Verovatno najpoznatiji osobenjak među umetnicima i čovek koji je ovaj svet napustio potpuno nesvestan svoje veličine i nesvakidašnjeg talenta. Za samo nešto više od decenije rada naslikao je oko 2100 slika, uključujući oko 860 uljanih platna, a najviše za vreme poslednje dve godine života koje je proveo u Francuskoj. Prepoznatljiv po jarkim bojama i dramatičnim, ekspresivnim potezima četkicom, postavio je osnove savremenog slikarstva i utabao put postimpresionizmu. Za života je prodao samo jednu sliku, dok ga je slava dočekala posthumno. Rođen je 30. marta 1853. godine u gradiću Zundert na jugu Holandije. Priroda koja ga je okruživala tokom detinjstva ostala mu je duboko urezana u sećanju i pratila ga celog života.
Fotografije: vangoghmuseum.nl/
Vinsent (od latinske reči – onaj koji pobeđuje) je verovao da loše slika budući da je slikao drugačije od svojih savremenika i patio je zbog toga. Suptilno izražavanje četkicom i bojom mu je bilo strano. Njegov težak i nestabilan karakter ostaće prisutan u svakom potezu četkice. Crtanje je vežbao tako što je kopirao dela Delakroa i Mijea. Često se selio, menjao mesto boravka i poslove, jureći svoje snove koje kao da ni sam nije razumeo. Promene raspoloženja su mu bile česte i naprasne, pa ni lekari iz duševne bolnice nisu mogli da ustanove od čega je zapravo bolovao.
Novembra prošle godine sam se našla u Amsterdamu i prva stanica kulturnog oplemenjivanja bila je Van Gogov muzej. Dočekaju vas hronološki poređani autoportreti na kojima se, pored napredovanja u tehnici slikanja, neminovno vidi i uznapredovalost njegove bolesti. Tako je počelo moje putovanje kroz život ovog neshvaćenog i odbačenog genija.
U svojoj mladosti Van Gog se susreo sa Rembrantovim delima u Rijks muzeju, u kome je voleo da provodi čitave dane opčinjeno proučavajući platna. Rembrantovo stvaralaštvo mu je donelo prosvetljenje i pokazalo u kom pravcu treba da nastavi da ide. U jednom od svojih pisama zaključio je da „treba više puta umreti da bi se ovako slikalo”, ali Van Gog sigurno tada nije mogao ni da sanja da će upravo on,izgubljen i višestruko razočaran čovek, postaviti temelj revolucije u istoriji slikarstva, svrgnuvši sa trona impresioniste.
Mlađi brat Teo mu je bio najomiljeniji od petoro braće i sestara, i sa njim je imao najprisniji odnos. Godine 1873. započinje prepisku sa bratom, koja se nastavila sve do Van Gogove smrti. Osim što zahvaljujući pismima možemo mnogo bolje da razumemo njegovo stvaralaštvo, u njima nalazimo i viđenje stanja (tadašnje) scene moderne umetnosti. Potpuno iskreno i bolno, u njima nam ispoveda svoja unutrašnja previranja i usamljenost. Više od 650 pisama je Vinsent uputio Teu za vreme života. U jednom od njih, aprila 1885, Van Gog spominje svoje prvo kompleksno delo sa više figura – Ljude koji jedu krompir. Pismo je ilustrovao skicom, a za samo delo je napisao da „veruje da u njemu postoji duša”.
Inače, rad na ovoj slici je tekao u više etapa. Prvo je radio studije figura i skicu, potom litografiju prema istoj, da bi na kraju potpuno završio delo na platnu. Čitav jedan zid u njegovom muzeju u Amsterdamu posvećen je istoriji ove slike. „Kome bi bila draža neka sladunjava vizija seljaka, nek’ ide svojim putem. Što se mene tiče, ubeđen sam da je gledano na duže staze bolje da budu predstavljeni ovako, u svoj svojoj sirovosti, nego da se veštački ulepšavaju da bi bili konvencionalno dopadljivi. … Trenutno slikam i uveče, pod svetlošću lampe, da bih u tim okolnostima naučio da razlikujem boje na paleti i da bih razumeo svaki pojedini efekat koji daje noćno osvetljenje. … Hteo sam tako da radim da bi oni koji gledaju sliku stekli pravi utisak o tim ljudima… Hranu poslužuju one iste ruke koje su okopavale zemlju.”, čitam odlomke njegovih pisama koji prate delo i dovode me do njega. Stojim ispred platna na kome je akcenat na licima i rukama seljaka. Sve muke njihovog položaja su toliko realistično prikazane da se nehotice zgrčite i zastane vam knedla u grlu.
No, vratimo se ponovo njegovom životu. Prva selidba u Pariz desila se 1875. godine, kada su počele i njegove prve opsesije religijom. U to vreme je pisao Teu: „Čovek nije došao na zemlju da bi bio samo srećan i iskren. Došao je na svet da bi uradio nešto veliko za čovečanstvo”, a zatim su u pismima sledili sve češći citati i tumačenja iz Biblije. Počinje fanatično da crta i svojim crtežima oblaže zidove stana koji iznajmljuje. Njegov otac, lokalni pastor, pomaže mu da upiše Teološki fakultet u Amsterdamu, ali Vinsent i tu doživljava psihički poraz obzirom na to da je bio loš student, i vraća se kući.
„Zarekoh se da ću se ponovo latiti olovke i da ću nastaviti da crtam. Od tog trenutka, kao da se sve promenilo”, pisao je Teu 1880. godine, kada se tek u 28. godini života odvažio i predao slikarstvu. Narednih par godina proveo je sa porodicom u Nuenenu, i to je bio jedan od (psihički) mirnijih i plodotvornijih perioda. Najviše je slikao pejzaže i seljake Nuenena, a sve pod uticajem Mijea, čijim radom je bio opčinjen. Malo sam se razočarala kada sam shvatila da Zvezdana noć nije izložena u muzeju u Amsterdamu. Kako da ne vidim uživo njegovo najveće remek delo? Naše prvo upoznavanje će morati da sačeka do posete njujorškom Muzeju moderne umetnosti… Ipak, moram vam priznati da se taj osećaj razočarenja izgubio iste sekunde kada sam ugledala Kolibu. Naslikana u Nuenenu 1885. godine, prigušenim bojama i dosta lakšim potezima četkice. Samo jedan potez narandžastom bojom razdvaja sumorno nebo i daje slici neočekivanu toplinu. Idilična slika ruralnog života XIX veka. Sve vreme sam se pitala zašto je ova slika (nepravedno) zapostavljena i nema je u udžbenicima ili istorijama umetnosti.
Godina 1886. Van Gogu opet donosi Pariz, život na Monmartru i potpunu posvećenost slikarstvu. Živeo je sa Teom koji je u to vreme vodio malu umetničku galeriju, te se zahvaljujući bratu upoznaje sa plejadom najznačajnijih impresionista: Tuluz-Lotrekom, Moneom, Degom, Renoarom… Organizuje i izložbu sa Gogenom. Čak i njegovi autoportreti iz tog perioda jasno ukazuju na uticaj impresionizma koji kasnije odbacuje. Godine 1888-e odlazi u Arl, na jug Francuske, gde najviše slika pejzaže i cveće, koristeći tople boje. Uskoro mu se pridružuje i Gogen kao cimer. Što zbog Vinsentovog teškog karaktera, što zbog različitih stavova prema umetnosti, njihove svađe su bivale sve gore sve dok to nije kulminiralo Van Gogovim napadom na Gogena, u kome sam sebi u napadu bunila odseca levo uvo. Shodno tome, primljen je u duševnu bolnicu gde nastavlja da stvara. Smenjivali su se trenuci ludila i lucidnosti kada bi potpuno bio obuzet slikarstvom. Nakon što se stabilizovao, seli se u Over 1890. godine, gde je za svega par meseci naslikao oko 80 platna. U 37. godini života izvršava samoubistvo pištoljem. Samo šest meseci kasnije umire i njegov brat Teo.
„Mi smo u poslednjem kvartalu jednog veka koji će se završiti velikom revolucijom. Naravno, mi nećemo doživeti to bolje vreme koje će posle nje doći, čist vazduh i pravednije društvo koje će proizaći iz vrtloga tih velikih uragana. No važno je da nas ne zavara lažnost naše epohe, ili da se barem ne suočimo s teškim trenucima depresije koja guši, a obično prethodi oluji.”, napisao je Vinsent u svom poslednjem pismu bratu Teu. Da li je Van Gog zaista slikao loše za svoje vreme, ili je samo rušio granice i slikao iskreno? „Van Gogovo mesto je pored Kjerkegora i Dostojevskog: poput njih i on, ispunjen gorčinom, postavlja pitanje smisla postojanja, ličnog bivstva na ovom svetu. Naravno, on je na strani obespravljenih i žrtava: eksploatisanih radnika, seljaka koje je industrija, pored hleba i zemlje, lišila i osećanja etike i religije u poslu. On nije slikar po vokaciji, već iz očaja…“, zaključuje Đulio Karlo Argan u svojoj Modernoj Umetnosti iz 1970. godine, a ja sam u potpunosti saglasna s njim.
