Kod mene je procedura godinama ista – sačekam da izađe program filmskog festivala, detaljno pročitam sinopsise, pogledam ko je režirao ostvarenje i na kraju svoju listu projekcija na koje ću otići sastavim prema unutrašnjem osećaju. Uvek sam govorila da se ovakvi izbori u velikoj meri oslanjaju na senzibilitet posmatrača i da nas umetnost često vodi nepoznatim putevima, sa jednim krajnjim ciljem – da nas dovede sopstvenoj biti. Nekad se naravno dogodi da se opis filma koji će biti prikazan ne poklapa sa suštinom koja se useli u oko i srce publike, pa iskustvo bude neočekivano dobro, a nekad bude baš suprotno. Ponekad mi se priča svidi, ali me rediteljski postupak odbije od iste. Uglavnom, postoji mnoštvo kombinacija, ali uvek stojim iza stava da je dva sata u bioskopu bolje utrošenih dva sata od onih na telefonu ili ispred televizora. Tama bioskopa čoveka spontano natera da primećuje svetlost ispred sebe, pa često i nenadano u tom miru i mraku sale prepoznamo neki sentiment koji nam je nedostajao.
Na ovogodišnjem Festivalu autorskog filma moja lista filmova za pogledati bila je podugačka i od prvog dana sam znala da neću stići da vidim sve što me je zainteresovalo (nadam se da će u narednim danima neki filmski naslovi naći na redovnom bioskopskom repertoaru). Kako god bilo, kad sagledam svoj ovogodišnji festivalski izbor, na njemu su se uglavnom našli filmski naslovi koji se bave temom porodice, potrage za unutrašnjim bićem i odnosima na relaciji društvo-pojedinac. Ono što me naročito raduje jeste činjenica da se u poslednjih par godina tema porodice u film vraća na velika bioskopska vrata (ili sam ja to počela tek sad da primećujem). Bilo da je to porodica iz koje su filmski akteri potekli ili porodica koju su sami stvorili – bila ona tradicionalna ili moderna, porodica čiji su članovi najbliži prijatelji ili pak potpuni stranci, ova osnovna jedinica društva na kojoj počiva bit svakog pojedinca, svakako dolazi pod lupu razmatranja. Koliko je bitna sigurnost odrastanja, koliko nam je potrebno hrabrosti da vratimo pogled ka prošlosti i suočimo se sa ranama mladosti, da li se plašimo momenta u kom prepoznajemo sebe u svojim precima, da li nas to vodi u samoprihvatanje ili neprihvatanje, i šta je potrebno kako bismo se uhvatili u koštac sa bolnim suočavanjima u sadašnjosti? Sve su ovo pitanja na koja svako od nas traži odgovore (svesno ili nesvesno), i naravno da univerzalan odgovor ne postoji, ali ono što je bitno, jeste saznanje da u ovim potragama nismo sami.
Prvi film koji sam pogledala na FAF-u ove godine, Renoar, ostvarenje japanskog reditelja Chie Hayakawa, donosi nam melanholičnu priču smeštenu u osamdesete godine, o jedanaestogodišnjoj devojčici Fuki i njenom odrastanju u suburbanom delu Tokija. U ovoj slojevitoj i veoma elegantno ispričanoj priči upoznajemo se sa odrastanjem glavne protagonistkinje koje se odvija negde između očeve bolesti u terminalnoj fazi i majčine rastrzanosti između posla i negovanja supruga. U tom svetu gde su svi preokupirani sobom i podređeni svojim brigama i obavezama, Fuki ostaje prepuštena sebi. Zavisna o kablovskim TV emisijama o telepatiji i hipnozi, zamišlja da njena majka želi da otac ili umre ili ostane u bolnici, ali nikako da se vrati kući i poveća njen teret. „Plačemo kada ljudi umru. Žalimo li tada sebe ili mrtve?” pita se Fuki, dok piše školski esej na temu „Volela bih da budem siroče”, na veliko razočaranje svoje učiteljice. U potrazi za sigurnošću i isceljenjem ona u danima tuge i otuđenosti pokušava da pronađe oslonac preko telefonskih linija za upoznavanje, što je dovodi u situaciju da samo pukom srećom izbegne da bude žrtva pedofila. Tu nam reditelj daje mnogo širu sliku društva gde kroz nasumične susrete stranaca, kao i kroz spontano oslikavanje razjedinjenih porodica on jasno skicira disfunkcionalnost, hladnoću i otuđenost koji vladaju na nivou celokupnog društva. Ono što je ostavilo poseban utisak na mene jeste fantastična gluma mlade protagonistkinje, koja nam dopušta da upoznamo Fuki u bogatom spektru dečijih emocija – nežnih, iskrenih, maštovitih i olakša nam da na toj širokoj stazi popločanoj ne tako lakim životnim iskustvima prepoznamo neke obrasce odrastanja koji su i naši saputnici, od najranijih dana.
Na mojoj listi se našao i norveški film Snovi, reditelja Daga Johana Haugeruda, koji je ove godine na Berlinalu nagrađen Zlatnim medvedom, a o kome smo nešto ranije pisali. Ovo ostvarenje nam donosi priču o sedamnaestogodišnjoj Johani, učenici koja postaje opčinjena novom nastavnicom francuskog jezika. Mlada glumica nam umešno donosi ovaj emotivni vihor u svojoj punoj snazi, dočaravajući priču o prvoj ljubavi sa svom silinom osećanja i u svim fazama kroz koje se ona razvija. To nam omogućava da se emocionalno identifikujemo i povežemo u dobro poznatom sledu uraganski neobuzdanih, mladalačkih emocija koje smo svi jednom proživeli. Ali ovo nije samo priča o prvoj ljubavi, već je to i priča o tri skroz različite generacije žena jedne porodice koje sa sobom nose svoje nade, strahove, želje, revolucionarne zamisli, borbe, uspone i padove. Ovo je takođe i slika savremenog norveškog društva koje se nalazi u stalnom preispitivanju međuljudskih odnosa, granica i otvorene debate na temu gde se današnji čovek nalazi i u kom smeru bi trebalo da ide, kako bi se održala dobrobit uzajamne egzistencije.
Moram ovom prilikom da pomenem film Ljubav koja preostaje, koji je režirao islandski reditelj Hlynur Pálmason, a koji smo imali priliku da pogledamo u okviru programske celine Bande à part. Ovo ostvarenje nas vodi svojom pričom u ruralne predele Islanda gde uplovljavamo u životnu svakodnevicu Ane i Magnusa, koji prolaze kroz teške dane razvoda, a ova porodična drama uključuje i njihovo troje dece i psa. Ana je vizuelna umetnica koja izrađuje slike velikih formata postupkom prenošenja rđe na platno, na otvorenom, i taj proces traje mesecima. Magnus je sa druge strane zaposlen na velikom ribarskom brodu i često je zbog posla dugo odsutan od kuće, tokom sezone lova haringe. O uzrocima razvoda vrlo malo znamo, ali prateći njihovu životnu priču u godinu dana dolazimo do zaključka da je jedan od razloga baš to učestalo Magnusovo odsustvo i nebriga o deci. Takođe lako dolazimo i do toga da je on prilično strog i konzervativan otac, dok je Ana puna razumevanja, strpljiva, blagih stavova i šireg pogleda na različite aspekte roditeljstva. Magnusa često progoni rastući osećaj usamljenosti, pa on često iznenada svraća u porodičnu kuću gde ostaje na ručku, ali u većini slučajeva to izaziva rastući osećaj netrpeljivosti kod Ane, koja je spremna da nastavi sa svojim životom, dok Magnus odbija da je pusti. Reditelj nam kroz priču donosi dirljive i melanholične prizore u kojima vidimo dvoje ljudi koji se udaljavaju, i koji se često nalaze na granici fantazije i realnosti. Ovo koketiranje sa stvarnošću produbljuje slike koje nastaju u oku posmatrača, navodeći nas da razvijamo saosećajnost sa oba lika, kao i da predvidimo potencijalne ishode ove intimne priče. Nežnost u prikazu svakodnevice i običnih porodičnih događaja odnosi prevagu nad stresnim momentima koji govore o razlazu dvoje odraslih ljudi, iz čega se rađa univerzalna poruka da magija ljubavi i privrženosti mogu da opstanu, čak i onda kad nam se putevi razilaze. Veoma je zanimljivo promatrati tematiku ovog filma i sa kulturološkog aspekta, gde ne možemo a da se ne zapitamo – koliko društvo zaista utiče na nas u sumiranju ishoda najličnijih brodoloma?
Na ovoj listi bi svoje mesto mogli naći još neki filmski naslovi prikazani na ovogodišnjem FAF-u, ali kako smo prilično odmakli sa tekstom, ne mogu da završim a da ne spomenem jednu bitnu činjenicu koja je za mene najsvetlija tačka ovogodišnjeg festivala, a koja se temelji na radu kako domaćih filmskih stvaralaca, tako i stvaralaca iz regiona. Domaći film se vraća na velika bioskopska vrata, bar što se mog senzibiliteta tiče.
Ono što je otpočelo sa filmovima Marka Đorđevića, preko ostvarenja Emilije Gašić, Ive Radivojević i drugih, sada je svoje filmske naslednike dobilo u nekim sasvim novim naslovima. Tako ovde imamo sudbine pojedinaca izložene izazovnim životnim okolnostima – ličnim i društvenim, koje se u nežnim slikovitim prikazima, nekad sirovo, ali uvek slojevito i delikatno, oslanjaju na porodične priče – pune empatije, međusobnog prihvatanja i spoznaja. Među ovom plejadom filmova nalaze se sledeći naslovi: Kako je ovde tako zeleno? reditelja Nikole Ležaića, Yugo Florida reditelja Vladimira Tagića, Vetre, pričaj sa mnom reditelja Stefana Đorđevića, film Linije želje reditelja Daneta Komljena, film Fantasy koji je režirala Kukla i po mom ukusu možda i jedan od najboljih – film Sorella Di Clausura u režiji Ivane Mladenović. Svi ovi naslovi svoje uporište nalaze u porodičnim i društvenim strukturama, i počivaju na imperativima jednog vremena, bilo kao ožiljci prošlosti ili sveže rane sadašnjosti, ali ono što je apsolutno drugačije jeste način na koje su ove priče ispričane. Emotivno do same srži, poigravaju se sa apsurdom, na putevima i stranputicama isceljenja – kako pojedinca, tako i celog društva.
Podsetimo, pobednik 31. Festivala autorskog filma i dobitnik Grand Prix nagrade „Aleksandar Saša Petrović“ je film „Sorella di Clausura“ autorke Ivane Mladenović. Nagrada za najbolju režiju pripala je Stefanu Đorđeviću za film „Vetre, pričaj sa mnom“, dok je nagradu „Gordan Mihić” za najbolji scenario dobio Simón Mesa Soto za film „Pesnik“. U selekciji Hrabri Balkan, nagradu za najbolji film osvojio je „Mirotvorac“ Ivana Ramljaka, dok je nagrada „Veruj u sebe“ za odvažan glas, koju dodeljuje Erste Banka, pripala Dušanu Zoriću i Matiji Gluščeviću za film „Histerični napad smeha“. Specijalno priznanje festivala dodeljeno je filmu „Otapanje vladara“ Ivana Salatića, a specijalno priznanje u okviru selekcije Hrabri Balkan filmu „Slet 1988“ Marte Popivode.
Idite u bioskop, pogledajte neki od ovih naslova, brzo ćete osetiti magiju koju pred publiku donose mlađe generacije filmskih stvaralaca, na jedan sasvim nov, prelep način.
