Sitnice koje život znače je krilatica kojoj se svakodnevno vraćam u ovoj dalekoistočnoj zemlji. Pre nego što sam se doselila u Japan živela sam u Engleskoj, Americi i Nemačkoj, boravila u više navrata po nekoliko meseci u Švajcarskoj i proputovala pola sveta. U Japanu su te sitnice najuočljivije jer su uobičajene i svakim danom sve prisutnije i uvreženije. U pošti su uvek spremne hemijske olovke, lepilo i lepljiva traka za zaboravne. U banci, pošti, policiji ili na bilo kom mestu gde je potrebno da se nešto napiše ili popuni formular, na raspolaganju su različite vrste naočara i lupe, u javnim toaletima, koji su čisti kao apoteke u nekim zemljama, nikad ne nedostaje papir, vlažne maramice i čisti peškiri. Svuda je osmeh prisutan čak i kad nikom nije do osmeha… i ovakvih primera je bezbroj.
Kad neko dođe u Japan da živi, bez obzira koliko pripremljen bio, oseća se iznenađen i često bespomoćan. Francisko Havijer, španski misionar koji je došao u Japan 1549. godine s namerom da raširi hrišćanstvo, a koji je, između ostalog, ostao poznat u istoriji kao sposoban da veoma brzo i lako nauči strani jezik je rekao: „…verovatno je Satana stvorio ovaj jezik kako bi sprečio domorocima učenje Jevanđelja’’. Jezik, zapravo pismo, je jedna od najvećih prepreka za lak i prijatan život u Japanu. Iza svake radnje je uvek prisutan oblak sumnje da li se sve dobro razumelo ili pravilno postupilo.
U japanskim školama se svakodnevna komunikacija između roditelja i prosvetnog osoblja obavlja preko pisama, a u poslednje vreme preko elektronske pošte ili poruka. Šta deca treba da pripreme, koje ih obaveze očekuju, gde se ide na izlete, kad su obavezne vakcinacije i lekarski pregledi i tome slično su deo tematike poruka koje roditelji dobijaju svakodnevno iz škole. Svaki dan su mi deca donosila nekoliko pisama i raznih formulara. Bio bi veliki stres za roditelje stranaca da nema dobrovoljaca koji sve bitno prevedu na engleski (ponekad i na portugalski, kineski i korejski ako ima u školi veći broj dece kojima je to maternji jezik). Takva vrsta pomoći je svakako značajna za roditelje i bez toga bi život ovde bio daleko manje prijatan.
Robna kuća u gradu u kom živim je udaljena svega nekih stotinjak metara od parkinga. Kada pada kiša, osoblje robne kuće iznese na desetine kišobrana i postavi ih na izlazima iz robne kuće i parkinga. Te kišobrane koriste kupci da ne bi pokisli dok ne pređu tih stotinjak metara, a da ne bi morali da nose svoje kišobrane koji bi im ometali kupovinu. Za one koje su poneli svoje kišobrane na ulazu u robnu kuću stoji automatizovana mašina u koju stavite kišobran koji se upakuje u dugačku, uzanu plastičnu kesu kako ne biste kvasili odelo i pod prodavnica. Pri izlasku iz robne kuće kišobrane opet stavljate u drugi deo mašine koji skida tu kesu. Za pobornike ekologije i očuvanja prirode, tolika količina plastičnih kesa je blagi užas, a i nepotreban luksuz, međutim Japanci vole ovakve sitnice u svakoj situaciji i na svakom mestu.
Kad kupite nešto (pod uslovom da nije samousluga) prodavac će vam kesu sa kupljenom robom odneti do izlaza prodavnice, duboko se pokloniti i ljubazno (često i previše) zahvaliti i predati vam kupljenu robu. Na taj način se pokazuje velika zahvalnost kupcu.
Ako se u Americi kaže da je kupac uvek u pravu, u Japanu se smatra da je kupac Bog.
Kupila sam suprugu rukavice i bacila račun. Posle desetak dana su se rukavice pocepale i otišla sam u prodavnicu da reklamiram robu. Po pravilu, roba se uvek može vratiti ili zameniti za drugu ako kupac ima račun. Međutim, kako ja nisam sačuvala račun, a prodavačica me se sećala, uzela je nazad rukavice i provela nekoliko sati dok nije proverila i pronašla tačan datum i vreme kad sam kupila rukavice, kako bi mogla da popuni potrebne formulare. Naravno, novac su mi vratili uz veliko izvinjenje. Jednom mi je prodavačica u pekari odgovorila potvrdno na pitanje da li u hlebu ima sira. Kad sam otišla kući videla sam da sir nema, ali sam mislila da je u pitanju bio nesporazum i vrlo brzo zaboravila na tu epizodu. Posle dva meseca sam otišla u istu pekaru gde me je dočekalo osoblje, duboko se poklonilo uz veliko izvinjenje i novac mi je vraćen. Bila sam potpuno zatečena.
Neka od najneprijatnijih sećanja iz Evrope i Amerike koja pamtim su kontakt sa imigracionim osobljem. Ne svi, ali velika većina onih koji rade na granicama ili biroima za izdavanje viza i boravišnih dozvola su namrgođeni, previše ozbiljni, a često i neprijatni. U Japanu je odnos administrativnih radnika prema strancima, bez obzira na prirodu posla i vrstu vize uvek zasnovan na istim principima, a to su zakon i uljudnost. Za više od četvrtine veka života u Japanu nikad nisam imala neprijatno iskustvo sa imigracionim i administrativnim službenicima. Nekoliko puta se desilo da mene i moju porodicu posluže čajem ukoliko smo čekali dugo. Naravno, to ne bi bilo izvodljivo u velikim gradovima i tamo gde je gužva, ali mi živimo u manjem mestu i Japanci se trude da strancima olakšaju život i ostave uvek pozitivan utisak.
Japanci su vrlo kultivisani i ljubazni. Ne vole da se svađaju i izbegavaju neprijatne situacije. Vole da se izvinjavaju, mnogo, za sve i svašta. Ceo ritual izvinjavanja je usađen duboko u njima. Pitanje je koliko su ta izvinjenja istinski iskrena ili su samo deo obaveze. Dva koncepta japanskog tradicionalnog ponašanja su: „honne’’ i „tatemae’’. Istinska osećanja „honne’’ se skoro nikad ne izražavaju. Prihvaćeno je da su mala deca i odrasli u alkoholisanom stanju „honne’’. Deci je dozvoljeno da kažu otvoreno šta misle i kako se osećaju, kao i pijanim ljudima. S druge strane „tatemae’’ je idealizovana fasada koja sakriva „honne’’. „Tatemae’’ je bitan za održavanje ravnoteže i mira i mnoge sitnice o kojima sam govorila su zapravo deo „tatemae’’. Bez obzira na pozadinu, sve te sitnice nam omogućavaju da u ovoj fascinantnoj zemlji kroz život plovimo mnogo prijatnije.
Vesna Belušević (Cukuba, Japan)
