Postoje reči koje putuju sporije od ljudi. Reči koje nose ceo jedan narod, vetar, tugu. Portugalska reč saudade jedna je od takvih, toliko posebna da je nemoguće prevesti, ali ću pokušati da je dotaknem, a dotaći je znači krenuti u šetnju kroz prošlost, kroz propušteno, kroz sve ono što nas čini ljudima. Kada sam posetio Lisabon, mnogi su pokušavali da mi objasne njeno značenje.
Ipak, nailazio sam na poteškoće u razumevanju. U Portugalu se saudade ne objašnjava lako. To je osećanje koje se uvuklo u fado pesmu, u glas čuvene pevačice Amalije Rodrigeš koja peva kao da se seća nečega što niko drugi nije ni doživeo. Saudade je ostala u tragovima pomoraca koji su odlazili na put bez sigurnosti povratka, i žena koje su učile da vole senke svojih voljenih jer senka je nekad sve što ostane. Odatle je, rekli su mu, i potekla ova reč, iz čekanja toliko dugog da se od njega napravi novi oblik ljubavi.
Rekli su mi, zamisli trenutak kada osetiš da te preplavljuje uspomena, ali ne ona koja boli oštro, nego ona koja ti se polako razliva po grudima. Miris bakine kuće koji se javi niotkuda, na primer. Stara pesma koja vraća jedno leto kada si bio neko drugi, sa nekim drugim. Ruka koja te je nekad držala, a danas postoji samo na fotografiji.
U srpskom jeziku imamo mnogo lepih reči za emocije, ali za ovu nemamo. To nije nostalgija, ni tuga, ni čežnja.
Saudade je sve što je ostalo iza nas, ali još uvek hoda sa nama.
To je osećanje koje ne nestaje već se prihvata. Ponekad se dočeka kao blagi gost koji ti tiho sedne kraj srca, a ponekad kao iznenadni talas koji potopi sve oko sebe ali te ipak ostavi živim. U njoj nema očaja, već neka vrsta dostojanstva. U njoj nema zaborava, već svesna odluka da čuvaš ono što više nije ovde.
U tom čudnom tkanju emocija skriva se nešto duboko ljudsko: potreba da zadržimo tragove. Da ne priznamo zaborav. Da kažemo životu da je ostavio lep trag u nama, i da taj trag ipak boli, ali ne bismo ga izbrisali ni za kakav mir.
