TRENING ILI TEROR?

Postoje postupci, događaji i stvari koje se razlikuju od kulture do kulture, ali čini mi se da ono što je zajedničko velikim zemljama sa bogatom istorijom jeste surovost. Borba za opstanak, borba za mesto pod suncem – Ivan Grozni, Džingis Kan, Mao Cedung i drugi, bili su osvajači i ugnjetavači, mecene i uništitelji. Vek u kome živimo se promenio ali da li je surovost ostala ista? Čovek je sigurno dobio mnoga prava koja nije imao u prošlosti ali surovost koja je karakteristična za velike nacije ostala je prisutna u delovima života koji se odnose na takmičenje. Sport je svakako jedna od njih. Nije ništa novo reći da za sport treba puno truda i odricanja ali ono što „običan“ čovek vidi u treniranju kineske dece jeste mučenje. Kina je od davnina poznata po običajima i postupcima koji su za druge, pogotovu za evropske zemlje, neshvatljivi.

Da li je ta surovost kao sito koje pokušava da odvoji najkvalitetnije zrno, to ne bih znala da kažem ali ću pokušati da objasnim način na koji se vrši selekcija i način na koji se treniraju mali kineski gimnastičari. Postoje brojne škole u Kini u kojima se treniraju budući gimnastičarski prvaci. Deca uzrasta od 3 do 10 godina se prijavljuju u ove škole i ukoliko pregled pokaže da su spremna (postoje određene fizičke predispozicije shodno kojima se odlučuje da li treba ulagati nadu i napor u njihov trening) za probni period treniranja koji traje godinu dana (od toga je 3 sata dnevno rezervisano za učenje). Iako je školarina viša nego u regularnoj školi (oko 900 evra za godinu dana) roditelji su spremni da sve žrtvuju zarad budućeg uspeha svoje dece.

Kada prođu pregled ostaju u školskim internatima gde o njima vode računa školske dadilje. Za svu decu je ovo veoma stresan momenat jer se mnoga deca, pogotovo ona uzrasta od 3 do 5 godina po prvi put odvajaju od svojih roditelja. Većina kineskih roditelja su mišljenja da je bolje da se deca što pre odvoje od porodice jer ona koja ostanu sa roditeljima bivaju razmažena i nesamostalna (ne govorimo o deci koja su punoletna već deci uzrasta od 3 do 10 godina). Treneri kažu da su deca emotivno nestabilna otprilike 3 meseca nakon što ih roditelji ostave u sportskom internatu. Nakon tog perioda treneri nemaju milosti. Postoji štap koji treneru služi da kazni mališana koji je napravio grešku, jer kao što je govorio predsednik Mao da je potrebna dobra metla da se očisti prašina, tako je i za ozbiljan trening potreban dobar štap i NE to nije prut već štap! Treninzi su prenaporni a metode rigorozne, bezdušne.

Da bi deca rastegla tetive i mišiće i bila što savitljivija i fleksibilnija treneri pribegavaju raznim metodama. Jedna od tih metoda podrazumeva da trener stane detetu na noge i svojom težinom, pritiskajući ga rukama natera dete da se licem priljubi na kolena. S obzirom da je na silu izvedena, vežba je veoma bolna i deca u suzama treniraju ali ostaju ubeđena da je to najbolje za njih. Kada ih u 6 ujutru probudi školsko zvono, nakon umivanja, deca poređana u vrstu uglas pevaju pesmu čiji stihovi glase:

„Deca plaču, deca plaču,
nedostaje im mama, nedostaje im tata,
nedostaje im rodna kuća.“

Porodice, u ovu decu, investiraju sve što imaju očekujući da će im se novac vratiti kroz dečije pobede. S obzirom da deca to znaju imaju grižu savesti ako ne uspeju i strahuju od toga da su izneverili roditelje i čitavu porodicu. Deca uzrasta od devet godina prelaze na srednji nivo treniranja. Na tom nivou treneri „guraju“ decu preko granica izdržljivosti i fizičke i psihičke. Deca ne nailaze na razumevanje ukoliko imaju psihičku krizu, a podstrek se dobija samo ako si savršeno uradio vežbu. Ukoliko do devete godine dete ne osvoji nijednu medalju na nivou provincije, za njega više nema mesta u sportskoj školi. Deca su maltretirana štapovima ili čak šutirana od strane trenera ukoliko nakon nekoliko ponavljanja ne urade savršeno neki pokret. Dakle, deca su podjednako oterećena i to, kako od strane porodice tako i od strane trenera. Malo je prostora da ova deca budu zaista deca, već su ona zarobljena u sistemu za koji se nisu zalagala i žive san koji nije njihov. Treninzi dečaka i devojčica se ne razlikuju kao ni tretman od strane trenera. Telo devojčica sazreva kasno zbog napornih treninga, a u pubertetskom dobu nemaju nikakva obeležja žene. Mnoge devojčice sa osamnaest ili devetnaest godina izgledaju kao deca, ali se naglašava da se nikakvi lekovi ne koriste da bi se sazrevanje odložilo. Kilaža se kontroliše još od najranijeg detinjstva a mnoge devojčice svoje prve menstruacije dobijaju oko dvadesete godine. Dok ne uđu u nacionalni tim nije im dozvoljeno da jedu meso i pirinač (riba je dozvoljena). Merenja su svakodnevna, a dozvoljeno je da se ugoje 100 grama. Kada treneri ocene da je dete kvalitetno, a to je trenutak kada počne da osvaja medalje, ono postaje vlasništvo države. Od druge godine treniranja deca dobijaju platu od države. Deca nemaju osnovno obrazovanje jer nemaju vremena da idu u školu zbog treninga. Cilj svakog deteta je da osvoji zlatnu medalju da bi imalo novac za dalji život i da bi moglo da se školuje ako ima želju za tim, nakon gimnastičarske karijere. Razume se da deca koja treniraju i po deset godina ako nemaju uspeha ne dobijaju nikakvu nadoknadu, a isto je i sa sportistima koji se razbole.

Da li ovo baš mora ovako? Da li je ovakvo tretiranje dece, čiji život roditelji obeleže na veoma surov način, opravdano? Slažem se da današnje moderno društvo pravi generacije zavisne od svega i svih ali se ne slažem da treba da se manipuliše dečijom psihom na ovakav način. Možda se zaista na ovaj način vrši najbolja selekcija talenata ali bih volela da se negde povuče crta jer deca su budućnost jednog društva – ali ne hladna, izmučena deca sa ukradenim detinjstvom i robotizovanim ponašanjem već slobodna, kreativna deca sa nadama, maštanjima i željama koje ponekada moraju biti nerealne.

Share

• Tweet
• Pin It