Tokom razmatranja prigodne teme u okviru koje bih mogla da doprinesem magazinu, draga urednica Teodora mi je predložila da razmislim o nečemu iz domena svog školovanja. Dakle, umetnost, književnost, kultura…Stala sam da razmišljam i misao mi se ukopala na ovome kultura.
Imala sam sjajnu profesorku srpskog u srednjoj školi. Beskrajno pozitivna i nasmejana žena, vatreno crvene kose, obučena raznobojno, ali uvek damski. Kaže ona jednom: “Za domaći napišite temu o kulturi.”Okej, tad smo relativno svi u odeljenju bili lenje praznoglave pubertetlije koje je mrzelo da mrzi, a kamoli da razmišlja. Kao štreber kakav sam oduvek bila, uhvatila sam se za aktuelno gradivo iz književnosti i citata Isidore Sekulić: “Čitanje je strast i slast kulture, kultura sama“. I danas beskopromisno verujem u to.
Ipak sam pripadnica jedne od generacija u tranziciji ka digitalnom dobu, koje još uvek raduje odlazak u biblioteku i koja poseduje krajne čudnu zavisnost od njuškanja i uživanja u mirisu tamošnjih knjiga. Naravno, muzika je bila prisutna još od malih nogu i postala ne samo sastavni deo moje lične kulture, već celog mog bića. Dan danas mi je nemoguće da zaspim u tišini, bez prigodnog bgm-a (background music).
Kasnije sam se na fakultetu zaljubila u još jednu kulturu, dalekog Japana, čiji sam jezik i književnost izučavala. Kako je vreme prolazilo i ja sve više videla, čula, pročitala, saznala, razmišljala, tako je i taj pojam kulture nekako u meni sazrevao. Shvatila sam da se kultura ne ogleda iskjučivo u sferi umetnosti, književnosti i dalekim nepoznatim zemljama. Kulturu možemo pronaći i upražnjavati u jednostavnim svakodnevnim stvarima.
Kultura je namestiti krevet kada ujutru ustanemo.
Ne kulirati, već ustupiti mesto trudnici u prevozu.
Reći “dobar dan” sa osmehom kada uđemo u prostoriju s ljudima.
Čvrst i srdačan stisak ruke.
Ne ostavljati sudove neopranim posle ručka.
Ne izgovarati ružne reči i kukati drugima o svojim problemima. Iako nam se čini nemogućim, neko je uvek u većem problemu od nas.
Pomoći vremešnoj ženici da ponese torbu s pijace.
Umeće kombinovanja tri prigodna outfit-a za različite prilike od dve košulje, suknje, jednog para cipela i tri aksesoara.
Ne upućivanje pogrdnih pogleda.
Redovan odlazak kod zubara, kardiologa, ginekologa.
Uživanje u skromnom pikniku s prijateljima u parku.
Skuvati nesto lepo svojoj porodici.
Zvati roditelje bar jednom u tri dana.
Slati razglednice prijateljima, pa makar iz rodnog grada.
Voleti svoju zemlju.
Ne stideti se svojih korena.
Biti human.
Gledati na svet sa svetlije strane.
Sve je to život i sve je to kultura.
Jedan moj prijatelj je lepo rekao da nije kulturno lagati.
Da je kulturno voleti.
Čuvati prirodu.
Prepustiti se onome što te ispunjava.
Podeliti klupu i sa drugačijima od sebe.
Biti dete. U najboljem mogućem smislu.
Lepo je znati tri strana jezika, sviranje klavira i prepričavati dogodovštine sa putešestvija širom sveta. Lepo je kada znaš da preporučiš dobar film, ugodnu muziku i knjigu za pred spavanje. To ću se, recimo, ja truditi da radim u okvirima Plezir magazina. 🙂 Ali ću prethodno svakako namestiti krevet, skuvati kafu i poželeti nekome dobro jutro i ugodan dan. Moguće i zagrliti ili poljubiti. Ili oboje. Zapevati. Jer, i to je kultura. Kultura življenja.
Foto: Branislav Gačić, Unsplash.com
