNA SA TOBOM PUTEM TVOJE PRVE ZBIRKE PESAMA „DA, ALI NEMOJ SE PLAŠITI“. KAKO JE DOŠLO DO TE ZBIRKE, POSTOJI LI NEKA ANEGDOTA VEZANA ZA NJU?
Poslala sam prvi rukopis na taj konkurs za prve rukopise i onda sam shvatila da je nagradu tj. štampanje knjige osim mene dobila i jedna moja bliska prijateljica Anja. To je bilo ludo. Ta naša sreća zajednička i te promocije i to što nam se naslovi spajaju u jednu smislenu konverzaciju. Njena zbirka se zove: „Napolju su ljudi“, a moja „Da, ali nemoj se plašiti“ i pojma nismo imale o tome.
KOLIKO JE BILO TEŠKO DOĆI DO TOGA DA TI PRVA ZBIRKA BUDE OBJAVLJENA?
Nimalo. Bilo je teško pisati tu knjigu opterećen tonama i tonama studentskih kompleksa i tonama i tonama fabrikovanih iskustava i napraviti od toga nešto što je smisleno. Ne smisleno, nešto što ima veze sa životom. Danas postoji mnogo konkursa za prvu zbirku poezije, rade ih posvećeni ljudi i knjige su lepe. E posle te prve knjige, tada je već malo zajebanije…
SVI IMAMO RAZLIČITE FAZE U KOJIMA OTKRIVAMO RAZLIČITE UMETNIKE KOJI SVESNO I PODSVESNO UTIČU NA NAS I NAŠ NAČIN PISANJA. IMAŠ LI NEKE UZORE KOJE SVESNO FAVORIZUJEŠ I ŽELIŠ DA SAČUVAŠ UZ SEBE?
Mislim da imam uzore u svemu pa i u pisanju. Ali to ne ide mnogo duboko i čini mi se da se sve spaja. I to je savršeno OK. Imam tako npr. uzora u kuvanju – onog nadrkanog Gordona Remzija (taj njegov neverovatan odnos prema šniclama i slično). Eto tako i sa npr. Eliotom (taj njegov neverovatan odnos prema čaju i slično).
Prosto nisu samo pisci uticali na moje pisanje tu je i muzika, dobra šnicla, adolescencija u blokovima, fakultetske tvrde klupe, seks, veliki post, prijatelji, kućni ljubimci, demonstracije…
SA KIME BI OD AUTORA (ŽIVIH I NEŽIVIH) VOLELA DA PORAZGOVARAŠ I KOME BI DALA SVOJ NEOBJAVLJENI RUKOPIS?
Zaista, zaista bih volela da porazgovaram sa Jelenom Bačić Alimpić jer mi tu apsolutno ništa nije jasno. A onda bih njenom izdavaču dala svoj rukopis i tražila mnogo para. Mislim da ne bi pristao.
ČULA SAM DA PRIPREMAŠ PRIRUČNIK ZA KREATIVNO PISANJE. MISLIŠ LI DA JE PISANJE VEŠTINA KOJA SE MOŽE SAVLADATI RADOM I VEŽBANJEM ILI JE TALENAT PRESUDAN. KAKAV JE TVOJ STAV NA TEMU RAD/TALENAT, NADARENOST/PRAKSA? I ŠTA MOŽEMO OČEKIVATI U PRIRUČNIKU, KOME JE NAMENJEN?
Svi imaju talenat, a malo ko motivaciju. Cilj ovakvih radionica je da ljudi prepoznaju da li je talenat koji poseduju spisateljske ili neke druge prirode. Ili svakojake što da ne. Priručnik je namenjen mentorima tj. ljudima koji žele da vode radionice kreativnog pisanja. Trudim se da u njemu dam što više primera eksperimentalnih ili manje eksperimentalnih časova, da mapiram probleme na koje neko ko vodi takvu vrstu radionice može naići i da probam da ponudim neka rešenja. Manjkamo takvom literaturom.
DEO OVOG LETA SI PROVELA U RIJECI, RADNO U OKVIRU JEDNOG PROJEKTA. MOŽEŠ LI DA MI ISPRIČAŠ ČIME SI SE TADA BAVILA, KAKAV UTISAK SU GRAD I LJUDI OSTAVILI?
Prvi utisak: ovo nije grad na moru.
Drugi utisak: zašto se ljudi ne grle kada se
sretnu?
Treći utisak: zašto pisci ne komuniciraju međusobno?
Prva akcija: nasilno grljenje ljudi
Prva reakcija: predivna.
Nedostaje mi Rijeka, bila sam stravično usamljena tamo i apsolutno ništa iz toga nisam naučila osim da svuda pronađeš predivne ljude sa kojima ideš u bioskop i pred kojima možeš da budeš apsolutno nesretan.
DOSTA PUTUJEŠ I IMALA SI VIŠE PRILIKA DA MENJAŠ SREDINU I DRUŽIŠ SE SA LJUDIMA SA DRUGAČIJOM KULTURNOM POZADINOM. GDE SI SE NAJPRIJATNIJE OSEĆALA, POSTOJI LI NEKO MESTO KOME SE UVEK VRAĆAŠ BAREM U MISLIMA?
Brisel. Videla sam dosta Belgije, što i nije bilo toliko teško, ali Brisel je mesto posle koga sam najviše pisala. Ti ljudi ti postaju komšije u roku od dva dana, na ulici te prolaznici vucaraju da probaš najbolju vodu iz fabrike vode, imaš svoj pab iako si samo jednom bio tamo. Ja patim od zatvorenih toplih krugova ljudi, a Brisel ih ima mnogo i svi su lepi. Ili Zagreb. Zagreb mi daje mir koji baš i ne razumem jer mi nije svojstven, ali je dozlaboga prijatan.
TVOJA DRUGA ZBIRKA PESAMA JE NAGRAĐENA I DOBILA JE JAKO DOBRE KRITIKE, ČITANA JE U CELOM REGIONU I RASPRODATA U ČITAVOM BEOGRADU (ZNAM IZ ISKUSTVA OBIĐOH VEĆINU GRADSKIH KNJIŽARA DOK MI MILENA NIJE POZAJMILA SVOJ PRIMERAK) ŠTO JE VELIKI USPEH ZA ZBIRKU POEZIJE IMAJUĆI U VIDU GDE ŽIVIMO. DA LI TE JE OVAJ USPEH I OVAKO DOBRE REAKCIJE ZATEKAO NESPREMNU?
Nije, pošto ne znam ništa o izdavaštvu kao i o mnogo čemu uostalom, tako da mi je tek posle postalo jasno da ljudi zapravo traže tu knjigu. Ali to je, velikim delom, i zbog mog izdavača koji podrazumeva određena… pa, iznenađenja, u svojim publikacijama. Više me je iznenadio moj inbox nakon gostovanja kod Velje Pavlovića pošto nisam verovala da toliko mnogo ljudi gleda TV ili da toliko mnogo ljudi gleda TV, a da to nisu parovi.
POMENUTA ZBIRKA, „VENERINI I OSTALI BREGOVI“ SE DOSTA RAZLIKUJE OD TVOJE PRVE ZBIRKE, ZA POČETAK UZMIMO ONO OČIGLEDNO, PISANA JE IZ UGLA SREDOVEČNOG PEDESETOGODIŠNJAKA KOJI GOVORI IJEKAVSKI. OVAKAV UGAO DONOSI ODREĐENU TEŽINU, OTVARA VIŠE MOGUĆNOSTI I SLOBODE I NOSI NEKU PATINU KOJU I SAM JEZIK OMOGUĆAVA. KOLIKO TI JE BILO NEOBIČNO DA SE SMESTIŠ U OVU POZICIJU I KAKO SI SE UOPŠTE ODLUČILA ZA OVAKAV PRISTUP?
Uh, pa s obzirom na to da sam knjigu planirala da objavim pod pseudonimom bilo bi mi neobično da sam je napisala na bilo koji drugi način. Odakle je to došlo ne znam. Valjda iz inata. Ionako uvek pišem iz inata. Sitna sam duša i inat mi je najsnažniji pokretač, ali je đavolski dobar pokretač.
MISLIŠ LI DA SE POLOŽAJ MUŠKOG I ŽENSKOG PESNIKA RAZLIKUJU I POSTOJI LI NEKI VID DISKRIMINACIJE OD STRANE PUBLIKE, IZDAVAČA, KRITIKE? AKO NE NA SVESNOM NIVOU ONDA PODSVESNO DA LI SE OD PESNIKINJA OČEKUJE DA BUDU NEŽNE I ROMANTIČNE, NE KORISTE PSOVKE I SEKSUALNOST IZRAŽAVAJU NA KAŠIČICU DOK SE KOD MUŠKARACA OVAKVA PITANJA ZAPRAVO I NE POSTAVLJAJU? IZ ISKUSTVA DA LI TI JE BILO LAKŠE DA PIŠEŠ IZ UGLA ŽENE ILI MUŠKARCA?
E sada, mišljenje o tome sam promenilaverovatno osamsto puta do sada. Trenutno mislim da sam uvidela neke posledice uzroka koji sam negirala u prošlosti. Žene, čini mi se, počinju da pišu sve vulgarnije i vulgarnije i da beže glavom bez obzira od patosa ili bilo čega što bi zaličilo na patos, što je neopisiva glupost. Ipak, sigurna sam da postoje uzroci zašto se to desilo. No nebitno, jebote, budi dovoljno jak stvaralac pa ne podleži takvim uticajima. Neka očekuju od tebe romantični dnevnik i ti im izneveri očekivanja. To i nije baš teško. Meni su pretprošle godine, uostalom, u jednom stranom časopisu odobrili pesme koje sam pisala pod muškim pseudonimom, a odbili one pod mojim imenom. Da, svakako mi to nešto govori, ali pišem jednako i posle toga.
JEDAN SI OD ORGANIZATORA ARGH-A, UDRUŽENJA KOJE VEĆ NEKOLIKO GODINA ORGANIZUJE VEOMA USPEŠNE PESNIČKE SUSRETE I OMOGUĆAVA DA PESNICI IZAĐU IZ MRAKA SVOJIH SOBA I JAVNO ČITAJU SVOJU POEZIJU. ZA OVIH NEKOLIKO GODINA SA SVAKIM SUSRETOM KROZ KLUB JE PROŠLO MNOŠTVO PESNIKA I ČINI MI SE DA INTERESOVANJE OPSTAJE. NAČIN NA KOJI PREZENTUJETE POEZIJU JE VRLO ORIGINALAN I POMALO NEOČEKIVAN. MOŽEŠ LI DA MI OPIŠEŠ KAKO TI SUSRETI IZGLEDAJU, DA LI SE I DALJE DOGAĐA DA IMAŠ TREMU OD JAVNIH ČITANJA I KAKVA JE ATMOSFERA?
Upravo krećemo u sedmu godinu tj. sezonu i lično se osećam presrećno što je ARGH! opstao toliko, što ima divnu publiku i, najviše, što je motivisao toliko ljudi da stanu pred mikrofon. Na ARGH-u se niko ne plaši dok čita, bar ne posle prvog kruga kada alkohol počne da radi svoje. E to je lepota organizovanja pesničkih događanja u klubu gde ljudi mogu da se opuste, koji god način izabrali.
KOLIKO ČESTO SE ORGANIZUJE ČITANJE I KO I KAKO MOŽE DA SE PRIJAVI?
Svake poslednje srede u mesecu počevši od oktobra. Ko god želi može da pošalje dve svoje pesme ili kraći prozni tekst sa svojom biografijom na totalno.argh@gmx.com
PORED ARGH-a, OD NEDAVNO UČESTVUJEŠ U JOŠ JEDNOJ LEPOJ INICIJATIVI „NEBOGRAD“. ONA SE OPISUJE KAO SUSRET NOVIH KOMPOZITORA I NOVE LIRIKE. KAKVA SU TVOJA ISKUSTVA ZA SADA?
Ti divni ljudi su toliko neverovatno talentovani da moraju da se čuju/vide. Nebograd je organizacija od milion projekata i nadam se da će i dalje sarađivati sa pesnicima.
OSIM PISANJA PESAMA, CRTAŠ, SLIKAŠ IMALA SI IZLETE I U POLJE STRIPA, PROČITALA SAM NEGDE DA RADIŠ NA RUKOPISU ZA KNJIGU? ŠTA JE TRENUTNO AKTUELNO I ŠTA TI NAJVIŠE OKUPIRA PAŽNJU?
Trenutno sam depresivna zato što sam završila knjigu, ali radim na nekom stripu te se nadam boljim danima.
KADA MOŽEMO DA OČEKUJEMO ROMAN?
Volela bih da kažem nikada. Ali verovatno do kraja godine pošto sam disciplinovana. Ta potreba za prozom mi je nepotrebno došla, želela sam da napišem jednu knjigu poezije koja me je proganjala ali… jebiga.
DA LI SE VRAĆAŠ SVOJIM RUKOPISIMA I KOLIKO IH PUŠTAŠ DA „ODLEŽE“ PRE NEGO ŠTO IH PODELIŠ SA SVETOM?
Vidi, ja knjigu napišem za sedam dana. Sedim, pušim, pijem Sprajt, bivam hiperaktivno sretna ili samo hiperaktivna i to bi bilo to. Onda se vratim rukopisu nasmejem se užasima koje sam propustila ili pretrpala i nastavim da radim na njoj još oko godinu dana. Onda je završim. Onda sam nesretna.
KADA SE VRAĆAŠ NA STVARI KOJE SI RANIJE PISALA IMAŠ LI UTISAK KAO DA SI TADA BILA DRUGAČIJA OSOBA I KAKO SE OSEĆAŠ KADA SE OSVRNEŠ NA PRVU ZBIRKU ILI PRVE RADOVE?
Ranije sam prezirala to ali tada sam bila veća glupača nego sada. Volim svoje prve radove jer su teme koje me teraju na pisanje iste samo je izvedba drugačija. Sada mi te stvari dođu kao podsetnici osećanja, kao – aha, to nisi osetila odavno, a vidiš kako je samo intenzivno i bitno bilo.
PRETPOSTAVLJAM DA TI JE TEŠKO DA PRAVIŠ NEKE KLASIFIKACIJE, ALI EVO KADA POGLEDAŠ ŠTA SI U POSLEDNJE VREME ČITALA KAKO BI IZGLEDALA TVOJA LISTA OMILJENIH I NE OMILJENIH DELA? IMAŠ LI OBIČAJ DA LJUDIMA PREPORUČUJEŠ KNJIGE?
Znaš one grozne ljude koji neće da čuju novu pesmu koju hoćeš da im pustiš na jutjubu jer im je dosadno i da probaju, ali zato tebi puštaju hiljadu svojih? E to sam ja. Najbolja prijateljica je jednom, ne šalim se, zapravo došla i pročitala mi naglas svoju omiljenu knjigu pošto je mene dve godine mrzelo da je pročitam i čitala sam nešto što sam ja birala, naravno namećući drugima te knjige. Onda je ona došla i pročitala mi tu knjigu. Bilo je divno. Od tada sam se malo smirila. Preporučujem samo ono što mislim da ne oduševljava samo mene, a ponekada i pročitam knjigu koju mi je neko preporučio umesto, ne znam, Simbolike krsta za koju mislim da će apsolutno svima biti interesantna (?) U to ime neću preporučiti ništa osim onoga što mi je sada aktuelno, a to je Vladan Matijević koga već godinu dana iščitavam. I to ću preporučiti parafrazom iz jedne pripovetke, jer se knjige valjda samo tekstom preporučuju. Ne sećam se kako tačno ide, vratila sam knjigu u biblioteku, ali čini mi se ovako:
Te noći umrla je od dosade. Sahranili su je pored zoološkog vrta kod kaveza sa vukovima.
ZA KRAJ, IMAŠ LI NEKI SAVET ZA LJUDE KOJI POKUŠAVAJU DA SE OSTVARE KAO PISCI I TRAŽE I DALJE SVOJ GLAS?
Imam. Nemojte nikada da odustajete i budite svesni da ćete zarad toga strašno patiti u životu. Onda ćete biti sretni.
