Šta znači svet odložene budućnosti u kom živimo?
Postoje trenuci kada čovečanstvo kao da pliće diše, kada veliki planovi ostaju nedorečeni, a kolektivna imaginacija gubi zamah. U takvim periodima nastaje fenomen koji savremeni teoretičari nazivaju postponed futures, što bi u prevodu značilo osećaj da živimo u vremenu čija se budućnost stalno odlaže, u društvu koje više ne ume da pomogne dugogodišnjem kritičnom stanju.
Reč je o osećanju da je budućnost koja nam je obećana stalno „iza ugla“, ali nikako da postane sadašnjost. Kako ne postoji savršeno utemeljen jednoznačan prevod na srpski, odložene budućnosti su najprecizniji prevod. Drugim rečima, budućnost postoji, ali je suspendovana, zamrznuta, pomerena na neodređeni datum.
Kako nastaju odložene budućnosti?
Tokom većeg dela 20. veka, društva su imala jasnu predstavu o tome šta dolazi – tehnološki napredak, više socijalne pravde u razvijenim zemljama, stabilno zaposlenje, pravedniji svet, pa čak i ideje o radikalnoj demokratiji. I levica i desnica su projektovale vizije u koje su ljudi bili spremni da poveruju.
Krajem dvadesetog i početkom dvadeset prvog veka, taj horizont počinje da se urušava. Ekonomije stagniraju, posebno evropske, generacije koje dolaze dobijaju obećanja napretka, ali ne i njegove materijalne potvrde. Klimatske promene, političke nestabilnosti i tehnološke promene koje ne vode nužno humanijem svetu, sve to stvara osećaj da živimo u produženoj sadašnjosti koja „jede“ sopstvenu budućnost. Odložene budućnosti nastaju kada društvo više ne može da zamisli kako će izgledati drugačiji svet koji nam je potreban, već samo varijacije postojećeg – malo bolje, malo gore, ali ništa sasvim novo.
Individualni život
Ovaj fenomen nije samo teorijski. On prodire i u najintimnije delove života. Mladi ljudi sve kasnije imaju priliku za kupovinu stana, osnivanje porodice, stabilizaciju karijere. „Još malo“ postaje „još nekoliko godina“, a zatim i „jednog dana“. Ljudi ulaze u tridesete i četrdesete sa osećajem da su životni koraci odloženi, ne zato što ne znaju šta žele, već zato što im društveni uslovi poručuju da pričekaju. Ovo „odlaganje“ nije isto što i planiranje. Planiranje podrazumeva izvesnost, čak i kada je ambiciozno. Odlaganje je, međutim, forma nevidljive paralize u kojoj svet poručuje da još nije vreme za promene. Da tržište još nije stabilno, da cene stanova I dalje rastu, da se poslovi stalno menjaju, da se politički sistem klima. Na taj način vreme postaje elastično, a pojedinac ostaje u limbu.
Kulturna imaginacija
Jedan od najvidljivijih simptoma odloženih budućnosti nalazi se u kulturi. Filmovi i serije recikliraju estetiku prošlosti. Muzika se vraća samo u drugačijim oblicima. Moda ponovo otkriva devedesete, pa dvehiljadite, kao da nam nedostaje hrabrosti da osmislimo nešto sasvim novo. Futurističke predstave iz šezdesetih i sedamdesetih deluju danas skoro smele poput utopija jer se tada verovalo u civilizaciju koja ide napred. Danas, međutim, dominira pop-kulturni cinizam ili distopija. Budućnost se najčešće prikazuje kao pretnja, a ne kao obećanje.
Paradoks je u tome što svet istovremeno napreduje neverovatnom brzinom. Tehnologija menja svaki aspekt života. Putujemo brže, komuniciramo lakše, medicina rešava nekada smrtonosne bolesti, a ipak, u emocionalnom i političkom smislu osećamo stagnaciju. To je ključna karakteristika odloženih budućnosti: napredak postoji, ali ne proizvodi osećaj smisla.
Vrednosti kao što su hrabrost, inovacija, solidarnost, osećaj zajedničke misije postale su retke. Ljudi sve češće veruju da će njihova deca imati manje nego oni; da će klima biti neprijatelj; da će političke institucije biti krhke. Osećaj smanjenog poverenja proizvodi mehanizam odlaganja dok čekamo signal da svet ponovo ustanovi kuda ide.
Kako prekidamo ciklus?
Odložene budućnosti nisu sudbina, one su dijagnoza jednog razdoblja u kojem se nalazimo.
Prvi korak je da priznamo da ovaj osećaj nije lična slabost, već društveno stanje. Drugi korak je redefinisanje ideje budućnosti ne kao velikog mita, već kao niza mogućih pravaca u kojima možemo postupno da se krećemo. Treći korak je vraćanje poverenja u kolektivnu imaginaciju, u sposobnost zajednica da osmisle svet koji je vredan čekanja, ali ne i odlaganja.
Fenomen odloženih budućnosti govori o epohi u kojoj se svi nalazimo, o epohi u kojoj se vreme rasteže. To nije priča o pesimizmu, već o praznini koja čeka da je neko ispuni. Svaka generacija ima pravo da zamisli svet kakav želi ali pre nego što ga izgradi, mora da prestane da čeka. Možda je upravo to prvi čin otpora – prestanak odlaganja života i početak stvaranja budućnost uprkos tome što ona deluje nedostižno.
