Film ,,Opalo lišće” finskog reditelja Akija Kaurismakija je premijerno prikazan u okviru programske celine FEST majstori na 52. Međunarodnom filmskom festivalu FEST. Film je inače dobitnik specijalne nagrade žirija 76. Međunarodnog filmskog festivala u Kanu i finski je kandidat za nagradu Oskar u kategoriji za najbolji strani film. Ovo ostvarenje je najavljeno kao nastavak Kaurismakijeve ,,proleterske trilogije”, tačno 33 godine nakon premijere filma ,, Devojka iz fabrike šibica”, kojoj su prethodili filmovi ,,Arijel” i ,,Senke u raju”.
Radnja filma se odvija u radničkoj sredini sivkastog i sumornog Helsinkija. Grad je prazan, mračan i tih. Naši junaci su smešteni u nostalgično okruženje, scenski i kostimografski. U filmu je gotovo nemoguće sresti se sa tehnologijom koja nam je svakodnevno dostupna. Tu i tamo možemo naići na neki mobilni telefon, jedan laptop i jednu mikrotalasnu pećnicu. Sve ostalo podseća na neku srednjeevropsku zemlju u tranzicionom periodu. Reditelj se bavi svakodnevicom i životom radničke klase, bez suvišnih ukrasa, reči i sa obiljem osobenog i škrtog finskog humora.
Tako i glavne protagoniste filma zatičemo okružeyoune svojim manje-više ustaljenim životnim situacijama. Ansa je zaposlena u jednom marketu, preko ugovora o delu (znači da nije prijavljena) i vrlo brzo ostaje bez posla zato što je iz radnje iznela burger kome je istekao rok trajanja. Nakon toga, u borbi za egzistenciju ona kreće u potragu za poslom – od peračice čaša u lokalnom pabu do radnice u fabrici. Holapa u samom startu radi u jednoj firmi kao zavarivač, ali ubrzo dobija otkaz u istoj kad njegovi nadređeni otkriju da pije za vreme radnog vremena. I on nastavlja svoju potragu za poslom na građevini. Ansa koliko – toliko vodi sređen život – ima svoj stan koji je nasledila od kume, viđa se sa prijateljicama, ide u bioskop, sluša radio i čita knjige. Holapa, za razliku od nje ima problem sa alkoholom i gomilu nerešenih pitanja. Kroz živote ova dva lika reditelj pred nas stavlja izazove svakodnevice sa kojima se suočava radnička klasa u Finskoj.
Ansa I Holapa se prvi put sasvim slučajno jedne večeri susreću u karaoke baru i tu se rađa varnica iz koje se kasnije razvija njihova ljubavna priča o dve usamljene duše koje su se prepoznale u sudbinskom trenutku. Pabovi i barovi zauzimaju veoma bitno mesto u filmu, zato što Finci svoju melanholiju svakodnevice utapaju u ispijanju alkohola i sve to bez neke preterane patetike, već više kao izraz davanja oduška životu. Treba ovde skrenuti pažnju i na veoma specifičan odabir muzike koja je istovremeno i šlagerski uzvišena, ali u toj uznesenosti vođena stihovima koji opevaju težinu egzistencije i opterećenost ljudskog duha.
Splet okolnosti je takav da naš zaljubljeni par vodi kroz raznorazna iskušenja – od izgubljenog broja telefona, preko borbe sa alkoholizmom, do saobraćajne nesreće. I pod svim tim okolnostima, emocija koja ih povezuje opstaje. Zanimljivo su osmišljeni njihovi sastanci. Jedan spontan pogled u karaoke baru. Poziv na večeru kod Anse, uz skromnost i jednostavnost trpeze, razgovore bez suvišnih reči i evidentnost emocija bez i jednog jedinog dodira. I nezaobilazan sastanak u bioskopu Ritz uz projekciju Džarmuševe zombi-komedije ,,Mrtvi ne umiru “, kao i Ansinu izjavu da se odavno toliko nije nasmejala. Sve to čini i da se publika u sali smeje – na njenu opasku, ali i na komentare još dva slučajna posetioca bioskopa.
U suštini, ovo je priča o ljubavi koja pronalazi svoj put kroz društvene ruševine jedne civilizacije. Ružno lice društva topi se pod toplotom koja isijava iz prisutnog saosećanja i ljubavi koje sivilo boje svetlošću nade u lepšu budućnost. Svakodnevica malog, običnog čoveka, potisnuta u mulj kapitalizma, nemaštine i mentalne iscrpljenosti biće obasjana osećajem radosti i ostvarenja jedino uz empatiju i sigurnost zagrljaja. Dijalozi u filmu su veoma oskudni, ali su precizni i vremenski savršeno tempirani. Humor je pomalo distanciran i krut, gotovo uvek je kritika teškog života, ali je vrcav i pun ponosa. Može se reći da je u ovom ostvarenju on svojevrsni štit za odbranu od nemilosrdne svakodnevice. Minimalistički i pojednostavljen pristup u građenju radnje, postavljanju scenografije, odevanju likova, kroz slikanje njihovih običnih životnih navika čini da veoma kompleksno možemo da pristupimo shvatanju momenta u kom oni egzistiraju, kao i da jasno sagledamo njihove unutrašnje kosmose. I bez obzira na opšteprisutan osećaj usamljenosti i izolovanosti, ljudi i dalje posećuju barove, u kojima možete da sustetnete gomilu pojedinaca na malom prostoru, koji su zatvoreni u svoje mikrosvetove – svi su zajedno, ali su zapravo sami.
I tako, u svetu otuđenosti, bez suvišnih reči i radnji, sa precizno odmerenim gestovima i osmesima, u sivom i hladnom ambijentu, bez standardne romantike i fizičke prisnosti rađa se jedna ljubav. Kao najlepše cvet koji razvije svoju koren na najnepristupačnijem terenu. Ljubav koja je spontana i nezaustavljiva. Ljubav koja se jednostavno desi. Ljubav u zavojima i ranama, namučena životnim nepravdama. Ljubav koja ne traži razlog i potvrdu za svoje postojanje. Ljubav kao oslonac života . Ljubav koja će spasiti svet.
A kad smo kod teme ljubavi, na današnjem repertoaru možete pogledati i:
- Prošlo leto, Dvorana Kulturnog centra, 19:30, drama
En, briljantni advokat, živi u savršenoj harmoniji sa svojim mužem Pjerom i njihovim šestogodišnjim i osmogodišnjim ćerkama, u kući na visovima Pariza. Jednog dana, Teo, Pjerov sin iz prethodnog braka, doseli se kod njih. En je uznemirena Teovim dolaskom i postepeno ulazi u strastvenu vezu sa njim, dovodeći svoju karijeru i porodični život u opasnost
- Sanjari, Jugoslovenska kinoteka, 11:00
U selekciji FEST Klasik film slavnog italijanskog oskarovca Bernarda Bertolučija “Sanjari”u 4K rezoluciji je prikazan na na 52. FEST-u, nakon 20 godina. “Sanjari” su filmska ljubavna drama sa Evom Grin, Majklom Pitom i Lujem Garelom u glavnim ulogama, a scenario je napisao Gilbert Ader na osnovu sopstvenog romana i kako je kritika odavno odlučila, oni predstavljaju Bertolučijevu filmsku odu provokativnom, buntovnom i slobodarskom duhu šezdesetih godina 20. veka, kao i celuloidnu odu svetskoj kinematografiji.
- Ukus ljubavi, Cineplexx Galerija, 16:30, drama
Godine 1885, kuvarica bez premca Evgenija radi za čuvenog gurmana Dodina. Tokom 20 godina njihovog poznanstva, gastronomska praksa i uzajamno divljenje prerasli su u romantičnu vezu. Njihova povezanost stvara jela, jedno ukusnije od drugog, koja zbunjuju čak i najslavnije kuvare na svetu. Ali Evgenija voli svoju slobodu i nikada nije želela da se uda za Dodina. Zato on donosi odluku da uradi nešto što nikada ranije nije radio: da kuva za nju.
