Tog petka, sada već daleke 1992. godine, tačno u 10:36h pre podne zazvonio je telefon. Jedanaestogodišnja Lana se javila, i tada joj je nepoznati glas sa druge strane žice grubo saopštio da njenog deke više nema. Nastala je tišina koja je ostavila sasvim dovoljno prostora da se ovaj zlokobni zvuk zvona zauvek ureže u sećanje glavne protagonistkinje filma. Od ovog trenutka, ponavljajući motiv telefonskog zvona postaje glavna okosnica i smernica koja svojom ritmičnom repeticijom fino pakuje fragmente sećanja i rastrzanih emocija, donoseći ih pred posmatrača u sadašnjem trenutku.
Publika je u okviru BELDOCS-a sinoć premijerno imala priliku da uroni u svet malene Lane i njenog detinjstva koje je pulsiralo u granicama jedne velike, danas nepostojeće zemlje. Rediteljka Iva Radivojević je u 73 minuta upakovala jednu izrazito ličnu priču o ukradenim, bezbrižnim trenucima odrastanja, gubitku identiteta, životnim spoznajama i uraganski snažnim, kolektivnim promenama koje ne mare previše za tananu intimu pojedinca.
„Desilo se to u zemlji koja više ne postoji, osim u knjigama, filmovima i sećanjima rođenih pre 1995. godine“, uvodi nas još na samom početku narator. Ubrzo zatim će uslediti zloslutni zvuk telefona koji je trgao Lanu iz ustaljene svakodnevice (baš dok je gledala operu na Trećem kanalu) i doneo spoznaju jedne velike istine – kad bude spustila slušalicu više ništa neće biti isto. Ispostavilo se ubrzo da svaki novi poziv petkom za Lanu donosi neke drugačije istine i saznanja koja će znatno uticati na njen dosadašnji život – smrt deke, početak rata, raspad zemlje, neminovno preseljenje u neku daleku državu, rastanke sa voljenim bićima, očevu izdaju.
Kroz priču suptilno upoznajemo Laninu porodicu i prijatelje – mlađeg komšiju Jovu sa kojim neumorno igra detektivske igre, školskog druga njene starije sestre Vladu, pank-rokera, anarhistu, duvača lepka i neustrašivog uličnog borca. Tu su i emotivni oproštaji od njenih prijateljica Mirjane i Olje. Atmosfera devedesetih godina slikovito nam donosi i lik mafijaša pod nadimkom ,,Lajavi” koji ucenjuje njenog oca.
Film je sniman u Novom Sadu na lokacijama koje su zadržale duh jednog vremena, i u potpunosti su utopljene u atmosferu tišine i iščekivanja oluje koja će pogoditi jednu zemlju i zauvek je izbrisati sa mape postojanja.
Iva Radivojević je ovaj film režirala po sopstvenom scenariju, a postarala se i za montažu, muziku i scenografiju. Direktor fotografije je Martin Di Cicco, za zvuk je bio zadužen Bojan Palikuća, a za dizajn i montažu zvuka Leandros Ntounis. Uloge tumače Natalija Ilinčić i Anton Augustinov, Vasilije Zečević, Mila Drobnjak, Danica Maksimović, Dunja Vladisavljević, Srna Vasić, uz glas Slavice Bajčete.
Upotreba filma od 16mm veoma utiče na celokupnu atmosferu jer donosi notu melanholije svojom zrnastom snolikom strukturom. Ovakav izbor može biti u direktnoj korelaciji sa sećanjima iz detinjstva koja često ostaju maglovita u glavama odraslih ljudi i protkana fragmentima emocija koje smo sačuvali kao putokaze ka onome što smo nekad proživeli.
Primetno je da su u kadrovima jedino deca jasno prikazana, dok su likovi odraslih samo parcijalno vidljivi. Ovakvim postupkom rediteljka nas usmerava na celovito sagledavanje uspomena iz dečije perspektive, što pretpostavljam da i jeste bio cilj – spojiti slagalicu sastavljenu od momenata odrastanja, svim sentimentima pronaći pravo mesto i poređati ih na police života kako bi mnoge lutajuće emocije zarobljene u podsvesti poprimile jasan lik i svoje pravo značenje.
Takođe, autorka se bavila i nažalost, uvek aktuelnom temom, ljuskim sudbinama i iskustvima raseljavanja sa ratom pogođenih područja. Ona studiozno prilazi tragediji pojedinca, težini traume, kao i veoma izazovnom putu ka pronalaženju i otkrivanju nekog novog sebe u sasvim drugačijem okruženju.
Prošle godine je filmska publika imala priliku da premijerno pogleda i film rediteljke Emilije Gašić – ’’78 dana’’, koji razmotava još jednu traumu devedesetih, i donosi nam lične priče pojedinaca (sa akcentom na decu i njihove formativne preobražaje) koji često ostaju neprimećeni pod velikim globalnim previranjima.
Ovakav način vraćanja na teme devedesetih na našim prostorima veoma je važan i neophodan u prevazilaženju transgeneracijskih trauma. Važno je i to što se u oba filmska ostvarenja susrećemo sa negativnim iskustvima uz minimiziranje eksplicitnog prikazivanja scena patnje i nasilja. Cela vizura je postavljena iz dečije perspektive, iz koje kroz njihove poglede uspevamo da prepoznamo sitne radosti, prve ljubavi, nestašluke i igrarije kroz koje sija treperava svetlost odrastanja.
Fim „Kada je zazvonio telefon’’ za vreme trajanja BELDOCS-a možete pogledati u još jednom terminu i to 25/05/2025. godine od 18.30h u Art bioskopu Kolarac. Uživajte!
