Šta vam prvo padne na pamet kada pomislite na domaći džem? Ako ostavimo dobru, staru tradiciju po strani i krenemo da razmišljamo korak dalje o mogućnostima koje jedna relativno jednostavna poslastica može imati kada joj se dodaju interesantni začini i malo magije, kada se znalački kombinuje sa gurmanlucima, odvešćemo svoja nepca na potpuno novo gastronomsko putovanje. Jovana Lea Simić je osetila potrebu da svoju veliku ljubav prema hrani i razvijeno gastronomsko nepce pretoči u brend koji u velikom stilu osvaja najveća svetska tržišta. Little Blue Pot je jedan sasvim poseban poduhvat o kome mi je Jovana pričala sa velikom ljubavlju. Jovana je izuzetno inspirativan sagovornik, istinski hedonista i svojevrsni motivator čija energija će vas podstaći da i sami odete korak dalje u ostvarivanju vlastitih snova
Fotografije: Marko Janković, Stefan Đaković
KAKO SI ODLUČILA DA UPLOVIŠ U GASTRO VODE I KAKO JE NASTAO LITTLE BLUE POT?
Već dvadeset godina sam zaljubljenik u hranu, krenula sam da kuvam sa 6 godina, jer nisam bila zadovoljna raznovrsnošću hrane koju sam jela kući. Već tada sam imala priliku da probam hranu u inostranstvu i beogradskim kafanama i htela sam da probam da istu repliciram kod kuće. Ubrzo sam krenula da spremam ručak za svoje ukućane, iako je naravno bilo dosta propalih pokušaja, vremenom sam razvila instinkt i nisam morala da pratim loše napisane recepte kojima sam jedino imala pristup. Sa 19 godina sam postala najmlađi član tasting team-a u italijanskom magazinu Sale&Pepe koji se izdavao kod nas i to je katapultiralo moje izlaženje iz zone komfora kada je u pitanju gastro pletora.
I tako sam, mnogo godina kasnije odlučila da je grehota da ova velika ljubav bude samo hobi. Na tu odluku me je naveo put na sajam hrane u Tokiju, gde su mi prvi put u životu stručnjaci potvrdili da se takva ljubav i znanje, vezani za hranu ne sreću često. Krenulo je višemesečno kontempliranje, ali jedno sam znala. Šta god budem radila zvaće se Little Blue Pot, po čuvenoj priči iz moje porodice i uopšte sa naših prostora. Sećate se onog malog plavog emajliranog lončeta veličine i oblika šolje što su bake koristile kao mericu dok nisu imale vage? Sećate se old-school napisanih recepata – lonče mleka, koliko pođe ulja, šaka pirinča? Iskreno sam želela da iskoristim nešto što je tipično i jedinstveno za nas, što će izmamiti osmehe i mirisna sećanja svim ljudima koji dođu u kontakt sa ovim brendom.
IMAJUĆI U VIDU DA JE IME BRENDA POMALO NOSTALGIČNO I OKRENUTO (PORODIČNOJ) TRADICIJI, DA LI SU I RECEPTURE IZ PORODIČNIH KUVARA? KAKO SI DOŠLA DO NEOBIČNIH KOMBINACIJA UKUSA I ŠTA JE PRESUDILO DA ĆE TO DEFINITIVNO BITI DŽEM?
Moja baka je bila jevrejka, delom Mađarica i govorila je više jezika, te su joj recepti bili inspirisani sa različitih strana i različitim kulturama. Sećam se priča o šniclama sa pomorandžom koje je samo moj tata hteo da jede, a svi ostali govorili „Tvoja baba luda“. Svakako sam se trudila da ne ograničavam svoju kreativnost u kuvanju i tako terala inat svima i vrlo brzo smo počeli da imamo dva različita ručka i dve večere. Za naše prostore neobične kombinacije (ali već vekovima podrazumevajuće u drugim delovima sveta), sam već imala na umu jer ih koristim u svakodnevici. Ono što je usledilo je filter, koji će to proizvod biti, i tu su mi mnogo pomogli tehnolozi, šta sa čime po našim pravilnicima sme da se meša, za šta imamo tehnologiju, mogućnost analiza i slično. Potom je usledilo istraživanje ponude sirovina i uslova za izvoz, što je uobličilo finalnu odluku. Dosadan deo posla, ali mi je istraživanje pomoglo da ne stvaram sebi probleme kada zaista dođe do proizvodnje i prodaje.
KAKO JE TEKAO PRONALAZAK ODGOVARAJUCIH SIROVINA, PROIZVOĐAČA, PAKOVANJA, DIZAJN ETIKETA I PROCES BRENDIRANJA? ŠTA JE BIO NAJVEĆI IZAZOV U TOM PROCESU?
Na svakom koraku je bilo dosta učenja. U međuvremenu su promenjeni svi originalni dobavljači za sam proizvod i mislim da to najviše govori o izazovima i neophodnosti konstantne brige za najviši mogući kvalitet. Apropo brendiranja, odlučila sam se za poslednju agenciju sa kojom sam imala kontakt, kada sam već zamalo počela da posustajem i gubim nadu. Sa agencijom Coba&Associates sam se odmah razumela, da je u pitanju premijum, luksuzni proizvod, a ne generički tradicionalni/etno/bakin brend. Imala sam priliku da radim sa neverovatno talentovanom, mladom dizajnerkom i svi smo uložili srce i mesece u finalni proizvod, što mislimo da se istinski oseća, pogotovo kada uzmete teglicu u ruke.
DA LI SI OD POČETKA ZNALA DA ĆE CILJNA GRUPA BITI VAN GRANICA SRBIJE?
Apsolutno. Proizvodi su kreirani za visokoplatežna tržišta i prvo na spisku su bile SAD, konkretno delovi Njujorka, Bruklin i Menhetn, odakle potiču svi trendovi hrane u zapadnom svetu. Ako proizvod tu uspe, onda imamo relevantan pokazatelj o uspešnosti proizvoda i potencijalu na globalnom nivou. Proizvod je krenuo da se prodaje u Srbiji, samo jer je nenamerno nastalo interesovanje, a zbog toga „što nema da se kupi kod nas“.
SVOJIM ANGAŽOVANJEM SE TRUDIŠ DA MOTIVIŠEŠ MLADE LJUDE DAJUĆI IM POZITIVAN PRIMER, ALI I ŠANSU ZA POSAO. DA LI JE ODLAZAK IZ SRBIJE ZA TEBE U NEKOM TRENUTKU BIO OPCIJA?
Za mene lično, odlazak iz Srbije nikad nije bilo nešto čemu sam težila. Kao dete sam živela u Australiji, i vratili smo se sa razlogom. Izuzetno mi je važno da odvratim mlade od ideologije da je negde drugde bolje, jer to u većini slučajeva apsolutno nije istina, već mit iz nekog drugog vremena. Skoro svi moji partneri i veliki broj poznanika i prijatelja žive, rade ili su rođeni u inostranstvu i svuda važi ista stvar – tvoja sreća i uspeh su određeni samo tvojom motivacijom i posvećenošću poslu i kvalitetu. Ovo je tema koja me jako gađa i trudim se da što više argumentujem, mogli bismo ceo intervju napraviti samo na tu temu.
KOLIKO JE TEŠKO U NAŠIM USLOVIMA SA SVIM PREPREKAMA (PRE SVEGA BIROKRATSKIM) VODITI USPEŠAN POSAO FOKUSIRAN NA TRGOVINU SA INOSTRANSTVOM I KOLIKO SU ISKUSTVO I PRETHODNE KONEKCIJE ODIGRALE SVOJE U TOM POGLEDU?
Iskreno, nisam imala priliku da naiđem na „evidentne“ prepreke. Nigde nisam imala vezu, niti bila politički angažovana (niti planiram), i moje iskustvo sa svim relevantnim institucijama je bilo odlično. Pod tim mislim na APR, privrednu komoru, poresku upravu, opštinu, banke, institute, udruženja i sl. Kada uđete namrgođeni i spremni za svađu, ljudi će vas isto tako dočekati. Sa druge strane rade ljudi, koji su isti kao i svi ostali. Nema razloga da vam neko ne pomogne ako priđete ljubazno i sa osmehom. Druga stvar je što se naši proizvođači plaše izvoza jer ne poštuju pravilnike o kvalitetu i bezbednosti proizvoda. Ukoliko moj proizvod neko uzme na granici i testira, neće doći ni do kakvih novih informacija koje ja već ne posedujem. Stoga, nema brige niti panike. I u tome je ključ, dokle god se aktivno pokušava da se pređe država, ne plate doprinosi, ne evidentira prihod, smuljaju analize, dotle će se postavljati loš primer koji će nažalost mnogi zapratiti. Na nama je odgovornost da radimo stvari pošteno i kvalitetno, i tek onda ćemo imati pravo da se bunimo što neke stvari nisu kao u Švedskoj.
KOJE SU NAJVAŽNIJE LEKCIJE KOJE SI NAUČILA VODEĆI PRIVATNI BIZNIS I ŠTA BI SAVETOVALA PREDUZETNICIMA KOJI NAMERAVAJU DA ZAPOČNU SVOJ POSAO?
Za manje od godinu i po dana imam osećaj kao da sam završila tri fakulteta. Od neopisivog značaja je biti otvoren za učenje i rad na svakom aspektu svoje ličnosti i posla. Kako sam sama u svojoj firmi, radim sve od čišćenja magacina, lepljenja etiketa, nadgledanja kvaliteta uslužne proizvodnje, koordinacije distribucije i sastanaka u Njujorku, razvoja strategije, brenda i receptura. Morate biti otvoreni za nove poslove i upoznati sve aspekte poslovanja, to što ste direktor ne znači da treba odmah potrošiti novac na sekretaricu ili vozača.
Kako u mojoj porodici niko nikad nije bio u preduzetničkim vodama, morala sam sama da stvaram svoju mrežu kontakata i zato se trudim da i ja budem tu za ljude koji misle da mogu da im pomognem. Ne postoji osoba od koje se nešto ne može naučiti i izuzetno je bitno družiti se i držati se zajedno, pa makar da se podele muke, ili čak neko inspiriše. Vaša mreža je vaše zlato i ne treba je iskorišćavati ili raditi jednosmerno. Win-win su jedine održive situacije i time se apsolutno mora voditi svaka poslovna ideja.
IZVOZIŠ DŽEMIĆE U AMERIKU, KOLIKO JE TEŠKO BORITI SE SA KONKURENCIJOM IMAJUĆI U VIDU VELIČINU TRŽIŠTA I ŠTA JE TVOJ RECEPT ZA USPEH?
Kako su proizvodi kreirani namenski za američko tržište, za sada nema direktne konkurencije. Istraživanje je obuhvatalo slike asortimana premijum prodavnica (Instagram, Yelp, sajtovi) i kreirani su proizvodi kojih na policama ili u online portfolijima nije bilo.
Ono što je bitno je odnos prema hrani i namirnicama,
kao i pronalaženje hedonizma u malim,
dnevnim stvarima.
Ko god deli ovu strast, bio bi sjajan saradnik i najbolji predstavnik brenda Little Blue Pot
Desilo se, na primer, da je kreiran brend sa sličnim vizuelnim identitetom, ali neuporedivo lošije završne obrade i izveštaji sa terena potvrđuju da potrošači prepoznaju tu razliku. Odatle proizlazi i recept za uspeh, a to je kreirati proizvod koji je adekvatan niši u kojoj će se prodavati i raditi na svakom aspektu jednako posvećeno i kvalitetno. Ništa ne sme biti zapostavljeno ili stavljeno u zapećak, a pogotovo kada su u pitanju premijum proizvodi.
IMAŠ LI NEKIH UZORA KADA GOVORIMO O GASTRONOMIJI, ALI I BIZNISU?
Uzore nalazim u svakodnevnim situacijama i interakciji sa ljudima. Trudim se da prepoznajem ono najbolje u svakoj osobi i poslovnoj praksi, te da stečeno znanje implementiram u svoj rad i razvoj, kao i da ga širim dalje. Ipak, često jeste izazovno, ali je zato korisno biti fleksibilan i voljan za velike promene, jer ne dominira u svim ljudima ono dobro. Što se tiče gastronomije, situacija je slična. Fascinirana sam samoukim stručnjacima i ljudima koji uz minimalne resurse i mogućnosti kreiraju nešto lepo. Bila je to ukusna klopa, poštovanje sezonskih namirnica ili odlična fotografija hrane, pitko sročen recept… Pozitivni primeri su svuda oko nas.
PRATIŠ LI FOOD SCENU I BLOGERE, KO JE TO SA KIM BI VOLELA DA SARAĐUJEŠ I KO BI BIO IDEALNI PREDSTAVNIK VAŠEG BRENDA?
Pratim za sada pretežno inostranu scenu, ali sam se povezala sa nekoliko jako kvalitetnih i divnih ljudi sa naših prostora. Uživam da budem okružena ljudima koji istinski vole hranu, nebitno da li je u pitanju izvrsna popara od starog domaćeg hleba ili savršeno pink guščija džigerica s belim tartufima. Ono što je bitno je odnos prema hrani i namirnicama, kao i pronalaženje hedonizma u malim, dnevnim stvarima. Ko god deli ovu strast, bio bi sjajan saradnik i najbolji predstavnik brenda Little Blue Pot.
DA LI I PRIVATNO VOLIŠ DA EKSPERIMENTIŠEŠ U KUHINJI? KOJA JE TVOJA PREPORUKA I PROVEREN RECEPT ZA KOMBINOVANJE LITTLE BLUE POT DŽEMOVA U KUHINJI?
Privatno, svaki dan, makar to bilo samo usavršavanje ili promena tehnike pripreme. U svaki novi poduhvat ulažem dosta istraživanja i u tom procesu baš uživam. Čitanje stranih food magazina, raznih blogova, istorijske pozadine, stručne literature, kuvara, Larousse Gastronomique… Volim da iz svakog izvora izvučem ono što mi se sviđa ili mi se čini da će da radi i tako kreiram svoje foolproof recepte. Na taj način obezbeđujem da ne traćim namirnice i da i ako neko jelo prvi put pravim, to odmah bude uspešno. Svaki od džemića je kreiran da se slaže uz različitu klopu – džem od kajsija sa majčinom dušicom je najslabije začinjen i odlično se slaže uz bele mlađe ili plesnjive sireve, živinu i klasično uz dezerte. U pekmezu od šljiva sa ruzmarinom se intenzivno oseća aroma začina i odlično prati tamnija mesa, svinjetinu i masne sireve. Moj favorit je slatko od višanja sa crnim biberom, jer je najsmernija kombinacija i uvek izaziva simpatičnu reakciju potrošača. Slaže se uz sve ozbiljno dobre stvari – pršut, divljač, čokoladu, crveno vino.
GDE PRONALAZIŠ INSPIRACIJU ZA KUVANJE? U PORODIČNIM RECEPTIMA, KUVARIMA, NA BLOGOVIMA I INTERNETU ILI VOLIŠ DA SAMA KREIRAŠ RECEPTE?
S obzirom na to da se trudim da imam minimum tri obroka dnevno, primenjivo je sve od navedenog, u zavisnosti od sezone i raspoloženja. Kada sam u žurbi ili baš inspirisana, uglavnom kreiram sama, vođena instinktom. Kada imam goste, to je disertacija, uz uklapanje šta ko ne voli ili ne sme da konzumira. Tada uglavnom nastupa i uparivanje pića i hrane, gde tražim savete od poznavaoca i istražujem neke potpuno druge izvore.
Kada baš zablokiram, okrećem se knjizi The Flavour Thesaurus, uz odlazak na pijacu.
NAJNEOBIČNIJA KOMBINACIJA UKUSA KOJA TE JE OSVOJILA?
Osvajaju me ili izuzetno kompleksni ukusi (svih osam pozitivnih ukusa u jednom zalogaju – umami, slano, slatko, kiselo, gorko, skrobasto, kokumi, ljuto) ili čisti ukusi jednostavnih kombinacija i izuzetno kvalitetnih namirnica, spremljenih na bazičan način.
U poslednje vreme mi je sve bitnija tekstura hrane, uz ukus i miris naravno, a jedna od omiljenih aroma su mi, nažalost, tartufi. Pamtim već godinama jednu brusketu sa začinjenim puterom, karpaćom od govedine, rukolom, parmezanom i belim tartufima. Svaka komponenta je bila savršena i kombinacija ukusa, temperatura i tekstura neverovatna. Uh! Takođe, karamel sos, „posoljen“ miso pastom. Zlo.
BEZ KOJIH ZAČINA NE MOŽEŠ DA ZAMISLIŠ SVOJ OBROK?
So. Trenutno u arsenalu imam oko 15 vrsta soli. Veliki sam pobornik paradigme da je so ujedno najjednostavniji i najbitniji katalizator ukusa, nebitno da li su slatka ili slana jela u pitanju. Umami, umami, umami…trudim se da ga istaknem u svakom jelu, koliko god obično ili nezanimljivo ono bilo. Kada baš želim da se počastim, u svoj desert umešam malo fleur de sel soli ili tost sa puterom pospem maldonskom solju sa tartufima.
OMILJENA MESTA KOJA UVEK PREPORUČUJEŠ LJUBITELJIMA GURMANSKIH ZALOGAJA?
Za ozbiljne poznavaoce preporučujem Salon 5, zbog jedinstvene atmosfere i fantastičnog šefa kuhinje (sa kojim sam nakon jedne večere pričala satima, dok nas nisu rasterali). U Durmitoru sam svaki put odlično jela, a najslađe mi nakon izlaska padne Šiš ili mek. Sladoled Crna ovca ili Moritz Eis, zavisi od preferencija. Kod nas ima dosta ok restorana i brze hrane, žao mi je što sam se kod svih osim gore navedenih makar jednom razočarala, te iz tog razloga ne mogu dobiti moju preporuku. Odrasla sam u čuburskim kafanama, one su strancima jako zanimljive.
PLANIRAŠ LI I NEKE NOVE KOMBINACIJE UKUSA I PROŠIRIVANJE PONUDE?
U hodu ispitujem tržište i nazire se potreba za još nekim zanimljivim kombinacijama i novim proizvodima. Jedva čekam da taj kreativni proces počne, ali to mogu da planiram tek za narednu sezonu.
NAREDNI VELIKI CILJ U KARIJERI I PROJEKTI KOJI TE TRENUTNO OKUPIRAJU?
Trenutno me okupira proizvodnja, volim da budem tu, saznam svaki detalj, pomognem koliko mogu. Tu je i nekoliko pregovora sa potencijalnim novim kupcima, za koje mi držite fige. Veliki cilj je stopostotno posvećivanje hrani i angažovanje saradnika koji bi mogli da preuzmu deo operativnih poslova. Jako želim da izdam kuvar, ali po ozbiljnim standardima, tako da je to ultimativni cilj koji svakodnevno kljuca iz podsvesti. Okupira me i renoviranje stana,
uživam u kućenju.
GDE U SRBIJI MOŽEMO PROBATI I KUPITI LITTLE BLUE POT?
Ko god mi se javi može da proba, takođe, trudim se da izlažem na svim zanimljivim događajima kod nas (Beogradski noćni market, Mikser festival sira i sl.), gde se proizvodi mogu degustirati i kupiti. Little Blue Pot proizvodi se uz večeru mogu nabaviti u restoranima Salon 5 i Salon 1905, uključiti u poklon korpu koju kreira Cakum pakum, a od skora se u regularnoj prodaji nalaze u ekskluzivnom gift shop-u Main Corner.
