Drugog dana Festivala autorskog filma u okviru Glavnog programa publika je imala priliku premijerno da pogleda norveški film Snovi reditelja Daga Johana Haugeruda, koji je ove godine na Berlinalu nagrađen Zlatnim medvedom. Ovaj, pronicljivo i oštroumno napisan scenario pred publiku donosi priču o prvoj ljubavi i njenom duboko emocionalnom proživljavanju. Kako radnja filma odmiče, kad malo zagrebemo ispod površine, spoznajemo i nešto mnogo važnije, a to je priča o evoluciji feminizma kroz tri generacije jedne porodice i različitim aspektima sagledavanja istog.
„Snovi“ su inače poslednji deo Haugerudove trilogije „Priče iz Osla“, međutim, to je prva od tri priče koja je objavljena, dok se izlazak preostale dve „Seks“ i „Ljubav“, očekuju u avgustu sledeće godine. Sva tri filma bave se romantičnim mukama grupe likova, koje povezuje samo glavni grad Norveške. „Seks“, prvi od filmova, prati dva muškarca srednjih godina koji se bore sa pitanjima seksualnog identiteta. Dok drugi film „Ljubav“, predstavlja razgovorno ispitivanje veza u doba bezličnih aplikacija.
Film „Snovi“ nam donosi priču o sedamnaestogodišnjoj Johani (Ella Øverbye), učenici koja postaje opčinjena novom nastavnicom francuskog jezika (koja se takođe zove Johana, a glumi je Selome Emnetu). Mlada glumica nam umešno donosi ovaj emotivni vihor u svojoj punoj snazi, dočaravajući priču o prvoj ljubavi detaljno, sa svom silinom osećanja i u svim fazama kroz koje se ona razvija. To nam omogućava da se emocionalno identifikujemo i povežemo sa sentimentima zanosa, ushićenja, poleta, nežnosti odbačenosti, strepnje, razočarenja, prihvatanja i neprihvatanja u dobro poznatom sledu uraganski neobuzdanih mladalačkih emocija koje smo svi jednom proživeli.
Kako ne uspeva da ovlada svojim veoma živim osećanjima Johana odlučuje da ih zapiše, pretvorivši ih u knjigu. Na taj način ona ih konzervira, u nameri da zauvek sačuva njihov intenzitet i iskrenost preživljavanja prvih emotivnih kovitlaca. Međutim, ovaj prikaz odnosa, iz njenog ugla, donosi nam i određene dvosmislenosti koje nastaju kao rezultat mešanja istine i fikcije. Ovakav vid deluzivnog proživljavanja prvih ljubavi nije ništa novo i nastaje kao rezultat nesputanih mladalačkih osećaja koji često svoje uporište pronalaze u maštarijama, kako bi nadoknadili ono što nedostaje u stvarnom životu. To je stanje koje se jednostavno može okarakterisati kao ,,groznica prve ljubavi”.
Pravi zaplet u filmu nastaje kad Johana svoj pokušaj da ovlada emocijama tako što će ih staviti na papir reši da podeli sa bakom Karin (Anne Marit Jacobsen) i majkom Kristin (Ane Dahl Torp). Njihov početni šok zbog ogoljene iskrenosti materijala vremenom spontano prelazi u divljenje prema kvalitetu Johaninog pisanja. Baka Karin, pesnikinja sa nekoliko objavljenih knjiga, nudi se da pokaže rukopis svom agentu, u cilju objavljivanja.
Johana svoj rukopis prvo deli sa bakom, baš zato što pronalazi oslonac sigurnosti u njenim otvorenim i liberalnim stavovima, ali i u životnom iskustvu koje je decenijama i od najranije mladosti gradilo zdrave osnove tek začetom feminizmu. Zatim njih dve odlučuju da ideju o knjizi podele i sa Johaninom majkom Kristin, koja u prvom naletu emocija srčano staje u zaštitu svoje ćerke, brinući se za njenu psihofizičku dobrobit i sigurnost. Ovde je veoma toplo i iskreno prikazan odnos na relaciji majka – ćerka, u kom dolazi do spontanog otkrivanja tajni, ali i prihvatanja istine uz obostrano razumevanje. Ono što u jednom trenutku postaje veoma zanimljivo jeste što novonastala situacija pred publiku donosi duboka najintimnija preispitivanja tri bliske žene, koje su ponikle u tri potpuno različite generacije. Jedna od najzanimljivijih scena u filmu je šetnja šumom (jedna od mnogih), koju dele Kristin i Karin, majka i ćerka, koja eskalira u žestoku debatu o feminističkim neuspesima filma „Flashdance“.
Za Karin koja je odrasla na barikadama i u fizičkoj borbi za rađanje ženske slobode, to je trebalo da bude film o prodoru žena u muški svet, dok Kristin sav akcenat stavlja na romantičnu stranu priče. Takođe, likovi u filmu se ne bave samo ljubavnim potragama, već se tu naziru i pitanja vere, pa u nekim scenama jasno vidimo meditativne vizije Karin gde ona Boga vidi kao velikog, prijateljskog, golog Šveđanina. Ono što ovaj film čini veoma ugodnim za gledanje, jeste baš ta besprekorno tačno odmerena doza zdravog humora koja se kroz njega provlači i inspiriše na razmišljanje.
Inače, ako pažljivo pogledamo ovo ostvarenje lako ćemo prepoznati i samu činjenicu da se filmska karijera reditelja temelji na prethodno bogatom književnom iskustvu, pa on tako uspešno ističe dramatično proživljavanje prve ljubavi i svu silinu emocija glavne junakinje, dajući joj ulogu centralne protagonistkinje u sopstvenoj naraciji. Tu je takođe i blaga i prefinjena profesionalna ljubomora, koju spoznajemo kod Karin u trenutku kad shvati da će i njena unuka izdati knjigu. Elegancija Haugerudove režije je takođe očigledna u njegovim slojevito izgarđenim, pogrešivim, ljudskim likovima, kao i u korišćenju arhitekture grada u službi teme filma. Stepenice su stalni ponavljajući vizuelni motiv: isprepleteno stepenište Johaninog stana, dugačak niz stepenica koji služi kao pozadina ključnom razgovoru, a kasnije se stepenice pojavljuju i u Karininom nizu snova.
Intimno iskustvo adolescencije je besprekorno dočarano kroz laganu i ubedljivu naraciju glavne junakinje, koja nas vodi stranputicama jednog odrastanja stavljajući pred nas suštinski istu priču, lako prepoznatljivu u svakodnevici, ali iz koje polazi mnoštvo različitih vizura – na ono što je bilo ili na ono što bi moglo biti.
Topla preporuka da pogledate ovaj film koji će biti prikazan u sledećim terminima:
Dom kulture Studentski grad, 24.11.2025. 18h
MTS Dvorana, 27.11.2025. 22h
MTS Dvorana 28.11.2025. 13.30h
Cine Grand BIG Šabac 28.11.2025. 18h
Cine Grand Delta Planet Niš 28.11.2025. 18h
