Uprkos činjenici da današnje društvo glasno i često potencira posebnost i individualnost, u svakodnevnom životu se srećemo sa praksama koje često to demantuju i obezvređuju. Naime, ,,različitost” često biva predmet kritike i osude, pa u praktičnim životnim tokovima često ne nailazi na toleranciju i razumevanje, dok samo prihvatanje ostaje potpuno nepoznat termin. Valjda je čoveku to ostalo u genetskom zapisu još iz vremena plemenskog udruživanja – ako ne pripadaš nekoj skupini, sva je prilika i da ne postojiš. Ovakvi vidovi kolektivnog udruživanja često egzistiraju na potrebama da se ostvari sigurnost egzistencije, ali još češći je primer da on bivaju zloupotrebljeni od strane pojedinaca, koji veštom manipulacijom masom zadovoljavaju lične interese, i tako u opštem metežu nastalom u oštrom sučeljavanju kolektivnih skupina, ono individualno bude nepoželjno i potisnuto, dok najosetljiviji pojedinci ostaju praktično nevidljivi. Sva je sreća da se u različitim umetničkim nišama mogu pronaći ljudi koji to prepoznaju i imaju sluha za sve one kojima su podrška i glas potrebni kako bi njihovi životi i potrebe bili prepoznati u zajednici. Filmski festival Slobodna zona tako pred publiku i ovog puta donosi teme na koje većina ljudi okreće glavu, pozivajući nas da zastanemo i primetimo, za početak.
Prve festivalske večeri imala sam priliku da pogledam film Rouz, koji je režirao danski reditelj Nils Arden Oplev, 2022. godine. Ovo filmsko ostvarenje koje balansira na veoma osetljivoj granici između drame i komedije, počiva na ličnoj, porodičnoj priči reditelja, te odatle dolazi dirljiv i ubedljiv pristup temi, karakterizaciji i događajima. Radnja filma se odvija tokom jedne nedelje, gde u ovih sedam dinamičnih dana pratimo dve sestre – Inger (Sofi Grabol) i Elen (Lena Marija Kristensen) i Eleninog supruga Vagna (Andres Bertelsen) koji odlaze na turističko putovanje autobusom iz Danske kako bi obišli kulturne i istorijske znamenitosti Pariza. Ova naizgled uobičajena radnja poprima sasvim drugačiju konotaciju kad saznajemo da Inger, koja živi u ustanovi, boluje od šizofrenije.
Na ovom dinamičnom putovanju na kom se prepliću raznovrsni događaji i emocije, spoznaćemo različite evolutivne faze odnosa između dve sestre koje kreću od straha, nesigurnosti, slabosti sve do bezuslovne ljubavi i potpunog prihvatanja. Uprkos tome što Inger u kontrolisanim uslovima i uz različite vidove terapije živi uravnoteženu i sigurnu svakodnevicu, gde su njeni vidljivi simptomi pod kontrolom, ovakvo izlaganje nepoznatim ljudima i okolnostima postaće pravi izazov za nju, izbacivši je iz dobro poznatog ritma. Ako još uzmemo u obzir da je Inger deo svoje mladosti proživela baš u Parizu, da je tu doživela i svoju prvu ljubav, njen sunovrat i susrela se sa prvim simptomima bolesti – ovaj povratak na mesto njene životne promene možemo okarakterisati i kao svojevrsno suočavanje sa samom sobom i mogućnost za prevazilaženje unutrašnjih neprilika i zalečenje najdubljih rana. Da li će naša junakinja imati dovoljno snage i hrabrosti da svoje osetljivo biće izloži prošlosti i prigrli svoje rane? Na ovaj životni izazov će sigurno biti lakše odgovoriri uz pomoć najbližih.
Reditelj nas od početka vešto upoznaje sa ovom malom turističkom grupom koja kreće na putovanje, realistično oslikavajući odnose i specifičnu emocionalnu dinamiku koja se razvija u ovakvim okolnostima i uključuju ubrzano povezivanje između saputnika, uz stvaranje veštački naglašene prisnosti. Intenzivan zaplet započinje u momentu kad Inger pred grupom otkrije da se bori sa mentalnim problemima, što rezultira širokim spektrom reakcija – od diskriminacije do sažaljenja. Najveće neprijateljstvo dolazi od Andreasa, muškarca srednjih godina, koji smatra da prisustvo bolesne osobe u grupi uništava njegovo porodično putovanje. Ovde kroz prizmu njegovih izjava i reakcija, uz prisustvo njegove supruge i trinaestogodišnjeg sina Kristijana i njihovu interakciju uočavamo da je i sam Andreas možda neurodivergentna ličnost. Međutim, sa druge strane, ovde je na iskren i dirljiv način, kroz Kristijanov lik prikazan način na koji deca prihvataju različitosti – toplo, otvoreno i celim srcem. On je zapravo oduševljen što susreće odraslu osobu koja je pred njim u potpunosti iskrena i bez zadrške u stavovima koje glasno deli. Iz ovog neobičnog odnosa rađa se čvrsto prijateljstvo, kroz koje Kristijan uči da se zauzme za sebe i razvije osećaj odgovornosti. Sa druge strane, Inger uživa u njegovom društvu i uprkos teškoćma sa kojima se učestalo susreće, uspeva da brine o njemu kad drugi to ne čine.
Možemo reći da je prelep način na koji kroz priču upoznajemo Inger – postepeno i sa mnoštvom detalja, zavirujemo u njen život kao da otkrivamo neku misteriju. Ako uzmemo u obzir da je glavnoj junakinji potrebno mnogo više energije, nego prosečnom čoveku, za obične svakodnevne radnje, onda samo možemo da zastanemo i da joj se divimo. Tako kroz priču saznajemo da ona savršeno govori francuski, poznaje kulturu, svira klavir, divno peva, dosetljiva je, snalažljiva, lukava i ima savršen smisao za humor.
Reditelj nam kroz razvoj radnje pruža priliku da u potpunosti, do tančina, upoznamo osobu koja egzistira iza mentalne bolesti.
Njen boravak u Parizu otključava stara sećanja, vodeći je prema ličnoj potrazi i suočavanjima, stvarajući svojevrsnu katarzu. Kroz niz neočekivanih avantura reditelj nas vodi emotivnim stranputicama i doživljajima, od suza do smeha i na veoma suptilan način razotkriva sam naslov filma. Prelepo su prikazane scene u kojima se Inger priseća slika iz svoje mladosti – zavodljive, romantične i veoma meditativne.
Ovde svakako moram pomenuti i maestralnu glumu Sofi Grabol u ulozi Inger, etabliranu dansku filmsku i televizijsku glumicu, koja će nas svojom uverljivom glumom u potpunosti upoznati sa najdubljim intimnim svetom glavne junakinje – na trenutak smešnim, na trenutak tragičnim, a u svojoj biti veoma neizvesnim, ispunjenim osećajima straha i bespomoćnosti. Sigurno je da bez njene fantastično odigrane role, ovaj film ne bi bio to što jeste.
Kroz radnju filma reditelj pred nas stavlja sliku jedne porodice, upoznajući nas sa svim unutrašnjim i spoljašnjim borbama i iskušenjima sa kojima se suočavaju članovi najbliže porodice jedne neurodivergentne osobe. Koliko ovaj odnos zahteva strpljenja, ljubavi, nežnosti, razumevanja, ali i mudrosti i topline, spoznajemo kroz odnos sestara Inger i Elen. Ovde jasno prepoznajemo neophodnost da se onima koji su drugačiji pružimo dovoljno prostora i vremena, kako bi na svojevrstan način oživeli svoju suštinu, a da im pri tome ne manjka osećaja sigurnosti i prihvaćenosti.
Zbog svega toga, film Rouz zaslužuje svaku preporuku za gledanje, a neke lekcije je obavezno primeniti. Stigmatizacija onih koji su drugačiji uvek je odlika nerazvijenog društva.
Od filmova na današnjem programu Slobodne zone izdvajam:
- Dvorana kulturnog centra Beograda, 19h
Kako zaraditi milione pre nego što baka umre (igrani film, Tajland, 2024. godina)
M, propali švorc student pokušava da zadobije naklonost svoje bake ne bi li nasledio njene milione. Porodica krije od bake da je neizlečivo bolesna i M pristaje da se brine o njoj. Međutim, ubrzo shvata da ni baka nije nimalo naivna i ono što je počelo kao cinična trka za njeno bogatstvo, ubrzo prerasta u moćan podsetnik na važnost porodičnih veza. Uša Simkum, koja igra baku, ostvarila je svoju prvu filmsku ulogu u 79. godini.
Najgledaniji tajlandski film u svetskim bioskopima u istoriji i nacionalni kandidat za Oskara 2024. (uvršten u izbor od 15 kandidata).
- Art bioskop kolarac, 18.30h
Arze (igrani film, Liban, Saudijska Arabija, Egipat, 2024. godina)
Ovo je film koji sa lakoćom i humorom dotiče ozbiljne teme. Dve žene, samohrana majka Arze i njena sestra našle su utehu jedna u drugoj i u dečaku koga podižu. One mese pite i dostavljaju ih skuterom svojim mušterijama. Kada taj skuter nestane, Arze se upušta u potragu za njim kroz različite četvrti Bejruta, od kojih je svaki posebna celina sa sopstvenom mikrokulturom, akcentom i običajima. Na svakom mestu Arze menja akcenat i, budući da joj je potrebna pomoć, pretvara se da je iz tog dela grada ne bi li pronašla skuter.
Film je snimljen za dva dana na 21 lokaciji u Bejrutu, a iako priča gotovo lokalnu priču, rediteljka kaže da se sa njom svako može povezati jer u njenoj osnovi leže čvrste porodične veze između sestara, roditelja i dece, koje su svuda u svetu iste.
- Cineplexx Ušće, 18h
Ogledala br. 3 (igrani film, Nemačka, 2025. godina)
Najznačajniji savremeni nemački reditelj Kristijan Pecold snimio je Ogledala br. 3 kao četvrti film u kome naslovnu ulogu igra Paula Ber, supertalentovana nemačka glumica (poznata po naslovnoj ulozi u HBO seriji Loše banke). Ona tumači Lauru koja, tokom putovanja na selo, pukom srećom preživi automobilsku nesreću. Fizički nepovređenu, ali duboko potresenu, uzima je Beti, žena iz okoline koja je nesreći svedočila i počinje da brine o njoj sa majčinskom privrženošću. Kada i Betin muž i odrasli sin konačno private Lauru, njih četvoro počinju da grade neku vrstu porodične rutine. Međutim, uskoro shvataju da više ne mogu da ignorišu prošlost.
