Jedan od važnih, verovatno i ključnih delova naših identiteta, između ostalog predstavlja i to gde smo živeli tokom određenih razdoblja u životu. Sa sigurnošću tvrdim da ta mesta i ljudi sa kojima smo se u njima susretali ostavljaju neizbrisiv trag na nas i to kako vidimo sebe.
Piše: Sara Savčić
Za 32 godine života, najveći deo vremena sam provela u Beogradu, gde i sada živim.
Kao mala sam sa porodicom nekoliko godina živela u inostranstvu, a u dva navrata sam živela u malom mestu u unutrašnjosti, odakle su moji roditelji. Ovom prilikom pišem o tom drugom navratu, kada sam tokom tri godine iznova živela u malom mestu.
Na početku moram odmah da naglasim – ja volim i vrednujem svoje poreklo i mesto odakle potiču moji bliski preci, samim tim i ja. Volim mnogo toga u vezi sa tim malim mestom, međutim sada je reč o onim manje lepim stvarima koje takođe čine neke od karakteristika provincije i provincijalskog života, i uverena sam da će mnogi prepoznati da su im slične stvari smetale ili im i dalje smetaju.
Postoji ta jedna ulica, zapravo glavna ulica, koja je po pričama starijih nekada predstavljala korzo.
Zapravo, ona to i dalje jeste – svojevrsni izlog grada koji predstavlja glavno šetalište i gde su uglavnom smešteni skoro svi ugostiteljski objekti i važnije radnje.
Meni je, otkad znam se sebe, prolazak tom ulicom bilo jako strašno iskustvo. Kad bih njome išla na putu do škole, imala sam utisak da svi prolaznici i oni koji sede i ispijaju piće u kafićima gledaju u mene. U tim trenucima sam pomišljala da me svi odmeravaju i u sebi ili sa svojim sagovornicima komentarišu to kako izgledam, ko sam, šta sam i odakle sam. Uvek mi je bilo jako neprijatno i stalno sam mislila da mi se neko podsmeva. Na početku ulice bih duboko udahnula i trudila se da brzinom munje samo proletim njom i stignem tamo gde sam krenula.
Odlaskom na školovanje u veći grad, uspela sam napokon da se oslobodim tog pritiska i bezbrižno hodam ulicama, što onim većim, prometnijim, što manjim, bez da jednom pomislim na to da li me neko čudno gleda i razmišlja o tome kako izgledam ili bilo šta slično.
Međutim, kada sam iz privatnih, ali i poslovnih razloga rešila da se nedugo nakon studija vratim i ponovo živim tamo, nisam ni slutila da će traume iz prošlosti da se obruše na mene i postanu još gore.
Vidite, kada niste na dobrom mestu u svom životu generalno, kada vas dosta toga muči i nezadovoljni ste sobom i kvalitetom svog života, osećati se kao u izlogu dok hodate ulicom nikako ne može pomoći. Nedavno sam u razgovoru sa prijateljima koji su imali ili i dalje imaju sličan problem došla do zaključka: Okej, možda stvarno umišljam i nikoga nije briga za mene dok hodam tom glupom ulicom, ali to svejedno ne umanjuje neprijatan osećaj pretpostavkom da se to istinski dešava. Sve i da sam imala potpuno suprotan doživljaj, da me svi gledaju, aplaudiraju i dive se, opet ne bi bilo dobro, jer bih isto osećala da sam u centru pažnje, što mi ne prija. Provincija se nije nalazila samo oko mene, nego i u meni i to je bio zapravo mnogo veći problem.
Posebno što sam u tom periodu kao povratnik bila vrlo osetljiva na mnogo šta. Glasovi koji su dopirali do mene, u mojoj glavi iznova su mi podrugljivo govorili:
Toliko potencijala i vratila se odakle je krenula.
Vidi je na šta liči, u najboljim je godinama, kako je nije sramota što se tako ugojila.
Bože, pa ona je baš bila pametna, kako je moguće da još uvek nije završila fakultet?
Nema šanse da će nekoga da nađe, nikada se neće udati i imati decu, ostaće zauvek sama.
Vremenom su glasovi postajali sve glasniji, gotovo su vrištali u glavi, pa sam u jednom trenutku uhvatila sebe da izbegavam uopšte da prolazim tom ulicom i ukoliko bih trebala sa nekim da se nađem ili završim nešto, tražila bih alternativne puteve i insistirala da mesto susreta bude bilo gde drugo osim te, glavne ulice.
Kada sam napokon nakon pune tri godine, uz veliku pomoć i podršku prijatelja, ali i nekoliko seansi psihoterapije, uspela da samoj sebi „lupim šamar“, ohrabrim se i pomerim s mrtve tačke, odnosno iznova odem odatle, osetila sam veliko olakšanje. Vremenom sam iznova izgradila život kakav sam želela za sebe i u kojem i dalje uživam punim plućima. Međutim, otrov koji sam sebi davala u prošlosti i kojim sam podsticala svoju nesigurnost iznova bi proradio prvim odlaskom u posetu mojima. Nelagoda i neprijatan osećaj stegnutosti u želucu javili bi se pri samoj pomisli na to mesto u glavi gde sam bila tokom tog perioda. Odjednom bih se setila osećaja ogoljenosti i srama zbog izneverenih očekivanja te malene provincije u sebi. Postalo mi je jasno da taj deo svog identiteta ne mogu nikako da uništim, ali i da, ma koliko mi on bio mučan, ja ne bih bila tu gde jesam da on ne postoji. Zato sam tokom poslednje posete rešila da se napokon suočim i odgovorim joj. Stala sam na sred ulice, zamislila sebe u tom, jednom od najmučnijih perioda u svom životu i u sebi glasno uzviknula:
Provincijo, žao mi je!
Žao mi je što sam te razočarala i što nisam dorasla tvojim standardima.
Žao mi je što moje telo ne izgleda onako kako ti misliš da treba.
Žao mi je što moja kosa i moja odeća tebi deluju smešno.
Žao mi je što nisam završila fakultet.
Žao mi je što nisam uspela da se udam i što nisam rodila decu.
Žao mi je što nisam toliko pametna i sposobna koliko si mislila da jesam.
Žao mi je što ti nisam dovoljno zanimljiva i što ćeš iznova morati da prepričavaš dosadne stvari o meni koje već vrlo dobro znaš.
Žao mi je, zaista ne možeš ni da zamisliš koliko mi je svega žao.
Ali, reći ću ti sad i ovo. Od nekih stvari sam odustala, od nekih i dalje nisam. A i od tih od kojih sam odustala, zadržavam pravo da se predomislim. Koža u kojoj se nalazim mi je udobna, a stvari u glavi sam uredno presložila i za svaku pronašla mesto u odgovarajućoj fioci. Više te ne čujem i sada mi je važno da znaš samo jedno:
Zahvalna sam ti i napokon sam dobro!
