Poslednje pagane Severa, koji su se klanjali Odinu i Toru, i dalje prati reputacija časnih i neustrašivih, oko njih se ispredaju sage i mitovi, a splet klišea im obezbeđuje besmrtnu slavu i dan danas. Pod uslovom da poginu u boju odlazili bi u Valhalu, raj ratnika, gde su ih valkire služile medovinom. Ko su, istorijski gledano bili vikinzi i koliko je veran njihov prikaz u savremenoj kulturi?

Vikinzi su narod ranog srednjeg veka, preci današnjih Danaca, Šveđana, Norvežana i Islanđana. Ljudi sa severa, tj. Normani, predstavljali su strah i trepet susedima, jer se nisu libili da napadaju, pljačkaju i pale manastire, trgovačka mesta, pa čak i cele gradove. Kako su bili u nepovoljnom klimatskom području i živeli u skromnom seljačkom društvu, koristili su sve prilike za uvećanje prihoda i bogatstva, te na taj način rani srednji vek pretvorili u svoje doba. Ipak, ne možemo im pripisati samo svirepu tiraniju. Zahvaljujući moreplovačkim veštinama otkrili su Grenland i Kanadu, učestvovali u osnivanju ranih ruskih država, podsticali razvoj trgovine među narodima, a ostavili su i brojne tragove u umetnosti i književnosti.

Osnovne odlike društva

Na početku treba napomenuti da su i među Skandinavcima postojale podele naroda, a najpoznatiji su bili Vikinzi, Normani i Varjazi. Međutim, danas je postalo uobičajeno da se svi severnogermaski narodi ranog srednjeg veka zovu Vikinzima. Svi su se međusobno sporazumevali staronordijskim jezikom (danas mu je najsličniji islandski), koristili su runsko pismo i bili politeisti.

Siromašan život na Severu ih je uslovio da budu izuzetno prilagodljivi: podjednako i muškarci i žene su se bavili poljoprivredom, stočarstvom i ribarstvom. Živeli su na seoskim imanjima, u jednostavnim prizemnim kućama, dugačkim dvadesetak metara. Odeća im je bila jednostavna i neupadljiva, od hladnoće su se štitili krznom, a oba pola su rado nosila upadljiv nakit. Religija, fizički izgled i fizička sprema u kombinaciji sa mentalitetom spremili su ih za ratničke pohode. Imali su hijerarhijski uređen društveni poredak: na čelu društva nalazio se kralj (kome su uzor bili franački vladari), a jarlovi (visoko plemstvo) i glavari su upravljali pojedinim oblastima zemlje. Iako je porodica imala patrijarhalno obeležje i muškarci su bili vladari i ratnici, vikinške žene su imale bitan položaj, čak su i preuzimale ulogu glave porodice u odsustvu muža. Bavile su se trgovinom i zanatstvom, a neretko su učestvovale i u pljačkaškim pohodima.

Politeizam, paganstvo i Valhala 

Pagani su često prinosili žrtve bogovima kako bi pridobili njihovu naklonost. Glavnim bogovima smatrani su Odin, Tor i Frej. Odin je bio vrhovni bog, pritom i bog rata koji je gostio poginule ratnike u Valhali. Njegov sin Tor bio je bog grmljavine, uticao je na vetar i kišu te su ga seljaci veoma poštovali. Frej je bio bog plodnosti kome su prinosili žrtve za bogatu žetvu. Njegova sestra i imenjakinja smatrala se boginjom ljubavi. Podmukli bog Loki izrodio je čudovišta poput džinovske zmije Midgard i vuka Fenrija, koji su bili najveća opasnost Vikinzima. Pored raznih božanstava, verovali su i u ostala mitska bića, poput trolova, demona, patuljaka, divova i sl. Imali su jasnu sliku o kosmosu koji ih okružuje, te su tako postojali Asgard (dvor božanske porodice Asa), Midgard (svet ljudi), Utgard (svet leda i hladnoće). Verovali su i u propast sveta, to jest Ragnarek iliti sumrak bogova, po čijem predanju će se sve sile zla obrušiti na svet i uništiti ga. Uzdali su se u moć bogova i magije da se to ne desi. Nisu imali hramove i sveštenike, ali su redovno obavljali rituale žrtvovanja: prinosili su darove u vidu hrane, pića, ljudi i životinja. Ti rituali se smatraju paganskom pretečom Božića.

Često su nosili amajlije, proricali sudbinu kod čarobnjaka, a isto tako se bavili i crnom magijom. Valhala ili “dvorana poginulih ratnika” predstavljala je ratnički raj i kao takva najpoznatiji mitološki motiv kod Vikinga. Prema verovanju, samo ratnici poginuli u boju bi mogli da uđu u Valhalu, prekrivenu kopljima i štitovima. Tamo bi ih gostio sam Odin uz mnogo hrane i alkohola. Međusobno bi se borili, jer su morali da budu pripremljeni za Ragnarek. Ulazak u ratnički raj je smatran za najveću čast jednog Vikinga, te je logično što su svi bili tako neustrašivi u bojevima jer posle života na Zemlji ih je čekao još jedan u Valhali gde bi opet imali priliku za dokazivanje junaštva.

Posmrtni običaji su imali ništa manje paganska obeležja. Pokojnika bi spaljivali: seljake uz veoma skromnu humku, a predstavnike plemstva bi položili u brod sa oružjem i zlatom, zapalili i otisnuli
na more. Uz materijalne darove koje su prilagali, bila je obavezna i jedna ljudska žrtva, čiji bi se leš položio na brod uz pokojnika. Smatralo se da većina pokojnika odlazi u Hel, podzemno carstvo mrtvih koji nisu poginuli u boju.

Brodogradnja, pljackaški pohodi i ratovi

Pomorsko umeće Vikinga bilo je nadaleko poznato. Prvi brod sagrađen oko 820. godine, bio je dugačak 21 metar. Pre plovidbe molili bi se boginji Ran, ženi boga mora Egira, koja je vladala na morskom dnu podzemnim carstvom utopljenika. Iako se jedro koristilo par vekova pre doba Vikinga, oni su ga unapredili tako da je postalo najbitniji deo broda. Krma i pramac (prednji i zadnji deo) broda bili su iste visine, što im je omogućavalo i pristajanje u plićim vodama. Metalni grbovi i zmajevske glave na pramcu upotpunjavali su izgled brodova. I dalje je nepoznanica kako su se orijentisali na moru, osim poznate činjenice da su to radili uz pomoć zvezda. Bili su najveštiji moreplovci svog doba, što im je omogućilo da otkriju nove zemlje i osvajaju teritorije.

Pogrešno je uvreženo mišljenje da su Vikinzi nosili kacige s rogovima – one su se nosile mnogo pre vikinškog doba. Ratnici su uglavnom nosili svoju jednostavnu odeću – pantalone i široke košulje vezane kaišem u struku. Malo bogatiji su mogli sebi da priušte kožnu jaknu i kapu, dok su jedino predstavnici plemićkog staleža imali pancirne košulje ili metalne kacige. Za zaštitu su koristili okrugle drvene štitove, koji su imali gvozdeno ojačanje u sredini za ruku, kao i okov na ivici štita. Često su ih farbali jarkim bojama ili oslikavali prizore iz mitologije i saga. Običan vojnik-seljak borio se kopljem ili sekirom, a ostali kratkim mačevima, noževima, lukom i strelom. Iako su se borili oskudnom opremom, pobeđivali su zahvaljujući taktici iznenadnih napada kojima je prethodilo izviđanje terena. Takozvani berzerkeri, “oni koji nose medveđu kožu”, bili su neobuzdani ratnici, navodno neranjivi i vladali su drevnom magijom. Raznim opijatima su postajali besne borbene mašine koje nisu osećale bol i koje ništa nije moglo da zaustavi. Od kraja VIII veka pa do sredine XI veka Vikinzi su se širili po svetu, počevši od britanskih i franačkih obala, pa kasnije do Islanda, Farskih ostrva i Grenlanda. Skandinavski trgovci su putovali i dalje od toga, sve do Konstantinopolja i Bagdada. Ovoj ekspanziji Vikinzi mogu da zahvale kvalitetnim brodovima, hrabrim ratnicima i siromašnoj domovini. Borili su se u četama od par desetina do nekoliko stotina ljudi, gotovo nikad u formaciji prave vojske. Osnovno načelo im je bila dobit. Zarad nje su otkrivali nove predele, susretali se sa novim kulturama i veoma lako njihovo nasleđe ubacivali u svoje. Na to najviše ukazuju jezičke promene kroz istoriju. Najveću promenu predstavljalo je prihvatanje hrišćanstva, mada je trebalo oko 200 godina da do toga dođe. Čak i nakon prihvatanja nove vere, mnogi Vikinzi su nastavili da žive dotadašnjim paganskim načinom života, između dve religije, a na krštenje su gledali kao na još jedan korak do bogatijeg života i dobrih odnosa sa evropskim vladarima.

Vikinška umetnost i kultura

Iako na prvi pogled ova tema deluje skromno, realnost je suprotna. Počnimo samo od konstrukcija vikinških brodova, filigranskih remek-dela kovača i duborezaca. Umetnici su bili upravo zanatlije, koji su ukrašavali brodove, vrata, zlatne i srebrne kopče, mačeve… Najpoznatije su zmajeve glave na vikinškim brodovima. Imali su svoje pismo, rune, koje su se koristile na severu Evrope više od 600 godina, kako za zapisivanje epigrama tako i u magijske svrhe. Nisu bile pogodne za zapisivanje dužih tekstova, tako da su Vikinzi mitove i sage prenosili usmenim putem. Skaldi, svojevrsni pesnici, često su kazivali svoje pohvalne pesme namenjene bogovima i vladarima. Najpoznatiji skaldi bili su starac Bragi, Tjodolf iz Hvina, Egil Skalagrimson, Gunlkaug Zmijski Jezik… Galebova staza u pesmama predstavljala je more, konj na talasima vikinški brod, a bitka se opisivala kao sudar mačeva i Odinove oluje.

Vikinzi u savremenoj kulturi i muzici

Vikinzi su svojim mitovima i umetničkim delima postali poznati i van Skandinavije, a njihova zaostavština doživela je najveću ekspanziju u romantizmu u Nemačkoj. Nemački romantičari su se detaljno posvetili staroj nordijskoj književnosti. Tamo su Skandinavci, sve do 1945. godine, posmatrani kao istorijski krvni srodnici. Otprilike u isto vreme, sredinom XX veka, počinje trend vikinških romana u književnosti, koji je pokrenuo Šveđanin Frans G. Bengtson romanom “Pustolovine Rede Orma” (drugi naziv: “Dugi brodovi”), prema kome je snimljen istoimeni film. Ova tema je privlačila i ljubitelje stripa, te i danas imamo svima omiljenog Hogara Strašnog. Međutim, najpoznatija je triologija “Gospodar prstenova”, koju je 1954/55 napisao Dž. R. R. Tolkin.

Na Oksfordu je predavao srednjevekovni engleski jezik i književnost, a pritom je dobro poznavao i staronordijski jezik i islandsku književnost srednjeg veka. Sva njegova znanja su kulminirala pomenutim delom, u kome je lik Gandalfa tesno povezan sa bogom Odinom. Vikinške sage su pronašle put i do muzike osamdesetih godina prošlog veka, kada se elementi nordijskog folka spajaju sa hevi metalom i rezultiraju viking-metalom. Začetnikom se smatra švedski bend Bathory sa albumom “Blood Fire Death”, a u stopu ih prate norveški bendovi Burzum i Enslaved, finski Korpiklaani…

Danas se popularna kultura teško može zamisliti bez Vikinga. Najsvežiji primer za to je serija “Vikings” u produkciji History Channel-a, kao i film “Viking” ruskog režisera Andreja Kravčuka, čija se premijera očekuje decembra 2016. godine. Ostaje samo pitanje koliko se dotiču istorijske realnosti. A da li je divlji narod sa severa zaslužan i za vraćanje brade među našim muškarcima? Vraćanje prirodi i svom izvornom izgledu? Don’t even get me started on that…

Share

• Tweet
• Pin It