Za razliku od jesenjih lukovica koje sadimo u periodu od septembra do decembra i koje cvetaju u proleće, prolećne lukovice je najbolje položiti u zemlju kad opasnost od kasnih mrazeva nestane (period mart-maj) i one u zavisnosti od vrste cvetaju od početka leta sve do jeseni. Neke od omiljenih cvetnih vrsta iz ove grupe su kale, kane, frezije, gladiole, ljiljani, dalije, begonije, ranunkulusi i amarilisi. Najlepši efekat se postiže ukoliko ih sadimo u grupama na otvorenom, kombinujući različite vrste. Tada njihovi cvetovi različitih oblika i boja naročito dolaze do izražaja. Ono na šta je potrebno obratiti posebnu pažnju jeste dubina sadnje, razmak, izloženost svetlu, prihranjivanje, drenaža i sam sastav zemljišta.
Tekst: Nataša Bucić
Prvi korak je svakako kupovina sadnog materijala. Lepa i zdrava biljka će se razviti isključivo iz zdrave lukovice koja treba da bude čvrsta, krupna, neoštećena, sa klicom na vrhu. Poželjno je birati krupnije lukovice, zato što može da se desi da one koje su sitnije ne cvetaju u prvoj godini.
Zemljište u koje sadimo lukovice je drugi bitan faktor. Gomoljasto i lukovičasto cveće ne podnosi nepropusno zemljište i stajsko đubrivo. Potrebno je da podloga bude dobro drenirana, zato što ove biljke ne vole višak vode u zoni korena. Kvalitet zemljišta neophodno je popraviti dodavanjem humusno-tresetnog supstrata ili glistenjaka koji je veoma kvalitetno organsko đubrivo koje direktno popravlja strukturu podloge.
Lukovice vole svetlost i pri njihovoj sadnji treba birati osunčane položaje. Možemo ih saditi direktno u zemlju u bašti, gde se uglavnom sade u redovima, lejama. Takođe ih možemo gajiti i u saksijama. Veličinu saksije je neophodno da prilagodimo vrsti koju sadimo. Zemlja koju koristimo treba da bude rastresita, dobrog mehaničkog sastava. Potrebno je da posuda ima rupu na svom dnu, kako bi sprečili zadržavanje vlage. Odvod viška tečnosti možemo osigurati postavljanjem drenažnog sloja na dnu saksije – to mogu biti hidrogranule ili krupniji kamenčići.
Pri polaganju lukovice u zemlju treba obratiti pažnju da li smo je dobro pozicionirali – vrh lukovice treba da bude okrenut na gore. Dubina sadnje je veoma bitan faktor. Pravilo je da se sade na dubinu koja je dva puta veća od veličine same lukovice, tako da se ona prilagođava svakoj vrsti pojedinačno. Vrste sa manjim lukovicama sade se na dubinu od 5 do 10 centimetara, dok je dubina za veće lukovice 10 do 15 centimetara. Primera radi – gladiole i ljiljane treba posaditi na dubinu dvostruke visine lukovice, dok se dalije i begonije ne sade duboko, već neposredno ispod površine zemlje.
Kod prolećnih lukovica je najbitniji razmak pri sađenju. Male lukovice se mogu posaditi na 10 centimetara jedna od druge. Gladiole moraju imati nešto veći razmak – 12 do 15 centimetara. Begonijama je potreban još veći životni prostor (oko 25 centimetara), ljiljanima oko 30 centimetara, dok su dalije najzahtevnije po ovom pitanju – sade se na razmaku od najmanje 40 centimetara. Pre samog polaganja lukovice u zemljište dobro bi bilo dodati malo peska, kako bi se povećala propusnost podloge i izbeglo stvaranje vazdušnih čepova.
Dodatno zalivanje ovih lukovica je neophodno samo tokom sušnih razdoblja, posebno u leto. Mogu se prihranjivati tečnim đubrivom za cvetnice na dve nedelje. Kad biljka završi sa cvetanjem neophodno je odstraniti suve cvetove. Listove je potrebno ostaviti dok se skroz sami ne osuše. Nakon toga lukovice izvadite iz zemlje, očistite, prosušite ih od vlage i skloniti na hladno, suvo i tamno mesto do sledeće sezone. Poželjno je čuvati ih u papirnim kesama.
Kale
Kale su poreklom iz Afrike, ali rastu i u drugim područjima tropske klime. Prva asocijacija na njih je bela kala, ali se one mogu uzgajati u širokom spektru boja – od žute, preko cveta ružičastih tonova do cvetova bordo boje. Možemo ih gajiti u bašti, ali i u saksiji, na terasi ili u kućnim uslovima.
Kale se pominju u grčkoj, ali i u rimskoj mitologiji gde su se vezivale sa boginju Heru, boginju braka i rođenja, kao i za Veneru, boginju ljubavi i lepote. One su simbol ljubavi, večnosti i novog života. Njeni cvetovi su elegantni, otmeni i graciozni. Radi se o biljci čiji cvet dugo traje, tako da je često sastavni deo aranžmana za posebne prilike, a naročito za venčanja.
Ako im izaberete dobro mesto i pravilno ih posadite kale neće zahtevati previše pažnje. One traže dosta sunca, pa se preporučuje sadnja na sunčanim do blago zasenjenim pozicijama. Ako ih zasadite u senci izgledaće neugledno, sa znatno manje cvetova. Sade se na dubini od 10cm, sa razmakom od oko 25cm. Tokom leta traže dosta vode, tako da je redovno zalivanje neophodno. Ako kalu gajimo u saksiji, u kućnim uslovima, neophodno je da joj obezbedimo dobru drenažu. Takođe je bitno da napomenemo da mogu kale biti otrovne za kućne ljubimce, zato što njihovi cvetovi sadrže rafide koji mogu izazvati zdravstvene probleme kod pasa i mačaka – od blažih do težih.
Frezije
Frezija vodi poreklo iz južne Afrike. To je biljka sa lepim, efektnim i raznobojnim zvonastim cvetovima opojnog i aromatičnog mirisa. Ona pripada porodici perunika, sa preko više od 20 vrsta i 150 različitih hibrida. U Evropi se gaji od XIX veka, a ime je dobila u čast nemačkog lekara i botaničara Fridriha Friza, koji ju je i otkrio proučavajući biljke po južnoj Africi.
Cvet frezije simboliše prijateljstvo, nevinost, promišljenost, istrajnost i smelost. Zbog svog specifičnog mirisa njena esencijalna ulja se često koriste kao dodatak u izradi parfema, losiona, sapuna i mirisnih sveća. Cvetovi svetlijih boja, kao što su bele frezije, imaju intenzivniji miris.
Frezije se najčešće uzgajaju u plastenicima i plasiraju se kao rezano cveće, dok ih ređe srećemo u baštama. Verovatno iz tog razloga zato što su veoma osetljive na promenjive vremenske uslove i niske temperature. Osetljive su takođe na nedostatak vode i vetar. Bolje je gajiti ih u saksijama, kako bi lakše kontrolisali uslove u kojima rastu. Ako uzgajate freziju u kućnim uslovima, biljka u samom startu zahteva nešto nižu temperaturu (10-15°C) i dosta svetlosti. Kad počne period klijanja tek tad treba započeti sa zalivanjem biljke, i izložiti je još intenzivnijem svetlu i višoj temperaturi. Za gajenje je potrebna saksija minimalnog prečnika 30cm, u koju staje u proseku pet lukovica.
Frezije se sade na dubinu 5-8cm, sa razmakom od 10cm. Iz svakog gomolja izraste 4-6 malih grana sa po 10-15 mirisnih cvetova. Ako ih ne režemo isteraće nove grančice, nakon što se stare osuše. Zahtevaju redovno zalivanje i to u ranim jutarnjim časovima. Zemljište treba da bude neutralno ili blago kiselo. Zbog svoje osetljivosti gajenje frezija predstavlja pravi izazov i zahteva iskustvo.
Ljiljani
Ljiljani vode poreklo iz jugozapadne Azije odakle su se proširili na područje Mediterana. To je cvet dugačke istorije i tradicije koji je svoje obožavatelje sticao vekovima. Veruje se da je cvet dobio ime po drevnoj galskoj reči ‘’li-li’’, što znači u prevodu belo-belo. Simbol je čistoće, lakoće i sofisticiranosti.
Prvi istorijski podaci o ovom cvetu datiraju još iz 1700. godine pre nove ere. Slike ljiljana krasile su mnoge dvorove i vaze u starom Egiptu, antičkoj Grčkoj i Rimu. U Persiji je ovaj cvet bio glavni ukras kraljevskih travnjaka i dvorova, a njegov glavni grad Susa, ponosno je nosio naziv ‘Grad ljiljana’. Prema grčkoj tradiciji ovo je cvet koji se pojavio iz kapi mleka boginje Here, Zevsove žene, koja je htela da odgaja Herkula umesto njegove majke. Kad je pokušala da ga nahrani mali Herkul ju je odgurnuo zato što je osetio da to nije kraljica Alkmena (žena koja ga je rodila). Mleko je počelo da prska nebo i zemlju. Tako su nastali Mlečni put na nebu i ljiljani na zemlji. Ovaj cvet srećemo u germanskoj mitologiji, širenjem hrišćanstva on postaje simbol Bogorodice, narandžasto-crveni ljiljan često simbolizuje Hristovu krv, a srećemo ga i u heraldici i numizmatici mnogih naroda. On je simbol grada Firence, a krasio je i grbove mnogih Srpskih vladara. Cvet ovako posebne i dugačke istorije zaslužuje jednu posebnu priču.
U baštama je neophodno ljiljane postaviti na sunčano mesto, u suprotnom doći će do krivljenja stabla u potrazi za svetlošću. Za razliku od cveta, njihove stabljike podnose senku pa ih možete saditi u travnjak ili među pokrivače tla. Biljka je visine 90 do 150 centimetara. Potrebno ih je postaviti u zemlju na dubinu tri puta veću od veličine lukovice i napraviti isto toliki razmak između jedinki. Zalivanje mora biti redovno. Ljiljani ne vole presađivanje i najbolje uspevaju na mestu gde su posađeni.
Amarilis
Amarilis ili Kameni cvet je lukovičasta biljka koja vodi poreklo iz Srednje i Južne Amerike. Ima snažnu i šupljikavu stabljiku na kojoj se nalaze veliki zvonasti cvetovi koji podsećaju na trube. Oni mogu biti bele, narandžaste i crvene boje, a neretko i šareni. Amarilis je cvet ponosa, posvećenosti, raskošne lepote i blistave ljubavi.
Amarilis je biljka tropskog klimata i u našim uslovima najbolje je gajiti ga u saksiji. Sadi se u saksije tako da između lukovice i ivice saksije ostane 2-3 centimetra prostora. Na samo dno saksije treba postaviti drenažni sloj šljunka, a za sadnju se preporučuje mešavina humusa i perlita. Polovina biljke mora biti pod zemljom. Po završenoj sadnji zaliti je sa malo vode i ostaviti na neko tamnije i hladnije mesto gde će se formirati koren. Kad se pojave prvi izbojci, biljku je potrebno premestiti na svetlije i toplije mesto i zalivati je svaki drugi dan.
Amarilisu najviše odgovaraju temperature u rasponu 15-18 stepeni. U maju je poželjno saksije izneti u vrt ili na balkon, gde će se biljka bolje razvijati. Kad dođu jeseni dani saksije je neophodno uneti u zatvoren prostor i sačekati da se listovi osuše. Nakon toga lukovica se vadi iz zemlje, koren skraćuje na dužinu od 4cm i odlaže na neko tamnije mesto gde miruje minimum 8 nedelja. Nije poželjno produžiti sa zalivanjem u jesenjem periodu, zato što na taj način usporavamo cvetanje biljke.
Kana
Kana je mediteranska vrsta sa veoma atraktivnim cvetovima crvene, žute i narandžaste boje. Ima veoma dugačak period cvetanja – od početka leta sve do kraja jeseni. Biljka dostiže visinu od 60 do 120cm, u zavisnosti od sorte. Kana je biljka koja u Indiji prirodno raste na obodima bara i jezera, tako da prirodno ima veliku potrebu za vodom i vlagom.
Kana simboliše sreću, zdravlje i senzualnost. Povezuje se sa pozitivnom energijom i predstavlja most između starih i novih vremena. Generacije žena vekovima koriste smesu od kane kako bi ulepšale telo u vidu tetovaža, verujući da to donosi sreću i plodnost.
Kana voli osunčane položaje, zaštićene od vetra. Može se saditi u grupama, a najlepši efekat se postiže kad se pomešaju jedinke raznobojnih cvetova. U jesenjem periodu starije jedinke se mogu vaditi iz zemljišta ranije, zato što su njihovi rizomi dovoljno narasli, dok je mlađe kane poželjno ostaviti u zemljištu do kraja oktobra kako bi stvorile dovoljno hranjivih materija.
