Danas smo svedoci sve većeg pritiska od strane političara i velikih kompanija, koji zajedničkim snagama pokušavaju da implementiraju svoje interese i prošire ih preko granica zajedničkog dobra. Dugo su se dešavale različite zakulisne radnje skrivene iza lika ekonomskog napretka i ravnoteže, ubeđujući populaciju kako je to najbolji mogući izbor za sigurnu budućnost – bezočno su svetski moguli otkidali od prirodnih bogatstava u cilju zadovoljenja svojih finansijskih planova. I dugo je sve to trajalo, možda i predugo, sve do momenta kad je došlo do buđenja svesti običnog malog čoveka. Da li će pravo na čist vazduh, dostupnost pijaće vode ili nezagađeno zemljište postati ekskluzivitet i luksuz, u ovom trenutku to zavisi isključivo od nas samih. Postoji mnogo aktuelnih dokumentarnih filmova koji svedoče u korist svim ovim ponekad nevidljivim borbama, a neke od njih nam je na bioskopsko platno doneo 18. BELDOCS.
U subotu je publika imala priliku da u pogleda film „Efekat Bele kuće“, u okviru programske celine „Bitka za stvarnost“, koju uređuje ovogodišnji gostujući kustos festivala Galeb Nikačević. Film istražuje zadivljujuću dramu koja se odigrala tokom perioda vlasti Džordža Buša starijeg unutar Bele kuće, nakon što su naučnici prvi put upozorili da je globalno zagrevanje stvarno i da je u toku. Buš, koji se 1988. kandidovao kao ekološki kandidat, našao se u centru zbivanja kada se njegov šef kabineta, Džon Sununu, sukobljava sa šefom Agencije za zaštitu životne sredine Bilom Rajlijem, pokušavajući da pronađe odgovor na sve veću zabrinutost javnosti za životnu sredinu.
„Oni koji misle da smo nemoćni protiv efekta staklene bašte zaboravili su efekat Bele kuće“, rekao je predsednik Buš u jednom predizbornom govoru 1988. Klima je postala vruća tema i Buš je obećao svojim biračima da će se administracija zalagati za novu, zelenu ekološku politiku. Međutim, konzervativci i moćni brokeri u industriji staju u red iza Sununua, dok napredni Rajli izgleda sve izolovanije. U međuvremenu, Buš se suočava sa sve većim pritiskom da donese odluku koja će promeniti tok istorije. Moćna industrija fosilnih goriva nije oduševljena idejom o novom zelenom talasu i pokreće lukavu PR kampanju koja je bacila sumnju na klimatska istraživanja. Globalno zagrevanje je odbačeno kao nedokazana teorija, a strah od ekonomskih posledica doveo do promene mišljenja javnog mnjenja. Bušova administracija je napustila svoje klimatske ambicije i ovo pitanje je pretvoreno u ideološko bojno polje.
Koristeći samo arhivske materijale, ovaj film priča mučnu političku priču o posledicama predsedničke vlasti i njenom uticaju na to kako se danas nosimo sa klimatskom krizom. Nakon projekcije filma organizovan je i razgovor sa publikom, čiji je gostujući učesnik bio profesor Fizičkog fakulteta Vladimir Đurđević, klimatolog.
Koliko smo zaista spremni da se odreknemo pojedinih životnih luksuza u cilju očuvanja životne sredine? Koliki je stepen informisanosti i edukacije prosečnog građanina na temu zaštite prirode?
I na kraju, da li smo spremni da odustanemo od materijalne dobiti i veličanja ega nauštrb uništavanja biljnog i životinjskog sveta?
Sve su to pitanja koja svako od nas treba sebi da postavi, tražeći odgovore u svakodnevnim malim pobedama i negovanju održivih navika. Istina je da temperatura Zemlje raste, glečeri se tope, klima se menja, biljne i životinjske vrste izumiru, pijaće vode je sve manje, a klimatskih nepogoda sve više. I da, sve se to dešava ubrzano i nije rezultat upotrebe HAARP-a, niti Milankovićevih sunčevih ciklusa. Takođe, priroda ne oprašta i ne postoji magično rešenje za ispravljanje greške. Ovo je možda poslednji trenutak za globalno osvešćenje i iskorak u zelenu budućnost.
Danas je kod nas od svih aktuelnih ekoloških borbi možda i najaktuelnija ona koja se vodi protiv eksploatacije litijuma. U našoj zemlji se godinama radi na uništavanju privrede i poljoprivrede, a geološka bogatstva se od strane vladajuće elite predstavljaju kao siguran put u prosperitet. Dok razvijene evropske zemlje implementiraju zelene tehnologije u svoju svakodnevicu, one to svesno čine na račun nerazvijenih zemalja – zatrpavajući ih prljavim tehnologijama, crpeći njihove rudne rezerve, ostavljajući pustoš u prirodi i zagađenje koje se domino efektom širi kroz sve žive sisteme. I da, naravno da sva dobit od ovih prljavih procesa ide u džepove najbogatijih. A šta ostaje običnom čoveku? Tek dovoljno novca da spoji početak i kraj meseca, ostaje mu otrovan vazduh, zagađena vodoizvorišta i hrana upitnog kvaliteta – što je dobitna kombinacija za profit farmaceutske industrije.
Upravo ovom temom se bavi portugalski film „Savana i planina“ koji je režirao Paulo Carneiro. Ovo bioskopsko ostvarenje nam na veliko platno donosi priču o portugalskom selu Kovas do Baroso i njegovim meštanima koji otkrivaju da britanska kompanija Savannah Resources planira izgradnju najvećeg površinskog kopa litijuma u Evropi, samo nekoliko metara od njihovih kuća. Suočeni s neposrednom pretnjom, ljudi odlučuju da se suprotstave i proteraju kompaniju sa svoje zemlje.
Na početku filma upoznajemo se sa ovom malom planinskom zajednicom, kao i sa njihovim načinom života koji je zasnovan na neraskidivoj vezi sa prirodom. Priča je izgrađena od poetičnih elemenata koji začinjeni vestern šarmom prate radnju koja se temelji na borbi protiv vladajuće elite koja za dobrobit bogatih zemalja ima nameru da otme i uništi sve životne blagodeti stanovnika malog sela. Film nas vodi kroz različita godišnja doba približavajući nam navike, tradiciju i običaje ljudi koji naseljavaju ovu zemlju, a čitava priča je začinjena revolucionarnim narodnim melodijama.
Iako je osnovna tema filma prilično teška, reditelj je pred publiku donosi sa puno nežnosti, ističući značaj zajednice i snage kojom udruženi pojedinci mogu doprineti izvesnijoj i kvalitetnijoj budućnosti. Reditelj je svojim pristupom u postupku snimanja učinio da se prvobitna krhkost, tuga i uznemirenost pojedinaca jasno transformišu u snagu kolektiva, kao skup malih zupčanika koji svojim sinhronizovanim radom brane svoju postojbinu i svoj identitet.
I baš ovo je priča koja može biti univerzalni pokazatelj kolektivne borbe na različitim meridijanima. Sa jedne strane uvek imamo pohlepu i želju za brzom zaradom, sa druge strane imamo uslove koje zemljama u razvoju nameće globalni sistem sa namerom da iscrpi njihove resurse u potrazi za lagodnim životom. I tek na kraju imamo obične ljude koji uglavnom postaju žrtve prljavih tehnologija i kapitalističkih težnji. Ovo je film o tom običnom, malom čoveku i snazi koja se krije u njemu. Kad imamo dovoljno znanja, misaone širine i želje za očuvanjem zdrave misli i sredine malo toga je nemoguće. Ovako formirano zajedništvo, koje se temelji na kulturnim i istorijskim tekovinama, ali i viševekovnim karakterom jednog područja, u revolicionarnom borbenom odgovoru uvek odnosi pobedu. I zato, naša priča nije drugačija i nepoznata, scenario sa litijumom je već viđen, a na nama je da ne odustajemo od svoje suštine – zato što narod i zemlja nisu na prodaju!
Nedelja na BELDOCS-u nam je donela još jedan film koji se bavi očuvanjem prirodnih bogatstava i to ovog puta životinjskih vrsta, pod nazivom „Park Vorena Elisa“. Član kultnih bendova „The Dirty Three“ i „Nick Cave and the Bad Seeds“, multiinstrumentalista Voren Elis više od tri decenije predstavlja briljantnu i neobičnu figuru u muzici. Daleko od međunarodnih koncertnih dvorana u kojima se bavi svojim zanatom posvećen je jednom drugačijem projektu – utočištu za divlje životinje u šumama Sumatre. Elis je koosnivač ovog utočišta i zajedno sa nepokolebljivom konzervatorkom Femke de Haas i njenim posvećenim timom zaštitnika prirode oni spasavaju životinje koje su žrtve trgovine i maltretiranja, a zatim posvećuju godine brinući o njima do ozdravljenja. Ovaj dokumentarac nudi duboko lični uvid u život jednog umetnika iz druge perspektive i inspirativan je podsetnik na to koliko se može postići zajedničkim radom.
Kroz ovo filmsko ostvarenje reditelj nas vodi i putevima Elisovog odrastanja, kroz njegove lične i formativne elemente – tako da gledaoci posećuju njegov dom iz detinjstva u Balartu, upoznaju umetnikove ostarele roditelje, a on deli svoje dečačke dogodovštine sa nama. I sve to čini na izuzetno privržen i emotivan način, ukazujući na to kako su sva prethodna iskustva uticala na to kakav je on čovek danas. Ceo film je prožet zavodljivim i intuitivnim melodijama, koje nas uvlače u dubinu zbivanja, kao životni talismani koji daju posebno značenje i težinu određenim kadrovima. Reditelj ne dozvoljava da u filmu prevagne priča o životu umetnika i vrlo brzo nas uvodi u ostrvski pejzaž – divlji egzotični krajolik pun neobuzdanog rastinja i zvukova prirode u kom se nalazi centar za prihvatanje i rehabilitaciju zlostavljanih životinja koje najčešće bivaju ilegalno krijumčarene putevima koji vode preko Sumatre.
Elis u filmu prvi put posećuje park koji nosi njegovo ime i ovaj dolazak je ovekovečen sa puno spontanosti, očekivanja i neprikrivenih emocija. U jednom momentu on pušta rehabilitovane ptice nazad u divljinu i ti kadrovi su zaista veličanstveni. Nezaboravan je i lik majmuna po imenu Rina koja je zbog ljudskog zlostavljanja ostala bez ruku. Njen pogled govori više od bezbroj reči i podseća nas da životinjski životi nisu ništa manje dragoceni od ljudskog. Da ova mala i velika bića čiji je dom priroda zaslužuju puno poštovanje i podršku, i da su podjednako bitni koliko i mi. Film je sam po sebi umetnički dragulj – kadrovi su prelepi, puni divnih krajolika i snoviđenja, ljudskih i životinjskih sudbina.
U njemu su direktno sukobljeni okrutnost pojedinaca i veličanstveni činovi dobročinstva i požrtvovanosti, sa druge strane. A Voren Elis je samo jedan od velikih ljudi koji nam svojim glasom poručuje koliko je bitno da shvatimo svoje mesto u svetu koji nas okružuje i da svojim primerom pokažemo da ne treba zatvarati oči pred nedaćama koje pogađaju živi svet oko nas. Planeta Zemlja je naš zajednički dom i svi bi trebalo da imamo svoje mesto pod ovim beskrajnim nebeskim svodom.
