Neposredni povod za naš razgovor bila je objava zbirke pesama Troje, koja se od pre nekoliko dana može naći na policama domaćih knjižara, a moj sagovornik Ivan je jedan od troje autora. Mada i bez ovog povoda, odavno sam želela da porazgovaram sa „Najnormalnijim čovekom na svetu“, kako su najčešće Ivana Tokina protekle dve godine nazivale kolege novinari. U nastavku pročitajte koje je to za njega posebno, obično mesto u gradu, gradu o kome često govori u svojim pričama – Beogradu, šta bi pitao svog psa da najednom progovori, kao i kog autora preporučuje za čitanje. Osim toga imaćete priliku i da pročitate odlomak (jedan od 37 segmenata) poeme koja se zove Osamsto milijardi miliona i objavljena je u pomenutoj zbirci
Fotografije: Milena Goševski
KAKO SE RAĐA PISAC U ŽIVOTU JEDNOG OBIČNOG ČOVEKA?
Nemam pojma. Znam samo kako je kod mene išlo. Skoro oduvek sam osećao da treba da pišem, mada nisam znao tačno zašto, i često sam pisao, ali sam i bežao sam od pisanja, plašio sam ga se. U jednom trenutku, život mi je postao nepodnošljiv, i u istom trenutku sam prvi put osetio jasnu želju za životom, pa sam prvi put bio prinuđen da stvarno razmislim šta mi se radi u životu. Pisalo mi se, pa sam se posvetio pisanju. Svakako, imao sam više sreće nego pameti.
KOLUMNE U CITY MAGAZINU I NA PORTALU „INSPIRIŠI ME“ ETABLIRALI SU TE KAO GRADSKOG PISCA, HRONIČARA JEDNOG VREMENA I LJUDI KOJI SU SE DANAS, OVDE ZATEKLI. ŠTA JE ONO ŠTO TE JE KOD BEOGRADA ZAUVEK OSVOJILO, A ŠTA TI NAJVIŠE SMETA?
Osvojilo me je što sam u Beogradu odrastao. Moja vezanost za Beograd je isključivo subjektivna. Da sam odrastao na nekom drugom mestu i da tamo živim, pisao bih o tom mestu. Ali nisam, nego sam baš ovde. Ne smeta mi ništa i smeta mi skoro sve, ali to mi nije bitno. Volim Beograd i kad dobija i kad gubi.
SPOSOBNOST DA POSMATRAŠ STVARI I VIDIŠ ONO PORED ČEGA BI DRUGI OLAKO PROŠLI, KAO I TALENAT DA RAZUMEŠ LJUDE, ŽIVOTINJE I SITUACIJE IZDVOJILA TE JE MEĐU BROJNIM AUTORIMA KOJI SU POKUŠAVALI DA PIŠU O GRADU I MALOM ČOVEKU. DA LI TE JE PISANJE OVOME NAUČILO I IZVEŽBALO DA PRIMETIŠ I PREPOZNAŠ ILI SI ODUVEK IMAO TAJ OTVOREN, RADOZNAO, POMALO DETINJAST ODNOS PREMA ŽIVOTU?
Uvek sam tako gledao na život. Pisanje mi je pomoglo da bolje razumem sebe i svet oko sebe. Često razumem šta mislim tek kad vidim šta sam napisao. Jedna rečenica vuče drugu. Izgleda da mi odgovara taj ritam razmišljanja. Otvoren, radoznao i detinjast sam jer sam otvoren, radoznao i detinjast.
PISCI I DOGAĐAJI KOJI SU NAJVIŠE UTICALI NA TEBE I OBLIKOVALI TE?
Pekić, Ćopić, Valjarević, Crnjanski, Fokner, Selin, Selindžer, Hamsun, Toro, Jesenjin, Kafka, Niče, Kami, Dostojevski, Gogolj, Harms. Njih sam odmah uspeo da nabrojim, ali sigurno to nije sve. A što se događaja tiče, verovatno su svi događaji najviše uticali na mene.
IMA TAKO MNOGO TVOJIH PRIČA O GRADU, ZATO ŽELIM DA TE PITAM KADA JE BEOGRAD NAJLEPŠI, ODAKLE VOLIŠ DA GA POSMATRAŠ I KOJE JE TO POSEBNO MESTO KOME SE UVEK VRATIŠ KADA TI TREBA MALO MIRA I ODMORA OD SVEGA?
Nije posebno mesto, obično je. Između ušća Save u Dunav i Brankovog mosta, s novobeogradske strane. A Beograd mi je najlepši uvek. I kad mi je stran, i kad mi je rođeni brat.
TVOJ PAS JE JEDAN OD VAŽNIH I ČITAOCIMA OMILJEN AKTER U TVOJIM PRIČAMA, DA BEKASTA POČNE NAJEDNOM DA GOVORI, ŠTA BI JE PRVO PITAO?
Nikad nije progovorila, i odavno sam prestao da želim da bar na trenutak progovori. Da je dobila tu moć, verovatno bismo i dalje ćutali, jer smo imali mnogo preciznije načine komunikacije od govora.
KOJE SU NAJVAŽNIJE LEKCIJE IZ ŽIVOTA KOJE SI NAUČIO OD SVOG PSA?
Taj pas me je naučio da budem bolji čovek. Toliko mi je verovao da sam bio prinuđen da postanem dostojan toga.
U JEDNOM INTERVJUU SI NA PITANJE KAKO SI SA KRATKE PREŠAO NA DUŽU FORMU ODGOVORIO DA TI JE TEŠKO PALO I DA JE PISANJE NAJNORMALNIJEG ČOVEKA IZ TEBE IZVUKLO SVE. POSMATRAŠ LI SVOJE PISANJE KAO VID TERAPIJE I POSTOJI LI KOD TEBE STRAH DA ĆEŠ U JEDNOM MOMENTU IŠČAČKATI SVE ŠTO TE ŽULJA, RAŠČISTITI SA SVIM ONIM ŠTO TE MORI I IZGUBITI TAJ PODSTICAJ ZA PISANJEM?
Izvuklo je sve što je u tom trenutku bilo u meni. Zato mi je bilo teško i zato volim dužu formu. Ne postoji strah, postoji nada. Ipak, ne mogu da zamislim kako bi to moglo da se desi.
TVOJA BIOGRAFIJA JE VEOMA INTERESANTNA TEMA I ČINJENICA DA SI U ŽIVOTU PROMENIO MNOGO ZANIMANJA I STALNO NEŠTO UČIO IZ POČETKA SIGURNO JE UTICALA NA TVOJE PISANJE. MISLIŠ LI DA JE ZA AUTENTIČAN GLAS NEOPHODNO ŽIVOTNO ISKUSTVO?
Ne znam. Kod mene je verovatno tako. Za druge ne znam. Svako ima svoj put.
POSLEDNJA U NIZU PROMENA JE PRELAZAK U MARKETINŠKE VODE I POSAO COPYWRITTER-a. KAKO SI SE SNAŠAO U TIM VODAMA I DA LI TI SE DOPADA POSAO? KOLIKO SE OVAKAV NAČIN PISANJA RAZLIKUJE OD KLASIČNOG PISANJA I KOLIKO TI OSTAVLJA PROSTORA ZA NEKI LIČNI PEČAT?
U potpunosti se razlikuje. Na poslu pišem šta mi se kaže. Prostora za lični pečat ima koliko hoćeš, ali je u okviru onoga što je zadato. Lepo mi je tamo gde radim, ali zbog ljudi s kojima radim, ne zbog samog posla.
PORED POSLA U AGENCIJI, NASTAVIO SI DA RADIŠ I PIŠEŠ PARALELNO, I NOVA KNJIGA JE NEDAVNO OBJAVLJENA. KAKO USPEVAŠ DA ORGANIZUJEŠ VREME I KADA JE U TVOM SLUČAJU NAJBOLJE VREME ZA PISANJE?
Uglavnom uveče i noću. Ne uspevam nikako da se organizujem, jer ja ne umem da se organizujem. Dešava se da nešto poželim toliko da se nekako izborim sa sobom da to i uradim.
ŠTA VOLIŠ DA JEDEŠ DOK PIŠEŠ I IMAŠ LI NEKE RITUALE?
Ne jedem dok pišem. Slušam muziku, vrtim najviše tri pesme, sve vreme. To mi prija. Nekad pijem, nekad ne.
OČEKUJE SE IZLAZAK TVOJE NOVE KNJIGE, MOŽEŠ LI MI OTKRITI ŠTA NAS OČEKUJE, DA LI JE U PITANJU ROMAN, ZBIRKA PRIČA, PESAMA…NASTAVLJAŠ LI VEĆ U PREPOZNATLJIVOM MANIRU ILI PRIPREMAŠ NEKO IZNENAĐENJE?
To je zbirka pesama u kojoj, osim mene, učestvuju još dva autora, Ognjenka Lakićević i Vladimir Tabašević. Izdavač je Samizdat B92. Kad ovaj intervju bude objavljen, ta knjiga će biti u knjižarama. Zove se – Troje. Jer nas je troje. U njoj je jedna moja pesma, mada prilično dugačka. Što se manira i iznenađenja tiče, nikad ništa ne spremam, sve se to samo dešava, spletom nekih okolnosti, po meni nedokučivim pravilima.
KOJI JE NAJUZBUDLJIVIJI MOMENAT U IŠČEKIVANJU DA TVOJA KNJIGA UGLEDA POLICE KNJIŽARA? I KAKO SE NOSIŠ SA NEGATIVNIM KRITIKAMA?
Najuzbudljivije mi je dok pišem. Ne znam šta da ti kažem o kritikama. I zanimaju me i ne zanimaju me, zavisi od kritike. Imam nekoliko ljudi kojima verujem, i o svemu što oni kažu, dobro razmislim.
Najdražu rečenicu koju sam pročitao o svom prvom romanu, napisala je jedna devojka, koja nije kritičar, i koja se zove Una. Napisala je – Taj roman živi i ja sam njegovo oko.
KOG AUTORA OVIH DANA RADO ČITAŠ I PREPORUČUJEŠ?
Knjige Knuta Hamsuna čitam kad god imam snage za njegov svet. Od njega učim o svemu, u meri u kojoj sam sposoban. Moj drug Petar je prikupio sve što je on napisao, a prevedeno je na srpski, pa imam stabilan izvor njegovih rečenica, svakako konačan, i to bi moglo da me plaši, ali me iz nekog razloga ne plaši. Dakle, preporučujem sve knjige Knuta Hamsuna, redosledom kojim su pisane.
TVOJ ROMAN NAJNORMALNIJI ČOVEK NA SVETU DOŽIVEO JE BROJNA REIZDANJA I ZA OVE DVE GODINE POČEO DA VODI ZASEBAN ŽIVOT MEĐU ČITAOCIMA, A KAO REZULTAT TOGA ČINI MI SE DA JE GOTOVO SVAKA REDAKCIJA POŽELELA DA TE INTERVJUIŠE. KAKO IZLAZIŠ NA KRAJ SA MEDIJSKOM PAŽNJOM I KOJE TI JE NAJUČESTALIJE I NAJOMRAŽENIJE PITANJE?
Mislim da sve što neko napiše i objavi, više nije njegovo. Dok ga ne objavi, samo je njegovo i ničije, a onda postane svačije, i to mi je predivno. U početku sam imao napade panike od tolike iznenadne medijske pažnje, ali sad sam se navikao. Ne mislim više o tome. Nemam omiljena pitanja, ni ova druga, ako imam šta da odgovorim, odgovorim.
SAVET ZA LJUDE KOJI PIŠU ČITAVOG ŽIVOTA ALI NISU DOVOLJNO HRABRI DA TO ŠTO SU NAPISALI PODELE SA JAVNOŠĆU ILI ONE KOJI PIŠU I ŽELE DA ODU KORAK DALJE I NAPIŠU ROMAN? ŠTA BI IM PORUČIO?
Nemam šta da im poručim što oni već ne znaju. Roman će napisati svako ko mora.
ČEMU TE JE NAUČILO PISANJE I IMA LI UMETNOST TAJ KAPACITET DA PROMENI SVET, BAREM NAŠ MIKROSVET?
Pisanje mi je otvorilo put u sebe, u dobri i strašni svet mog bića. Pisanje me je upoznalo sa slobodom, dobrom i strašnom. A što se kapaciteta tiče, neko je rekao da umetnost čini život mogućim. Ja nemam šta da dodam na to.
POSTOJI LI NEŠTO ŠTO ŽELIŠ DA PORUČIŠ ČITAOCIMA PLEZIRA, A DA TE NISAM VEĆ PITALA?
Ne postoji. Iscedila si me.
***Odlomak (1 od 37 segmenata) iz poeme koja se zove Osamsto milijardi miliona. Pesma je objavljena u zbirci „Troje“ koju pored Ivana potpiuju Ognjenka Lakićević i Vladimir Tabašević. Izdavač je Samizdat B92.
20.
Zovem se Ivan Tokin
i rodio sam se pre sedam godina
u Lisabonu
u jednom stanu na nizbrdici
pored tramvajskih šina.
Odmah sam bio veliki
umeo sam da kuvam
vozio sam se tramvajima
lutao po kiši
i svaki dan sam stupao
u seksualne odnose
s jednom ženom
koju sam povremeno nosio na leđima
kad joj pijanoj
nije bilo do hodanja.
Jeli smo ljute paprike
i vozili se motorom.
Hodali smo po okeanu
popili sve što su imali tamo
pojeli sve tople sendviče
i objasnili smo ljubav
svakom kvadratnom centimetru
tog grada.
Imao sam šarenu maramu
koju sam nosio oko vrata.
Imao sam život
u malom prstu.
Droge je bilo
na svakom koraku
ali moja droga
je bila sa mnom
ispod tuša
bila je na mojim leđima
u našem krevetu
moja droga je spavala
pored mene
i budila se s osmehom
od kog sam živeo.
Tog proleća
proradio je vulkan
na Islandu.
