Beleška o noći koja se ne završava vatrometom, o radu, tišini i godini koja dolazi bez obećanja.
Uvek me pomalo zbunjuje ideja da se u novogodišnju ponoć nešto „resetuje“. Kao da život inače ima dugme koje možeš da pritisneš uz vatromet, šampanjac i glasno odbrojavanje. Znam… i svi znamo, samo se pravimo da ne znamo, da za mnoge ta noć nema nikakvu magiju. Samo hladnoću, istu stolicu, isti hodnik, isti umor u nogama, isti avion…
Dok mi tražimo mesto za čašu i očekujemo poruku od nekoga ko nam je neće poslati, neko zakopčava uniformu ili maramu sa crveno-plavo-belom štraftom oko vrata, kao i svake druge večeri. Portir proverava da li su vrata zaključana, taksista gasi cigaretu jer se pojavio još jedan kasni poziv, medicinska sestra se naginje nad pacijentom dok televizor u ćošku sobe bez tona pokazuje konfete i Lepu Brenu zagrljenu sa Draganom Mirković. Negde se meri pritisak, negde se beleži smena, negde se samo čeka da sat otkuca, ne zbog simbolike, nego zato što tada poleće avion u kome je neko krenuo baš tada da sebi promeni život na drugom kontinentu.
Ovi radnici nemaju potrebu da Novoj godini daju posebno ili romantizovano značenje. Ne zato što su cinični, već zato što im je vreme odavno prestalo da se „ponaša spektakularno”. Dobro ste pročitali, u vremenu spektakla i vreme može da bude spektakularno – zašto ne bi moglo, ali za njih datum ne znači obećanje avanture, nego samo deo rasporeda. Ponoć u tom kontekstu nije prekretnica, već trenutak kada se menja smena, otvaraju još jedna vrata, zatvaraju druga, stišava radio (da, radio aparat je slušao i moj otac dok je nedavno bio u bolnici). Dok mi čekamo razlog da nam stigne poruka od nekoga ko je zaboravio na nas, a ne Novu godinu, oni slušaju zvuke koji inače prolaze nezapaženo poput škripe brave, tihog pištanja aparata, motora koji se gasi, lifta koji je glasan.
Ima nečeg utešnog u toj rutini. U tome da svet ne pravi pauzu čak ni onda kada se mi nadamo da će nas Nova godina spasiti od starih misli. Raditi dok drugi slave često se doživljava kao kazna, ali znam ljude kojima je to zaklon, zaštita od velikih očekivanja, od pitanja „šta si poželeo“, od tišine koja nastupi kad se slavlje završi, a želje ostanu neispunjene. Postoji posebna psihološka snaga u tome da se veliki događaji svedu na meru običnog dana. Ne kako bi se poništili već da se uklope u postojeći sistem. Ti ljudi to rade bez nužnog poznavanja teorije i termina iz popularne psihologije; oni ne potiskuju praznik već ga jednostavno stave tamo gde mu je mesto: između dve obaveze, dva sata, dva umora, dva sprata, dve dijagnoze, dve vremenske zone…
U svetu koji obožava prekide i romantizuje početke, oni čuvaju tok. Dok mnogi od nas veruju da se sve menja zato što smo promenili godinu, oni znaju da se većina stvari nastavlja tačno tamo gde je stala, da Nova godina nije nužno nova stranica već često nastavak iste rečenice, napisan istim rukopisom, ali sa malo više iskustva. Njihova Nova godina nema vrhunac, ali ima trajanje. Nema želje izgovorene naglas, ali ima stabilnost. Možda nas baš oni podsećaju na to što nerado priznajemo – da život ne pravi razliku između svečanih i nesvečanih trenutaka. Kao i da se smisao često ne nalazi u proslavi, već u prisutnosti.
