Danas kad živimo u eri potrošačkog društva koje je duboko porinulo u mulj konzumerizma veoma je teško postaviti granicu na mesto gde materijalno prestaje da bude samo jedan od parametara koji održavaju našu egzistenciju i mesta na kom to isto materijalno postaje oslonac moći povlašćene manjine. Danas se svime trguje. Od voća i povrća na pijaci, preko poslednjih modnih trendova u velelepnim tržnim centrima, do ekskluzivnih restorana, poslovnih angažmana i političkih pozicija. Trguje se interesima, pravom na zdravu životnu sredinu, oružjem, ljudskim sudbinama i životima. Tržište je veliko i otvoreno, i sve je moguće kupiti – od diplome do lažnog ugleda. Gde je tu onda mesto običnog čoveka i koja su njegova prava u vešto režiranom cirkusu pohlepne manjine? Kako je moguće isplivati iz ovog beznadežnog vrtloga koji nas vuče na dno ljudskog postojanja? Da li zdrav razum, hrabrost i jedno odsečno ne mogu otvoriti vrata slobode ili je za to potrebno nešto više od toga? Da li je sloboda skupa i da li se ona kupuje novcem? Neke od odgovora na ova pitanja potražili smo na festivalu Slobodna zona.
Festival je ove godine otvorio film „Anora” reditelja Šona Bejkera, američkog reditelja poznatog po radu u sferi nezavisnog igranog filma. Bejkerovi junaci su ljudi sa životnih margina, imigranti, seksualni radnici, pripadnici odbačenih subkultura koji obično bivaju smešteni u scenarija koja obiluju empatijom i najfinijom saosećajnošću. Reditelj umešno gradi i predstavlja glavne protagoniste svojih ostvarenja demistifikujući njihov položaj, skidajući velove srama, prekora i odbacivanja, dozvoljavajući nam da sagledamo ono što je najbitnije u svakom od nas, najiskrenije lice – lice čoveka. Bejker se takođe u svojim ostvarenjima često bavi ispitivanjem uticaja novca i razlikom koju pravi posedovanje, tj. ne posedovanje istog.
Za film „Anora’’ u medijima često možete pročitati da je moderna bajka koja gravitira između ostvarenja „Zgodna žena’’ i bajke „Pepeljuga”. Smatram da je to samo delimično romantizovan prikaz ovog filmskog ostvarenja, koje je i mnogo više od toga – on je oštra kritika ovog momenta u kome živimo, u kom je važnost materijalnog statusa urušila mnoge strukture – od onog ljudskog u nama do prava na neke osnovne slobode. Radnja filma započinje kad Anora, koja insistira da je zovu Ani, egzotična plesačica iz Bruklina koju glumi Majki Medison, u noćnom klubu susreće Ivana (Mark Ejdelštajn), razmaženog sina ruskog oligarha, koji je konstantno u potrazi za dobrom zabavom. Između dvoje mladih se stvara povezanost i njihovi odnosi se vremenom intenziviraju. Dolazi do toga da Ivan angažuje Ani na sedam dana i oni provode vreme ispunjavajući ga provodom, seksom, alkoholom, opijatima, druženjem i video igrama. Cela priča doseže svoj vrhunac kad novopečeni par sklopi brak u Las Vegasu. Ova vest brzo stiže do Ivanovih roditelja i oni odmah reaguju tako što šalju svoje ljude koji će rešiti problem. Od tog momenta film se pretvara u tragikomediju punu crnog humora. Kako bi razrešili novonastalu situaciju na scenu stupaju tri istočnoevropska, na prvi pogled reklo bi se „poslovna čoveka” sa zajedničkom misijom da ponište brak i uklone moguće posledice koje on donosi. U ovakvoj postavci stvari po inerciji očekujemo okrutne i hladne likove, naoružane do zuba – ali ne! Reditelj nas upoznaje sa Torosom (Karen Karagulian), lokalnim sveštenikom koji pazi na porodične poslove u državi, kao i na njihovog sina, koji često stvara probleme, previše troši, igra video igre i izaziva glavobolje. Njegovi pomagači su Garnik (Vače Tovmasjan) i Igor (Jura Borisov), dva neupućena lopova kojima je zadatak da izvuku Anoru iz porodične kuće – što će se ispostaviti mnogo teže nego što su očekivali. Rešeni da izguraju stvar do kraja ne pronalaze najbolji način da se suprotstave borbenoj, žilavoj, hrabroj i odlučnoj novopečenoj nevesti, a njihova nesnađenost i zbunjenost dosežu svoj vrhunac kad svi zajedno krenu u poteru za odbeglim mladoženjom.
Za Anoru možemo reći da je prototip savremene princeze koja je odlučna, osvešćena, realna i spremna da se nosi sa svim izazovima koje joj život nameće. A onda upoznajući Ivana poklekne i poveruje u bajku – da će se pojaviti princ koji će sa sobom doneti ljubav i spasenje. Za Anoru će buđenje iz ovog sna biti veoma bolno, kao i osvešćenje činjenice da privilegije bogatih ne znaju za ljudska osećanja, da je proračunatost iznad ljubavi, ugled iznad čovečnosti i da ma koliko se ogrešili, u svakom smislu, ne postoji ta stvar koja ne može biti zataškana novcem. Razočaranje će takođe uslediti kad postane svesna činjenice da je njen princ daleko od princa, već je to zapravo samo razmaženi mamin i tatin sin, za koga sve u životu predstavlja igru i zabavu, da ne poseduje osećaj odgovornosti, empatije i da je jedino čemu je posvećen besomučno trošenje novca. Posebno značenje u film unosi lik Igora, ćutljivog čoveka prodornog pogleda, koji gradi iznenadnu, neobičnu i veoma intimnu povezanost sa Anorom iz koje gledaoci mogu pročitati jasnu i možda najvažniji poruku, a to je da bez obzira na sve površnosti i posrnuća današnjice povezivanje preko najfinijih niti ljudskosti, razumevanja i iskrenosti još uvek ipak postoji.
Šon Bejker nas kroz svoju priču vodi vrtoglavo, provodeći nas kroz zamršene lavirinte različitih karaktera, bacajući svetlo na one odbačene od društva i potcenjene, dajući im priliku i prostor da ispričaju svoju realnost, ističući da su i oni samo ljudi – ništa manje nego svi ostali. Reditelj se bavi uticajem moći bogatih koja ne preza ni od čega i koja ima presudnu ulogu kako u formiranju globalnih prilika, tako i u svakodnevici pojedinaca. Od samog početka filma imaćete osećaj kao da ste se ukrcali na rolerkoster i da ta vožnja puna uzbuđenja, uspona, padova, prevrtanja nikako ne prestaje. Na tom putu srešćete različite karaktere, borićete se sa njihovim emocijama ali i sa svojim – nešto će vam istovremeno biti grozno i smešno, osuđujuće i oslobađajuće, brutalno i nežno. U tome je i draž ovog vratolomnog putovanja – da vas dovede do jednog bitnog mesta, do tačke spoznaje da je bez obzira na sve životne ekstreme kojima smo okruženi bitno ostati čovek.
U okviru Kompasa Slobodne zone prikazan je film „VENI VIDI VICI” austrijskog rediteljskog dvojca Danijela Hesla i Julije Niman, u produkciji Ulriha Zajdla. Ova društvena satira prožeta bunjuelovskim paradoksom nas upoznaje sa Majnardovima – porodicom milijardera koja vodi savršeno nedodirljiv život. Glava porodice, Amon, je uz to i strastveni lovac koji se upotrebom svog oružanog arsenala relaksira i opušta. I sve bi to bilo uobičajeno (nažalost!), da jedna „sitnica” bitno ne utiče na tok priče – Amon umesto životinja lovi ljude. Ponoseći se svojom kolekcijom vatrenog oružja on čak ni ne krije svoju strast, već uživa u njoj, u par navrata glasno izgovarajući rečenicu: „Ko će me zaustaviti?” I stvarno, ko bi ga mogao zaustaviti u sistemu gde bogati imaju svu slobodu ovog sveta da apsolutno ne odgovaraju za svoje postupke? U svetu gde su države postale klijenti korporacija i banaka, gde se interesi vrednuju iznad svega i gde je dobrostojećim pojedincima dozvoljeno da pomeraju granice sve do same ivice totalnog besmisla. Svi su potkupljivi i sve se može kupiti. Uprkos tome što svi prepoznaju identitet serijskog ubice koji teroriše okrug, niko ništa glasno ne izgovara i ne preduzima, čak ni novinar, čuvari reda i zakona, ministarka lokalne samouprave. Jedino je lokalni lovočuvar nepokolebljiv u svojoj borbi da istera istinu na svetlost dana, ali je zbog konstantnog odbijanja i maltretiranja izvršio samoubistvo i tako postao još jedna žrtva Majnardovih. Državi je ipak od ljudskih života bitnija investicija koju Amon planira, a to je izgradnja industrijskog kompleksa u netaknutoj prirodi, gde će se nalaziti najveći proizvodni pogon baterija u Evropi. Nisu li baterije i ekonomski rast najbitniji? Da li je sistem koji podržava ubice i sam najveći ubica?
Porodica Majnard podseća na neku moderniju verziju „Porodice Adams”. Oni žive u svom savršenom raskošnom domu, privrženi jedni drugima, njihovi odnosi su topli i puni razumevanja, za njihove zahteve ne postoje granice, sve im je dozvoljeno, pa čak i u momentima dosade da krše zakon i kodekse morala. Fotografija u filmu je prelepa, kadrovi su čisti, prevladava uzvišena boja – elegantno bela, bilo da je u pitanju dom porodice, njihovo odelo ili vozni park. Bojom se sugeriše na nevinost i čistotu Majnardovih, što je u potpunom kontrastu sa njihovom interakcijom ka spoljnom svetu koja se ogleda u pokazivanju totalne i neobuzdane moći. Amon poseduje ogromnu količinu novca, samouveren je u svom nastupu, prefinjen, elegantan i u potpunosti siguran da mu nikad niko ne može stati na put, ma šta uradio. Njegova supruga Viktorija je paradoksalno postavljena u ulogu javnog branioca i njena misija je da se bori za prava ugnjetavanih. Iz tog razloga je Amonova ćerka iz prvog braka, Paula, smatra najslabijom karikom u porodici, sažaljevajući je na neki način. Paula ima trinaest godina i tok filma je povremeno propraćen njenom naracijom. Ona je očeva mezimica koja ga prati u stopu, ne prezajući od toga da krši pravila, bude neposlušna i svesno uživa u svojoj superiornosti, držeći se krilatice da „sve što je stvoreno zaslužuje da bude i uništeno”, time podržavajući stav svog oca o neprekidnom smenjivanju kreativnog i destruktivnog, koje svet vodi ka savršenosti. Tu su još i dve mlađe usvojene ćerke porodice Majnard – Koko i Bela, od kojih je jedna azijatkinja, a druga crnkinja – što direktno ukazuje na pokušaj da se porodica prikaže kao tolerantna zajednica, spremna da se uklopi i podrži različitosti. Muzika daje veoma bitan ton radnji filma, naročito delovi koji su obojeni atonalnim i neskladnim notama.
Na kraju svega ostaje da lebdi pitanje: „Ko će me zaustaviti?”
Možda je došao krajnji trenutak da jedan jasan i glasan ustanak, za jedno veliko ne ugnjetavanju i brisanje straha od represije koja je glavni instrument u rukama bogatih. Sada kada je skoro sve izgubljeno, preostaje borba za osnovni smisao i dostojanstvo. VENI VIDI VICI.
