Sveta smokva (Ficus religiosa) je drvo u različitim kulturama poznato po simboličnom značenju i vezuje se za mudrost, prosvetljenje, plodnost i duhovno buđenje. U kadrovima koji otvaraju film Muhameda Rasulofa saznajemo da je to biljka koja se u samom početku oslanja o svog domaćina, da bi ga kasnije skroz obavila i nadrasla. Koje je skriveno značenje koje se nalazi iza ovog naslova, to ćemo pokušati da odgonetnemo u narednim pasusima.
Gledajući iranske filmove ponekad pomislim da sam videla sve – od različitih vrsta svakodnevnih zabrana, preko potpunog omalovažavanja žena, oduzimanja ličnog identiteta i brisanja slobode. Onda shvatim da sam samo zagrebala površinu suštine i svakodnevice ove kulturno-istorijski bogate zemlje koja je poklekla pod različitim vrstama diktature i nepravdama koje ukidaju pravo na život i postojanje. Za „Seme svete smokve“ možemo reći da je film koji se proteže negde između političkog trilera i porodične drame i da gravitira u orbitama gustog egzistencijalnog mračnog ponora izgrađenog na strahu i paranoji.
Priča počinje kad Iman biva unapređen u istražnog sudiju, u sudu Revolucionarne garde, u nadi da će svojim vrednim radom i zalaganjem svojoj porodici obezbediti bolje uslove života – komforniju svakodnevicu i veći stan. Međutim, na nesreću, njegovo napredovanje se poklapa sa ubistvom Maše Amini, hrabre devojke koja se glasno usprotivila uskraćivanju ženskih prava i nošenju hidžaba, što u Teheranu izaziva masovne demonstracije, ali i hapšenja i ubistva od strane vlasti i Moralne policije. Iman biva doveden u poziciju da potpisuje smrtne kazne mladih i nedužnih ljudi, bez ikakvog pokrića. Demonstracije i oštra reakcija vlade remete dinamiku u njegovoj porodici. Dok se Iman bori sa psihološkim teretom svog posla, njegove ćerke, Rezvan i Sana, zatečene su događajima, a njegova supruga, Nađme, trudi se da održi porodicu na okupu.
Kada Iman otkrije da mu je službeni pištolj nestao, on sumnja na svoje najbliže. Uplašen da će izgubiti ugled i posao postaje paranoičan i započinje istragu u vlastitom domu, vodeći čak ženu i ćerke kod istražitelja na ispitivanje. Idilična porodična svakodnevica se pretvara u najgoru noćnu moru u kojoj nestaju svi prividi poverenja i poštovanja na muško-ženskim relacijama čime se gubi i osećaj zajedništva, topline i ljubavi. Gde je zapravo drvo svete smokve započelo da pušta svoje korenčiće?
To revolucionarno seme posadile su najmlađe generacije – Imanove ćerke Rezvan i Sana, koje su predstavnice iste u filmu. U trenutku kad počinju nemiri i situacija postaje sve krvavija, dok državni mediji plasiraju laži, društvene mreže postaju glasnogovornici istine. Svi oni snimci sa mobilnih telefona na kojima možemo videti nemilosrdnu policiju koja prebija i ubija goloruk narod, odvodi ih u zarobljeništvo, bez trunke milosti se iživljavajući na nedužnim civilima, vršeći hapšenja i šireći neistine, svi ti kadrovi prikazani su i u filmu što istom daje ton iskrenosti više, ali i priliku da publika bolje sagleda svakodnevicu iranskog naroda. I baš ove hrabre devojke i velika većina pripadnika njihove generacije koja je odlučila da više ne ćuti i da skine višedecenijski povez sa očiju, svi oni zajedno predstavljaju zrak promene u ustajalom društvu. Spremni su da se bore za svoju slobodu i protiv svih vrsta potčinjenosti.
Rezvan i Sana vrlo brzo postaju svesne nepravdi – od društvenih dešavanja, pa sve do svoje porodice. Ove bistre devojke shvataju koliko snage i energije njihova majka svakodnevno ulaže da bi održala prividnu sliku porodične idile i harmonije, udovoljavajući i potčinjavajući se njihovom ocu, podnoseći žrtvu i svakodnevno sahranjujući svoj identitet. One vide nejednakost, nepoštovanje, maltretiranje, kako i ugrožen i potčinjen položaj svake žene u društvu. I svesne su da ne žele takav život za sebe. Da ne žele prekrivena lica i pognute glave. Da jednostavno ne mogu da zamisle takvu budućnost – niti za sebe, niti za one koji tek dolaze.
Ovde jasno možemo videti i to kako društvena politika uništava instituciju porodice oduzimajući joj značenje. Sistem izgrađen na strahu i odsustvu poštovanja i pravde, kao posledicu daje jedno bolesno i nefunkcionalno društvo koje vremenom počinje da se gubi u sopstvenom ništavilu i bezakonju. Nepoverenje i laž koji su posejani na nekim višim instancama vrlo brzo dosežu i do hijerarhijski nižih slojeva, što u nekom momentu kulminira apsolutnim haosom i beznađem. A onda se u toj eksploziji uzavrelih emocija i borbe za ideale rađa nešto novo, kao i iz svakog haosa. Reditelj je želeo da nam poruči da budućnost počiva na mladima, na njihovom zdravom razumu i aktivizmu. I da je snaga dolazeće promene nezaustavljiva.
Uprkos činjenici da se većina iranskih filmskih stvaralaca trenutno nalazi u zatvoru, azilu ili su negde skriveni čekajući povoljniji momenat da nastave sa svojim životima, njihov rad je neopoziv revolucionarni akt hrabrosti, kao i pokazatelj da je sloboda dostupna svima, a da čisto srce i zdrav razum nisu samo puki elementi koji spadaju u neki naučnofantastični žanr. Reditelj ovog filma Mohamed Rasulof je zbog ovog filma, kao i namere da ga prikaže na Kanskom festivalu osuđen na osam godina zatvora, bičevanje i oduzimanje imovine. Rasulof je takođe optužen za snimanje filma bez dobijanja dozvole od nadležnih vlasti, uz optužbe da glumice nisu pravilno nosile hidžab i da su snimane bez hidžaba. Takođe, sud je njegove javne izjave, kao i njegovo dalje angažovanje u snimanju filmova i dokumentaraca opisao kao „primere saučesništva sa namerom da se počini zločin protiv bezbednosti zemlje“. Svim ključnim učesnicima u filmu zabranjeno da napuste zemlju i oni su postali predmet istrage od strane vladinih bezbednosnih snaga. Iranske vlasti su vršile pritisak i na Kanski festival da film povuče iz selekcije. Međutim, film je prikazan i osvojio je Specijalnu nagradu, a reditelj je uspeo ilegalno da emigrira iz Irana u Nemačku. Prošle nedelje je saopšteno da će se film „Seme svete smokve“ pod zastavom Nemačke naći u selekciji za najbolji međunarodni film na dodeli Oskara.
A vi, da li ste i vi danas osvojili neku malu slobodu? Ili izveli neku istinu na svetlost dana? Ako niste – vreme je, zato što ovaj svet pripada podjednako svima nama, zahtevajući hrabrost i srčanost, kako bismo u njega vratili lepotu, empatiju, zdrav razum i na kraju, sam život.
