Meksiko Siti. Populacija centralne gradske oblasti iznosi 9,21 milion ljudi, a broj nestalih osoba dosegao je cifru od oko 112.000. Dnevno se u proseku izgubi svaki trag osamdeset jednoj osobi. Meksiko Siti je kolosalan grad u kome svakodnevicu oblikuju aktivnosti narko-kartela. Kad je Registar nestalih 2018. godine zakonski ozvaničen, taj korak su pozdravile kako porodice žrtava, tako i advokati. Međutim, u skorije vreme ova podrška počela je da opada zbog opšte panike i nezadovoljstva koji su izazvani vrtoglavim rastom nestalih lica, kao i nemoći političkog establišmenta da reši ovako veliku krizu.
Sesilija Flores je žena koja već devet godina traži svoja dva sina – jedan od njih je nestao 2015. godine, dok se drugom svaki trag izgubio 2019. U zemlji su sve češća ženska udruženja sastavljena od majki i volonterki, koje svojim akcijama i potragama pokušavaju da uđu u trag nestalim licima. Većina ovih hrabrih žena sluti tragičnu sudbinu svojih najbližih, ali uprkos tome uporno nastavljaju svoju potragu kako bi voljenima obezbedile dostojanstven počinak. Svaka od ovih akcija predstavlja i potencijalan rizik za sve one koji su željni istine, a sve to iz razloga što u pojedinim delovima grada vlast nema više nikakav uticaj, već narko-karteli u njima vode glavnu reč. Može se reći da apatija i beznađe vladaju meksičkom svakodnevicom. Međutim, ove odvažne majke koje su do sada radile posao vlade, počinju da veruju da će ubedljiva pobeda predsednice Klaudije Šejnbaum pokrenuti stvari u izvesnijem i boljem pravcu. Ona je prva žena koja se našla na čelu Meksika od kako je zemlja osvojila nezavisnost pre više od dvesta godina.
Baš u jednom ovakvom okruženju nalaze se junakinje filma „Emilija Perez” reditelja Žaka Odijara koji smo imali priliku da premijerno pogledamo na Festivalu autorskog filma. Ovaj film je prvobitno zamišljen kao operski libreto nastao adaptacijom romana francuskog pisca Borisa Razina „Ecoute”. Francuski kandidat za nagradu Oskar koji se žanrovski nalazi negde na pola puta između trilera, melodrame i mjuzikla donosi nam priču o nadarenoj advokatici Riti, koja u momentu kad je upoznajemo piše odbranu za slučaj ubistva, gde je žrtva supruga čoveka koji je istaknuta medijska ličnost. Pod pritiskom šefa ona pristaje da ovaj smrtni slučaj preinači u samoubistvo, što publiku nedvosmisleno uvodi u svet bezakonja i nasilja. Rita je sposobna, visprena, željna uspeha, svesna svojih kvaliteta, kao i okolnosti koje je okružuju u svetu kriminala i korupcije. Ona ne želi da se pomiri sa istim i duboko u sebi oseća potrebu da izađe iz sistema koji crpi njene kvalitete i stiče profit na njima. Malo je reći da su scene koje otvaraju film široke i veličanstvene, a elementi mjuzikla iznenađujuće kompleksni, usklađeni i veoma energični. U ovim scensko-muzičkim sekvencama osećamo svu snagu unutrašnjeg konflikta i neslaganja sa okruženjem mlade advokatice koju glumi Zoe Saldana. I baš u tom trenutku opšte pometnje ona dobija anonimni poziv za sastanak, kao i unosnu ponudu. U momentu ličnog nezadovoljstva svesna je da nema šta da izgubi i pristaje na rizik – susreće se sa kraljem narko-kartela, Huanom „Manitasom” Del Monteom i sa njim sklapa ugovor – ona će biti posrednik i pomoći će mu u procesu promene pola. Za uspešno obavljen zadatak dobiće milione, čime će njena dalja egzistencija biti u potpunosti osigurana. Rita shvata ozbiljnost trenutka i brzo se baca na rešavanje zadatka – pronalazi hirurga u Tel Avivu koji pristaje da izvrši proceduru na Manitasu.
Izuzetno je zanimljiv trenutak u kom posmatramo ogrezlog kriminalca grubog izgleda i glasa, koji je oduvek želeo da postane žena. Slika u očima posmatrača izgleda nekako neverovatno i nespojivo, kao i stidljivo prisustvo saosećajnosti i empatije koje srećemo na neverovatnim mestima. Rita takođe dobija zadatak da Manitasovu decu i suprugu Džesi (Selena Gomez) skloni u Švajcarsku, zbog njihove bezbednosti. Ona po završenom poslu dobija svoj novac, dok Manitas umire lažnom smrću, da bi se ponovo rodio kao žena – Emilija Perez (Karla Sofija Gaskon).
Ova tranzicija otvara sasvim novu priču – nakon četiri godine Emilija i Rita se sasvim „slučajno“ sreću u Londonu. Emilija tom prilikom izražava želju da se ponovo spoji sa svojom decom koja joj beskrajno nedostaju. Rita uspeva da vrati Džesiku i decu u Meksiko Siti, gde svi zajedno nastavljaju da žive. Emilija se predstavlja kao Manitasova rođaka, puna ljubavi i osećajnosti za decu, i aktivno učestvuje u njihovoj svakodnevici i odgajanju.
A onda jedan sasvim spontan susret na ulici sa majkom nestalog deteta u Emiliji pokreće introspektivnu lavinu misli o njenoj kriminalnoj prošlosti. Kako bi ispravila greške iz godina provedenih u meksičkom podzemlju ona stvara neprofitnu organizaciju za pronalaženje nestalih i identifikaciju tela žrtava, organizuje donorske skupove i poteže svoje veze sa zatvorenim članovima kartela kako bi pomogla u pronalaženju ljudi. Film baš u ovim kadrovima prerasta u Almodovarsku priču o snazi ženskog zajedništva, saosećanja i podrške. O važnosti činjenice da smo tu jedna za drugu, da držimo strah, bodrimo se, delimo hrabrost i ne spuštamo glavu pred mračnim silama nepravde i tiranije.
U jednoj od scena upoznajemo i Epifaniju (Adrijana Paz), ženu čije ostatke nasilnog muža – nasilnika je identifikovala neprofitna organizacija. Ona se sastaje sa Emilijom da potvrdi njegovu smrt, a iz ovog susreta kasnije se rađa ljubav. Baš ovi momenti odaju počast svim onim bezimenim ženama neustrašivog karaktera koje su hrabro uzele svoje živote u svoje ruke. Svim onim ženama koje su izložene različitim vrstama trpljenja i porodičnog nasilja. Svim onim ženama čiju je decu progutao mrak i ostavio prazninu u njihovim srcima.
Emilija Perez putuje ka svom iskupljenju, osvetljavajući sudbine svih onih bezimenih ljudi i isceljujući čitavu armiju slomljenih srca koja su neprepoznatljiva i može se reći gotovo nepostojeća u raljama jednog državnog sistema. Možda je reditelj želeo da kaže da su baš žene te koje će promeniti svet, vratiti razum, osećajnost i pravdu. Da će žene zaustaviti ratove, doprineti jednakosti i dostupnosti istine za sve.
Film je na Festivalu u Kanu ove godine osvojio Zlatnu palmu za najbolju glumicu, koja je pripala celokupnom ženskom ansamblu, što je prvi put da se nešto tako desilo. I zaista, heroine ovog filma su dosledne, odlučne, empatične i uglavnom razmišljaju srcem. Kritika kaže da je reditelj malo preterao za muzičkim scenama, a moje mišljenje je da baš one nose ovaj film kao neukrotivu bujicu ka ušću pravde i slobode.
Nema mnogo svetlosti ovih dana na svetu. Možda nam je svima potrebna jedna novostvorena Emilija Perez koja će svojim oštrim razumom i hrabrim srcem započeti kreiranje jednog pravednijeg sveta za sve. Kako god bilo, želimo svim stanovnicima Meksika da im novoizabrana predsednica donese u domove srećnije dane, mirniji san, kao i čovečnost koju svako od nas zaslužuje.
