Koji je vaš najdraži kolač? Verovatno onaj koji podelite sa porodicom i prijateljima u životnim momentima obojenim osmehom i toplinom. Onaj za koji vas vežu uspomene na drage ljude, događaje i trenutke koji naše postojanje čine posebnim. To je možda baš onaj jedan poslednji zaostali kolačić na tacni koji sa partnerom podelite uz večernju kafu nakon napornog radnog dana. A kad ostanete sami, da li se tad ukus vaše omiljene poslastice promeni? Ili kad pokušate da uživate u njoj na nekom drugom, tuđem podneblju, daleko od svega što je blisko vašem srcu? Da li taj momenat deljenja, uz osećaj pripadanja daje poseban ukus svakom zalogaju vašeg najdražeg kolača?
Iranski reditelji Majram Mogadam i Behtaš Sanaiha servirali su nam u okviru ovogodišnjeg festivala Slobodna zona izuzetnu filmsku deliciju na bioskopsko platno – film „Moj najdraži kolač”. U ovom ostvarenju upoznajemo sedamdesetogodišnju Mahin koja sama živi u Teheranu. Njen muž je preminuo pre trideset godina, deca su emigrirala iz zemlje u potrazi za boljim životom, a ona je ostala sama ispunjavajući svoje dane kućnim poslovima, negom biljaka i povremenim viđanjima sa prijateljicama. Na svojoj ranoj rođendanskoj proslavi ona od njih dobija na poklon aparat za merenje pritiska i u tom momentu doživljava otrežnjenje pitajući sebe – da li je ovo zaista sve od ovog života? Sve one divne stvari u ormaru, sva šminka na noćnom stočiću, svi oni nepodeljeni ručkovi i neotvorene flaše vina. Da li je to sve? Mahin oseća da joj je potrebno više i da ne želi preostalo ovozemaljsko vreme da prepusti slučaju.
Odlučna i nepokolebljiva kreće u potragu za partnerom. Jednog podneva na ručku u klubu penzionera ona susreće Faramarza, neoženjenog taksistu i u tom trenutku njena priča poprima sasvim drugačije obrise. Od tog momenta pratimo suptilno i slikovito ispričanu priču o ljubavi koja se rađa između dvoje ljudi u zrelim godinama, u kojim većina razmišlja o tome kako preživeti sa nedovoljno visokim penzijama, kako kupiti lekove i dobiti termin kod doktora.
Ovo je film koji se bavi pomalo zapostavljenim generacijama ljudi koji su već dobro zagazili u godine, a od kojih se velika većina oseća nemoćno i zaboravljeno. Mnogi od njih imaju utisak da ih život zaobilazi i da su zaglavljeni u nekom davno prošlom vremenu, željno očekujući retke i dragocene zajedničke trenutke koje bi proveli sa svojom decom, često odsutnom i nedostupnom zbog prezauzetosti obavezama. Međutim, ova odlučna iranka je rešila da preuzme sudbinu u svoje ruke kako bi preostale ovozemaljske dane podelila sa nekim, uz toplinu emocija i dodira. Njeni postupci su na mnogo načina revolucionarni i zahtevaju veliku dozu hrabrosti – kako u momentima kad se ona otvoreno suprotstavlja „Moralnoj policiji” koja privodi mlade zbog neurednog nošenja hidžaba, tako i zbog pozivanja nepoznatog muškarca u svoj dom, uz ispijanje alkohola i slobodan ples. Ovo je trenutak kada ovaj film prestaje da bude priča o starim, usamljenim ljudima i poprima obrise ozbiljne društvene kritike koja na svetlost dana iznosi represivne mere državnog aparata koje su postavljene tako da direktno urušavaju osnovne ljudske slobode. Iza ove šarmantne i dirljive priče nalazi se lik višedecenijske borbe za ženska prava u Iranu – za pravo glasa, za pravo da vide i budu viđene, da budu tretirane kao ljudska bića koja imaju svoje mišljenje, želje i potrebe.
Ovaj film je takođe i direktan svedok toga kako vladajući režimi teže da uguše kulturu, zato što se vremenom ispostavilo da su umetnici i svet koji gravitira oko njihovih dela najveći i najoštriji kritičari vlasti. Naime, desilo se to da su reditelji ovog filmskog ostvarenja bili sprečeni da u februaru ove godine otputuju u Berlin na premijeru svog filma nakon toga što su im iranske vlasti oduzele pasoše kako zbog scena pijanstva bez hidžaba u filmu, tako i zbog plesa i scene gde se fantastična i nepokolebljiva Mahin otvoreno suprotstavlja „Moralnoj policiji”. Policija je tom prilikom upala u njihove prostorije zaplenivši kompjutere i hard diskove, ali na svu sreću kopija filma je postojala u drugoj zemlji, tako da je on stigao i do naše bioskopske dvorane.
Ova nežna i dirljiva priča, obojena toplim scenama i prelepom fotografijom jeste zapravo čisti akt prefinjenog bunta u neprestanoj borbi kako za prava žena, tako i za prava starije generacije – da svoje dane žive dostojanstveno, sigurno i ispunjeno, da im društvo pruži adekvatnu podršku na različitim nivoima, ne prepuštajući ih goloj egzistenciji i zaboravu.
Iranski filmovi mi uvek ukradu srce – tako revolucionarni i topli, okrutni i nežni, prefinjeni i odlučni u nameri da pokidaju žilave konopce sistema koji su se duboko usekli u meso društva. Filmovi su u ovim vremenima punim previranja neosporno nedodirljivi svetionici koji na videlo izvlače problematike i izazove običnih ljudi. Ponekad se zapitam kako bi izgledao život da je ovaj svet mnogo pravedniji i pristupačniji, da su okolnosti u kojima živimo jednostavnije, a pojedinci dosledniji i ispravniji – kakvi bi se u tom slučaju filmovi snimali? Nadam se da ćemo u ovom veku dobiti odgovor na ovo pitanje, a do tada nam ostaje da širimo istine kako bismo što bolje popločali puteve dolazećoj slobodi.
