CONSECRATION NAM VEĆ DECENIJU I PO DEMONSTRIRA DA POSVEĆENOST VIZIJI I ISKAKANJE IZ (SVOJIH) USTALJENIH FORMI USPEŠNO VODI DO POSTAVLJANJA NOVIH GRANICA. O PREPUŠTANJU MUZIČKOM UNIVERZUMU, JEZGROVITIM ALI NIŠTA MANJE POETIČNIM TEKSTOVIMA, SA OSVRTOM NA NAJNOVIJI ALBUM KOJIM ZAOKRUŽUJE STVARALAČKU TRIOLOGIJU, PRIČAO MI JE NJIHOV FRONTMEN DANILO NIKODINOVSKI
KAKO BI ŽANROVSKI OPREDELIO VAŠ BEND?
Mi jesmo metal bend, ali dijapazon je širok. Pokušavam da nekako razbijem tu klasifikaciju kroz ljude koji nas slušaju, kao i šta oni kažu da čuju dok nas slušaju. Ja tu nalazim sve između progresivne struje 70-ih do alternative 90-ih. Mi to gledamo da objedinimo, da ne budemo samo ambijental ili samo stoner, već sve to mešamo da bude u meri koja nam se sviđa.
KOJIM REČIMA BI OPISAO VAŠU MUZIKU, A DA ONE NISU MUZIČKI TERMINI?
Snovi. Univerzum. Nešto široko, nešto što je vezano za podsvesno i iracionalno.
KAD SMO VEĆ KOD UNIVERZUMA, ŠTA TO SVE “UNIVERZUM ZNA”?
Nama je bitan naziv albuma jer on treba da zaokruži priču, ponese je, spoji pesme. Uglavnom se desi da neka pesma ima dovoljno zanimljiv naslov da može da ponese ceo album. Takav je bio slučaj i sa “Univerzum Zna”. Konkretno ta pesma i taj vajb nastali su iz ličnog iskustva s jedne strane, i pod uticajem knjige “CA Blues” Milana Oklopdžića s druge strane. U njoj je opisano otvaranje svesti, shvatanje univerzuma i povezivanje svake individue s njim, pokušaj da pronađeš samospoznaju i mir, svoju frekvenciju sa kosmosom i svoj deo u svemu tome.
TI SI JEDINI ČLAN BENDA KOJI JE TU OD OSNIVANJA. KADA POGLEDAŠ UNAZAD OVIH 15 GODINA, KAKO BI DEFINISAO TO PUTOVANJE I DA LI SI ZADOVOLJAN TIME GDE SE NALAZITE SADA U STVARALAČKOM SMISLU?
Svašta smo mi prošli. Ali u principu, kada si jedina konstanta u bendu najbolje vidiš sav rad i napredak. Kada sviraš ovakvu muziku ne možeš da očekuješ da ljudi konstantno sa istim žarom to rade. Pitanje je da li ćeš da juriš značaj toga što stvaraš i da ti to bude najbitnije. U početku to zna da bude frustrirajuće, a onda vremenom naučiš da shvataš te ljude, ne ljutiš se ni na koga, već tražiš one sa kojima si na istom nivou što se tiče stvaralaštva. Ovu poslednju postavku (Matija, Ivan i ja) imamo već 4-5 godina, što je možda najduže do sada od osnivanja benda. Menjaju se prioriteti u životu, ali mi smo našli atmosferu i vajb koji nam odgovaraju. Bitan je taj ljudski psihološki momenat, a ne samo muzika zbog muzike. Kad pogledaš koliko vremena provedeš sa tim ljudima na probama, putujući, svirajući… kao da imaš još jednu vezu ili brak pored postojećeg.
KAKO LJUDI REAGUJU NA VAŠU MUZIKU?
Najzanimljivije reakcije dobijam od ljudi koji nas čuju prvi put. Prilaze nam posle koncerta sa oduševljenjem u smislu post-katarzičnog osećanja… Mnogo znači kada konstantno imaš nove ljude koji ti na taj način objasne šta su sve doživeli dok nas slušaju. To je ono što nam daje znak da dobro radimo i da smo na dobrom putu. Meni ponekad bude i čudno zato što ja to ne mogu do kraja objektivno da posmatram.
KOLIKO SE RAZLIKUJEŠ PRIVATNO I NA BINI?
Mnogo ljudi kaže da sam ja pravi ja na bini. Inače sam dosta skroman i introvertan, volim da se povučem i sagledam stvari iz šire perspektive. U principu mi bina dođe kao izduvni ventil, zato što kroz muziku najbolje mogu da izrazim nešto što možda ne bih znao rečima. Nekako je magičnije kad muzikom možeš mnogo toga da kažeš.
POŠTO SAM PIŠEŠ SVE TEKSTOVE, RECI NAM KOLIKO JE LAKO ILI TEŠKO IZNETI ONE ROMANTIČNE, IMAJUĆI U VIDU DA VAS KARAKTERIŠE TVRD ZVUK?
Po meni je to usko povezano, jer bi bilo previše lako da romantična pesma bude samo balada, a da pesma sa distorzijom poziva na neki bunt. Sve je stvar mistike. Sve je stvar emotivnosti, tj. emocija i doživljaja. Ja te romantične stvari doživljavam tako burno, zato i te pesme zahtevaju neki teži momenat sa jakom gitarom, bubnjem koji je monstruozan, i slično. Inače, mi nemamo mnogo tekstova. Uvek gledam da kažem što više sa što manje reči. Da što više suzim i konkretizujem iskaz, a da opet bude poetičan. Više mi se dopadaju nagoveštaji i sugestije koji mogu da otvore mesto za interpretaciju. Bitno mi je da metafore budu neogoljene do kraja, da mogu da se shvate na više načina.
KOJA PESMA JE TEBI LIČNO NAJROMATIČNIJA?
Možda “Praskozorje”, jer je ona i najdirektnija u tom nekom smislu. Nama se ne ponavljaju delovi u pesmama i ne pratimo šablon koji klasična pesma sadrži, ali ako posmatramo strukturu “Praskozorja” i taj “lažni refren” možemo reći da je ona naš najbliži pokušaj normalne pesme koju smo uspeli da napravimo. (smeh) Ali, osim toga, mislim da se ljudima dopala baš zato što ima najopipljiviji romantični vajb.
KOJA TI JE NAJEMOTIVNIJA?
To je zanimljivo, jer emotivno i romantično često nije isto. Trenutno su to dve pesme: “Grob”, čiji mi je solo veoma dugačak i emotivan, i tekstualno nova pesma “Tvin Piks” koju još uvek nismo studijski snimili. Na poslednjem koncertu mi je bilo vrlo teško da je počnem, verovatno zato što je najsvežija i sve te emocije su mi i dalje tu u glavi.
U PESMAMA “UNIVERZUM ZNA” I “DEBELI LEPTIR” JAVLJAJU SE ODLOMCI IZ KNJIŽEVNIH DELA KROZ NARACIJU TREĆE OSOBE. KAKO SI DOŠAO NA IDEJU DA SPOJIŠ TE DVE OBLASTI UMETNOSTI, I KAKO SI BIRAO KOJA ĆE TO KNJIŽEVNA DELA BITI?
U „Univerzumu“ odlomak iz „CA Blues“ čita moj drugar koji mi je zapravo preporučio tu knjigu. U središnjem delu „Univerzuma“ se spušta atmosfera, a kako je sama pesma inspirisana tom knjigom izbor nije bio težak. To je prvenstveno bio polu-eksperiment na snimanju. Nismo bili sigruni da li će uopšte da upali, ali ispalo je jako zanimljivo i odlučili smo da tako i ostavimo. U “Debelom Leptiru” Vlada Džet čita deo iz “Necronomicona” Lovecrafta, to je više kao bizarni humorni apsurd…
Pošto već sam album počinje kao najava apokalipse, a falilo mi je još nešto u uvodu, rešio sam da ubacim ovaj deo prevoda koji mi se dopao a nisam naišao na njega ranije.
NAPRAVILI STE TRIOLOGIJU CIMET – UNIVERZUM ZNA – GROB. KAKO SU TO TRI KONCEPTUALNO RAZLIČITA ALBUMA A SNIMLJENA U ISTOJ SESIJI, PREMA KOM KRITERIJUMU STE IH PODELILI?
Nismo ušli u snimanje sa idejom o triologiji, to se nekako prirodno desilo usput. Prvenstveno je logika bila strogo finansijska. Imali smo 15 i više pesama, i nismo mogli sve da umiksamo odjednom. Bilo je logično da se “Cimet”, “Praskozorje”, “Romantična Policija” i “Barikade” nađu na prvom albumu, jer su se one pojavile par meseci ranije na YouTube- u u okviru live session-a koji smo snimali u BIGZ-u. Dobili smo super reakcije za jako kratko vreme. Pesma “Grob” mi je bila previše emotivna tada i nisam želeo da se bavim njome neko vreme. Kada smo radili “Univerzum Zna” sinulo mi je da je “Cimet” početak, pa shodno tome “Grob” kraj, i tako smo ostavili najteže pesme za poslednji album.
DA LI JE TO JEDAN OD RAZLOGA ŠTO SE DUGO ČEKALO IZMEĐU “UNIVERZUMA” I “GROBA”?
Jeste. Kada se pojavio “Cimet”, već smo imali gotov “Univerzum”, ali smo sačekali pola godine sa objavom. Nakon toga smo se vratili u studio na dosnimavanja, gde sam dobio nove ideje za sintisajzere, trubu, efekte, gostovanja… tako neke stvari koje verovatno nikada ne bih uradio da su se desile ranije. Zato je Grob i odskočio, jer da se pojavio onako osiromašen bio bi verovatno samo još jedan album jako sličan “Univerzumu”. Ovako nam je vreme pomoglo da sve to malo odstoji, da aktualizujemo album prema sebi samima i napravimo malo drugačiju priču. Sa “Univerzumom” su neke stvari ispale sjajno, neke bih promenio ali nije to ništa strašno. Jednostavno sitnice u perfekcionističkom smislu.
ZAŠTO SI TOLIKO SAMOKRITIČAN?
Nemam pojma, možda zato da ne bih otišao nebu pod oblake i počeo da pišem glupe pesme. (smeh) Teško mogu da budem objektivan prema onome što ja radim. Mogu da znam da li je nešto dobro ili ne, ali taj intenzitet šta će se kome dopasti… Ne znam kako to da definišem, kada puštaš nešto svoje lično u svet i nemaš pojma kako će ljudi da reaguju na to. Meni je uvek bitno da, kada stvaram, na neki način izazovem sebe. Da se dovedeš u stanje gde ne razmišljaš šta želiš da postigneš, već samo pratiš instinkt i sviraš dok ne dobiješ to što si hteo. Možda zato što i dalje jurim tu lepotu stvaranja ne bih da istu stvar uradim dva puta, već uvek želeti da isprobam nešto novo. Uvek gledam da razmišljam izvan kutije.
KOJI MOTIVI SE PROVLAČE KROZ VAŠ NAJNOVIJI ALBUM “GROB”?
Kroz ceo “Grob” se provlači osećaj predosećanja apokalipse. Taj globalni osećaj užasa i neprijatnosti. Šira slika je pokušaj sagledavanja života i smrti. Reinkarnacija se takođe provlači kroz “Sećanje na Ameliju” i “Ejmi”. Ta tema mi je, zajedno sa snovima, veoma zanimljiva, i gledam da mi i pojedini tekstovi budu napisani na taj način. Ljubav je tu takođe prisutna, ali ti kao objektivni slušalac možda imaš bolji uvid u to na koji način.
MENI LIČNO “GROB” DELUJE KAO VAŠ NAJCELOVITIJI ALBUM DO SADA, KAO ZAOKRUŽENA PRIČA OD PRVE DO POSLEDNJE PESME. DA LI BI GA I TI DEFINISAO KAO VAŠ TEHNIČKI, AUTORSKI I EMOTIVNO NAJPOTPUNIJI ALBUM DO SADA?
To nam je mnogo ljudi reklo. Da, definitivno je najzreliji i najkompletniji u tom smislu šta mi trenutno predstavljamo u tih 50 minuta. Uspeli smo da spakujemo sve godine sviranja u njega. Ne mogu da kažem da je najbolji, ništa nije najbolje, jednostavno sve ima svoj trenutak. Bitan nam je taj flow albuma od početka do kraja, i na to smo dosta obraćali pažnju pri dosnimavanju. Pogotovo u ovo vreme kada se sve više bendova orijentiše na singlove, a kada praviš album bitno je da ima taj neki tok koji ti ne da da zaustaviš slušanje, već da odjednom možeš da ispratiš celu priču. Na primer, to na Cimetu i Univerzumu nije postignuto do kraja, možda nismo dovoljno obratili pažnju na raspored pesama…
RECI NAM NEŠTO O DIZAJNU OMOTA ZA “GROB”? PRVO ŠTO TU UPADA U OČI JE VELIKI KONTRAST IZMEĐU SVETLOG DIZAJNA PASTELNIH BOJA NASPRAM TEŠKOM ZVUKU.
Omot je radila naša drugarica i slikarka Aleksandra Rasulić, koja inače radi akvarel tehniku. Jedina stvar koja mi je bila bitna je da se provlači crvena boja, pošto ona sama po sebi simbolizuje smrt, opasnost. Aleksandra je odlično spojila motive iz pesama sa tekstom. Kada pomisliš na grob uglavnom je sve crno i morbidno, a ovaj omot je dao novu dimenziju svemu tome. Meni je čak bela boja možda bliža umiranju, večnosti i reinkarnaciji od crne.
ČESTO POMINJEŠ REINKARNACIJU, SNOVE, POIMANJE UNIVERZUMA. BITNA TI JE SPIRITUALNOST?
Da, veoma. Ovim se vraćamo na “Univerzum” i tvoje pitanje s početka. Mislim, nije mi najvažnija stvar na svetu, ali kad pomisliš – imaš muziku i pitaš se odakle ona dolazi, i zašto baš ja u svemu ovome, možeš samo da budeš zahvalan što imaš mogućnost da budeš posrednik u tim stvarima.
DA LI STE “GROBOM” STAVILI TAČKU NA TRIOLOGIJU I JEDAN DEO STVARALAŠTVA? U KOM PRAVCU ĆETE EKSPERIMENTISATI NA DALJE?
Definitivno. Čak i ako se nešto, ne daj Bože, desi sa bendom i ne budemo više ništa snimali, ovim je ceo jedan krug zatvoren. I to ne samo triologija već svih pet albuma, mogu da nastave da (po)stoje sami za sebe. Bitno je da sada odemo u malo drugačijem pravcu. Iskreno, težimo ka tome da pravimo što bolje albume i pesme. Što se novih pesama tiče, razmišljamo da probamo da se stavimo u kontekst pesama od po 4-5 minuta. Ja sam se iznenadio što je “Grob” dobio toliko pozitivne reakcije, ne samo zbog tematike albuma, već što pesme traju po 10-15 minuta. Ali ljudima to nije smetalo. Pokušaćemo da izazovemo sami sebe, da vidimo da li možemo tu našu emotivnost i distorzije, i snažnije i nežnije stvari, da spakujemo u znatno kraće pesme.
KOJA TI JE OMILJENA PESMA IZ VAŠEG OPUSA?
To se menja, zavisi od raspoloženja. Trenutno su mi Grob i Tvin Piks na prvom mestu, ali Cimet mi je uvek drag.
DA LI JE JAČA EUFORIJA KADA SI NA TURNEJI KAO TONAC ILI KADA SI NA BINI SA SVOJIM BENDOM?
Mnogo je drugačije kada si sa svojim bendom. Kada izađeš na binu da sviraš svoje pesme, to si ti, to je tvoja suština. Nema lepšeg i adiktivnijeg osećaja, teško šta može da se meri s tim.
KOJI BENDOVI SU UTICALI NA TEBE? ŠTA JE SA FILMOM I KNJIŽEVNOŠĆU?
Uh, pokušaću u najkraćim crtama. Gansi, Metalika, Pantera, Anatema, Neurosis… i poslednjih nekoliko godina mi jako prija ambijentalna elektronika, svi ti ambijentalni pristupi sintisajzera i ritam mašina, tu opet mnogo emotivnih stvari može da se kaže… Što se tiče filma, najviše volim Linča. On me oduševljava baš zato što nije direktan, a i njemu su snovi isto mnogo bitni. Džarmuš mi nije za svaki dan, ali njegov “The Limits of Control” mi se jako dopao i odatle smo uzimali neke semplove. Osim toga, odrastao sam na hororima iz 70-ih i 80-ih. Volim filmove Karpentera, iako su mi bili zastrašujući kad sam bio klinac. Što se tiče književnosti, “CA Blues” mi je jedna od najomiljenijih, a u poslednje vreme najviše čitam biografije muzičara. Mada moram da priznam da mi je film mnogo bliži, verovatno zbog tog audio-vizuelnog momenta.
POSLEDNJI KONCERT NA KOME SI BIO?
Machine Head. Wovenhand u aprilu je isto bio odličan.
NAJAVILI STE “GROB” NA VINILU. KADA MOŽEMO DA GA OČEKUJEMO U PRODAJI?
Trebalo bi u novembru. Meni je bilo logičnije da završimo triologiju diskom, kao i prethodna dva. Ali vinil se ipak više ceni, a biće ujedno još jedna vrsta našeg eksperimenta.
POSLEDNJI KONCERT U AMERIKANI DOMA OMLADINE JE BIO VEOMA USPEŠAN. KADA MOŽEMO DA OČEKUJEMO NAREDNI KONCERT CONSECRATIONA I NOVI ALBUM?
Sviramo 13. novembra u Božidarcu, i 14. u Crnoj kući u Novom Sadu.
Preko zime ćemo da intenziviramo probe i rad na novim stvarima. Ako je “Grob” uspeo zato što mu je bilo posvećeno najviše vremena do sada, onda ćemo nastaviti s tom praksom. Nećemo da žurimo, ali možda bude u toku sledeće godine.
Bend Consecration možete pratiti putem zvanične Facebook stranice ili sajta.
foto: Nemanja Đorđević
