Mislio sam da svet lako zaboravlja. Danas ipak shvatam da samo čeka da neko dovoljno hrabar ponovo progovori. Pamela Anderson je to uradila, ali ne više samo svojom spoljašnošću, već i svime onime što je čini ženom kakva jeste.
Kada je prvi put kročila na ekrane, ogroman broj populacije ju je video isključivo kao sliku, kao telo, kao predmet. Mi smo je gledali, a retko ko ju je zaista video. Blistala je u ulozi koju joj je društvo dodelilo, ali iza te spoljašnjosti živela je žena koja je želela i da je čuju, ne samo da je gledaju. Danas, kada bez šminke sedi u talk-show emisijama, kad svesno odbija da sakrije bore, kad samouvereno i samosvesno govori o prošlim poniženjima sa mirnoćom, u njenom glasu čujem ono što zovem povratak dostojanstva.
Pamela je postala ogledalo društva koje se menja. Svet koji ju je nekada svodio na oblinu sada je počeo da ceni dubinu. Možda zato što je i sam postao umoran od površnosti. Njeno neprogovaranje o tome kako se zaista oseća dugi niz godina, bilo je vrsta zatočeništva, jer kad te svi čuju, ali niko te zapravo ne sluša, ti si najusamljeniji čovek na svetu. I zato je ovo što danas gledamo, mnogo više od renesanse jedne javne ličnosti. Ovo je, po mom mišljenju, obnova ljudskosti.
Ono što me najviše raduje nije to što je Pamela ponovo popularna, već to što je napokon slobodna. Slobodna od očekivanja, od etiketa, od muškog pogleda koji je decenijama definisao njenu vrednost, ali seksualnu vrednost. Sada govori o životu, o majčinstvu, o ranjivosti, o praštanju. U njenim rečima se čuje to koliko njoj više nije važno da se dopada.
Možda je ovo lekcija svima nama. Koliko puta smo i sami bili zarobljeni u tuđoj predstavi o sebi? Koliko puta smo pustili da nas svet oblikuje dok se iznutra gasimo? Pamela nas podseća da dostojanstvo ne dolazi s priznanjima, već s mirom koji osetiš kad više ništa ne moraš dokazivati.
Kada je vidim danas, u beloj košulji, bez trunke šminke, sa osmehom koji ne traži odobrenje, imam osećaj da gledam ženu koja je preživela sopstveni mit i u tom preživljavanju, u toj hrabrosti leži prava lepota.
Pamela Anderson više nije samo ime iz pop-kulture. Ona je priča o oslobađanju, o povratku glasa koji je dugo bio zarobljen iza određene predstave. I, možda, dok je slušam, ne čujem samo nju već i sve žene čiji su glasovi decenijama bili potisnuti tuđoj površnosti.
Nekada smo je gledali da bismo pobegli od stvarnosti i zadovoljili niske strasti. Danas je gledamo da bismo je razumeli. Ovo se zove pobeda!
