Jedna ljubav, film španske rediteljke Izabel Koiše svoju premijeru pred našom publikom imao je preksinoć, u punoj dvorani Kulturnog centra Beograda, u okviru međunarodnog filmskog festivala FEST. Ovo ostvarenje je svoje prvo prikazivanje imalo na 71. Međunarodnom filmskom festivalu u San Sebastijanu, gde je film osvojio dve nagrade, a jedna od njih je i “Zlatna školjka” za Najbolju sporednu ulogu – Andreasa, koju tumači glumac Hovik Keuchkerian. Scenario za film je nastao adaptacijom bestselera španske autorke Sare Mesa koja nosi isti naziv – Jedna ljubav.
Glavna protagonistkinja filma Natalija (Nat) opterećena ličnim nemirima, stresom i pritiskom svakodnevice donosi odluku da napusti urbanu sredinu i povlači se u jedno špansko selo kako bi u istom pronašla svoj davno izgubljeni mir. Nat radi kao prevodilac sa mnogobrojnih afričkih dijalekata i dugo je bila zaposlena u državnoj instituciji koja zbrinjava izbeglice. Baveći se tim poslom, sudbine, stradanja i nesreće afričkih azilanata koji su bežali pred ratom, stradanjem i nemaštinom prelili su se emotivno u njenu podsvest. Nat je duboko senzibilna osoba koja je podlegla emocijama svojih sagovornika prihvatajući njihove lične gubitke kao svoje. Rediteljka nam u drugim segmentima ne dozvoljava da upoznamo i ostale fragmente Natalijine prošlosti, ali po njenom introvertnom, krutom i zatvorenom stavu prema okolini, možemo da zaključimo da sa sobom nosi izvesne rane i ožiljke loših životnih iskustava. U nekom trenutku, u njenom unutrašnjem svetu sudaraju se lične nesreće i padovi sa životnim nesrećama azilanata i ona donosi odluku da i sama pobegne od svoje svakodnevice i duševni azil i sigurnost potraži u jednom izolovanom španskom selu.
Mesto na kom Nat pokušava da pronađe sklonište od svojih ličnih nedaća i demona koji je progone je smešteno u duboko ruralnoj sredini regiona Riohe, opasano monumentalnim stenama, istorijskim ruševinama, visoravnima sa zadivljujućim pogledom. Upečatljive su scene lešinara koji svojim krilima i kricima prekidaju mir svakodnevice i slute na baš tako svetao razvoj događaja. Takođe, okolina mesta je veoma slikovita i priroda je prelepa, ali malo je plodne zemlje – kako za uzgoj voća i povrća, tako i za zametanje dubokih, lepih i iskrenih međuljudskih odnosa.
Naša misteriozna junakinja Nat, sa nikad do kraja razotkrivenom prošlošću (što gledaocima ostavlja dovoljno prostora da tumače njene odluke i postupke po sopstvenom nahođenju), useljava se u kuću koja je u prilično oronulom stanju. Tu upoznajemo i vlasnika kuće koji je u najmanju ruku neprijatan, drzak i nekulturan. Može se reći da uvođenjem njegovog lika u radnju filma rediteljka otvara vrata na koja će ući nezaustavljiva bujica duboko ukorenjenog šovinizma. Nat od gazde dobija i psa, svog preplašenog i u ranama, kako bi je čuvao u ovom nesigurnom okruženju. Zbog njegovog izgleda, ona mu daje ime Surli (Mrgud). Vidljivo je da je ova jadna životinja imala izuzetno tešku prošlost, da je bila izložena maltretiranju i batinama i da gaji dubok prezir i nepoverenje prema ljudskom rodu. Nat i Surli se prepoznaju, svako u svojoj patnji i nesreći i kroz vreme počinju da grade odnos pun ljubavi i poverenja.
Ovaj film nam jasno dočarava mentalitet meštana malih sredina, koji je, uz manja odstupanja, očigledno isti širom planete. U pitanju su zatvorene i izolovane sredine, u kojima su ljudi konstantno upućeni jedni na druge sa ciljem da što više dopru do tuđe privatnosti. Tu svako voli da zna sve o svakom, da isprati svaki trač i nijedan događaj ne može da ostane neprimećen. Tako je i Natin dolazak u selo izazvao veliko interesovanje – kakvi su njeni razlozi za dolazak, kakva je njena prošlost, šta ona planira? Ovde možemo da prepoznamo ograničenost duha i opšte nepoverenje koje stanovnici sele gaje od samog starta prema strancima koje dolaze. U par navrata ovakav stav me je nedvosmisleno asocirao na radnju filma Dogvil, Larsa fon Trira, u kom tihi susedi i obični ljudi, stanovnici jedne zabačene varoši, ne prezaju od emotivnog silovanja, manipulacije i uvrede usmerene ka svima onima koji su pokazali da su drugačiji, da se nalaze u nekom razdoblju životnog pada ili očekuju podršku i pomoć. Kroz dalju radnju filma ćemo videti da meštani i koji su pokazali neki vid empatije ili gest dobročinstva prema Nat, od tog momenta licemerno očekuju od nje nešto za uzvrat.
Natalija se trudi da vodi uzdržan i održiv život, ostajući fokusirana na svoj rad i interakciju sa psom. Međutim, tako mlada žena u zabačenom mestu, vrlo brzo shvata da mora ostvariti kakve-takve kontakte sa svojim komšijama. Sa prvom kišom dolaze i prvi veći problemi. Krov oronule kuće je u veoma lošem stanju i voda se nezaustavljivo i u mlazevima sliva po sobama. Nat postavlja kofe i šerpe kako bi zaustavila potop, nadajući se da će joj gazda izaći u susret i pomoći joj u popravci. Međutim, njegov nastup je veoma neprijatan i on odbija čak i da razgovara na tu temu, krijući se iza svojih arogantnih gestova i podsećajući je da joj je u samom početku jasno pretočio da je kuća u veoma lošem stanju. Lokalni pustinjak poznat kao “Nemac“ (čije je pravo ime Andreas), dolazi na Natina vrata sa ponudom da joj popravi krov i začepi rupe, u zamenu za samo jednu stvar: da mu dopusti da “uđe u nju”, čak i ako je to samo na trenutak . U ovom skandaloznom i naizgled nepristojnom predlogu ima dirljivog elementa iskrenosti, pa čak i naivnosti. Zašto bi tako mlada i lepa žena dozvolila starom, debelom, ružnom muškarcu da prodre u nju u zamenu za popravku?
Fizički, Andreas i Nat svojom pojavom su dva u potpunosti različita lika – ona izgleda kao sitna, nežna i nezaštićena osoba, dok je njegova pojava gruba, sirova i pomalo zastrašujuća. Nat iz nekog razloga ipak pristaje na ovu nepristojnu ponudu. Njeni razlozi da načini ovakav korak nikad do kraja nisu jasno definisani – na tom mestu rediteljka ostavlja slobodan prostor gledaocima da sami donesu odluku. Ličnog sam mišljenja da je Nat tako postupila više zbog osećaja usamljenosti i čežnje za ljudskim dodirom, nego li iz praktičnih razloga i nemoći da reši problem na drugačiji način. Ovaj odnos dvoje ljudi, totalno zatvorenih u svoje svetove, a oboje željnih blizine i dodira nastavlja da se odvija u sasvim neočekivanom pravcu. Oboje počinju da uživaju u učestalim seksualnim odnosima i momentima nikad do kraja ostvarene bliskosti. Nat postaje opsednuta strašću i željom za bliskošću, može se reći skoro zavisna, dok je Andreas do samog kraja zatvoren i emotivno nedostupan. Njihov odnos u sebi nosi istovremeno i surovost, ali i neku neobičnu lepotu. Evidentno je da naša junakinja gaji težnju ka marginalizovanim bićima, koje je društvo odbacilo (Surli, Andreas), kao i prema nekonvencionalnim odnosima koji bivaju uvek osuđeni od okoline. Da li ona i samu sebe posmatra na taj način – kao biće koje ne pripada svom okruženju? Veoma je zanimljiv način na koji upoznajemo lik Andreasa. Na prvi pogled to je jedan muškarac nezgrapnog i grubog izgleda, za kog vremenom shvatamo da je pun rana iz prošlosti, nerazrešenih trauma i da zbog toga odbija bilo kakva dalja emotivna uplitanja. Ima puno iznenađenja koja se kriju iza ove apsolutno drugačije i uglavnom društveno neprihvatljive muške pojave.
I tako, u ovom zabačene mestu upoznajemo dosta izolovanih likova koji svoju ljudskost pokoravaju ličnim interesima, sebičnim težnjama zajednice, životu bez empatije. Kao da ih je sudbina smestila na jedno mesto, kako bi se tu uhvatili u koštac sa njom i suočili sa svojim demonima. A Natalija, na prvi pogled nežna i ranjiva, vremenom pokazuje snagu planinskog divljeg vetra koji šiba visoravanima i hrli u slobodu. Proživljavajići emotivni slom, ona ipak uspeva da se pusti i da zapliva prostranstvima oslobađajući se svojih tegoba, svoje prošlosti, misli o neizvesnoj budućnosti. Ona prihvata sebe, ovde i sada, onakvu kakva zaista jeste i dozvoljava da nakon mnogo vremena ponovo zapleše u ritmu svakodnevice osvešujući činjenicu da se “Jedna ljubav” zapravo krije u ljubavi prema sebi i da je to klica svih ostalih ljubavi. U jednom momentu prepoznavanja i samoprihvatanja ona dodiruje zemlju po kojoj hoda, ukazujući na celovitost svoje egzistencije i veoma veliku povezanost između izgleda ovog nepristupačnog krajolika sa svojim karakterom. Kao da su je neke više sile sudbinski dovele na to podneblje, kao bi Nat što bolje sagledala sebe u tom ogledalu postojanja.
Zaplešimo ritmično sa našom junakinjom kroz njene životne uspone i padove. Priliku da pogledate ovaj film koji se nalazi u glavnom takmičarskom programu možete iskoristiti 02. marta u Jugoslovenskoj kinoteci od 16h, kao i dan kasnije u Domu omladine Beograda od 20h. Uživajte!
