Prvo, dosta sam razmišljala da li da objavim ovaj tekst, međutim odlučila sam se za to iz jednog jedinog razloga – želje da se još više ljudi uključi u akcije pomoći ugroženim građanima Srbije, BiH-a, a od nedavno i Hrvatske.
Plezir je mesto gde smo odlučili da se bavimo nekim lepim stvarima i da ostavimo po strani ružnu svakodnevicu, međutim nismo mogli a da se ne oglasimo na ovu temu.
Shodno našem pristupu želela sam da se u ovom tekstu osvrnem na lepe stvari koje su nam, slobodno mogu reći vratile veru u ljudsku dobrotu i saosećajnost. Istina, bilo je i onih koji bi svoj ponašanja trebalo da se stide ali oni su toliko mali deo čitave ove priče da ne zaslužuju našu pažnju i pominjanje. Uvek će biti onih koji će u kriznim trenutcima gledati da pribave korist za sebe, međutim, oni su na sreću samo manjina.
Osim toga, teška situacija koja je zadesila pomenute zemlje rezultat je prirodne katastrofe, međutim da su se neke stvari mogle sprečiti i lokalizovati šteta – mogla se. Govorim isključivo iz ugla osobe koja živi u Srbiji pa stoga znam da je u Srbiji napravljeno puno propusta, mnogo vremena se bezrazložno gubilo, a sve to dok su ljudi kojima to nije u opisu posla pokušavali da izigravaju heroje i drže sve konce u svojim rukama. Na “odbranu” nekih gradova se iz nekog razloga nismo na vreme pripremili, a rezultat toga je sve ono što imamo danas. Nemam nameru da naširoko pišem o tome šta se sve moglo uraditi a nije jer to sada zvuči samo kao prazna priča koja onima koji su ostali bez svega, onima koji su izgubili svoje živote i onima koji su preživeli teške trenutke nije ni od kakve koristi.
Veliki utisak na mene su ostavili ljudi koji su bili spremni da rizikuju svoje živote nesebično pomažući drugima. Ljudi koji su do juče bili sasvim obični ljudi sa svim svojim manama i vrlinama, pretvorili su se preko noći u hrabre superheroje koji spašavaju druge ljude, životinje, ugrožene gradove.
Naša generacija nije generacija koja zna i pamti radne akcije, mi smo deca koja su od rođanja slušala o tuđim nesrećama, patnjama, razorenim domovima i tuzi. Sve to, mislila sam, da nas je otupelo na ljudsku nesreću i navelo da se okrenemo samo sebi i svojim porodicama. Ipak, ovakvi trenutci i krizne situacije pokazale su da nije važno da li dolazite iz Srbije ili Hrvatske, da li navijate za Zvezdu ili Partizan, da li ste imigrant ili Kinez, bogat ili siromašan..Važno je i računa se na kraju koliko smo ljudi.
To kako smo se svi ujedinili, koliko su svi spremni da pomognu, pa makar i svojim skromnim doprinosima i slanjem simboličnih sms-ova. Ljudi koji imaju malo i koji su i to malo u stanju da podele sa drugima i pomognu im. Naši stariji sugrađani i deca koji su donirali jedini par čizama koji imaju ili omiljenu lutku kako bi oraspoložili nekoga ne mogu a da vas ne dirnu.
Pročitala sam negde odličnu konstataciju da se u poslednje vreme lečimo putem sms-ova i dobrotvornih priloga, organizujemo u pomaganju i spašavanju žrtava, tražimo nestale, donosimo hranu i ostale potrepštine, pa za šta nam onda država i treba. Bilo je komentara da ovakva država ne zaslužuje ovakve građane, međutim tužna je istina da smo u toj državi, da su neki od nas za ove i slične glasali pa da smo svi u sličnom sosu.
Srbija se našla u situaciji u kojoj nije bila nikada pre. Slike potopljenog Paraćina, Obrenovca, Uba, Sremske Mitrovice, Svilanjca i drugih gradova u Srbiji svedoče o ozbiljnosti situacije.
Poplavama su ugroženi životi ljudi, životinja i imovina. U mnogim situacijama ljudi su čekali poslednji trenutak za evakuaciju, a domaće životinje i kućni ljubimci često nisu imali mogućnost da se spasu. Mnogi ljudi za čije ljubimce nije bilio mesta na čamcima su odbili da se evakuišu bez njih. I na ovom planu me je veoma dirnula organizovanost i velika želja ljudi da pomognu. Volonteri su dali sve od sebe da pokušaju da spasu što veći broj ljubimaca, otvarali su krizne štabove i ponovo povezivali vlasnike i njihove izgubljene ljubimce. U mnogo slučajeva ove nesebične reakcije su urodile plodom.
Bilo je mnogo primera velikih herojstava i plemenitih akcija spasilaca, vojske, specijalnih jedinica, volontera i svih onih koji su učestvovali u čitavoj akciji. Kao što sam rekla na početku, sve ovo, koliko god bilo strašno, dramatično i potresno dalo mi je nadu da ljudi nisu zaboravili na hrabrost, nesebičnost i saosećajnost.
Ono što me je najviše dotaklo kao svedoka i posmatrača je nevorovatna pozitivna energija svih koji su želeli da na bilo koji način doprinesu i pomognu u teškim trenutcima, to jedinstvo koje smo nažalost u poslednje vreme retko viđali, humanost i požrtvovanost.
S druge strane ne mogu a da ne primetim veliku nesposobnost, neorganizovanost i neodgovornost države. Ogromnu količinu sujete ljudi na rukovodećim položajima koji ni u najgorim trenutcima nisu bili u stanju da je ostave po strani i dopuste stručnim ljudima da rade svoj posao onako kako su za to obučeni.
Čast retkim izuzetcima, ali mnogi su i sada gledali ko je iz koje partije na vlasti u kom gradu, gurajući se pred kamere i radeći ono što im nije u opisu posla.
Ono po čemu ću pamtiti ove poplave je samoorganizovanje običnih ljudi, nesebično volontiranje, veliki doprinos radio amatera i tviteraša u širenju informacija od velikog značaja za spašavanje ljudi.
Takođe, obradovala me je i spremnost naših suseda iz okolnih zemalja, spasilaca iz Rusije, Slovenije, Bugarske i drugih zemalja koje su doprinele da sve prođe što je bezbolnije moguće. Dirljivi momenti stranaca koji žive u našoj zemlji i koji se ovde već osećaju kao kod svoje kuće i koji su želeli da pomognu kako znaju i mogu.
Situacija u susednoj Bosni i Hercegovini je takođe veoma teška, velika su oštećenja i ima ljudskih žrtava, a i dalje je situacija krizna jer se ne zna da li će se aktivirati još klizišta. Gradovi poput Doboja, Bljeljine, Bosanskog Šamca takođe se suočavaju sa velikim problemima. Kao i u Srbiji i u Bosni je velika solidarnost, mnogo ljudi se aktiviralo i pomaže i radi sve kako bi pomoglo svojim ugroženim sugrađanima u svakom smislu.
Ukoliko želite da pomognete Srbiji i Bosni, na slikama se nalaze brojevi računa i sve informacije kako i gde možete uplatiti novac.
Ukoliko želite da volontirate prijavite se na telefone ispod. Volonteri se raspoređuju po prihvatnim centrima zavisno od potrebe. Pratite informacije koje objavljuje crveni krst u Srbiji i crveni križ u Bosni.
Takođe, ukoliko želite da pomognete da se ljudi koji su se u opštem ludilu i rasulu razdvojili i ne mogu da se pronađu, pratite objave na društvenim mrežama, pre svega Twiteru, pratite i delite sadržaj sajta nestali.poplave.rs
Ukoliko idete da volontirate po prihvatnim centrima ponesite hiruške rukavice i masku kako biste sprečili širenje zaraze i zaštitili i sebe i druge ljude. Posla ima za sve pa tako možete razvrstavati pristigle stvari, nositi i pakovati dopremljenu pomoć gde je potrebna, čuvati uplašenu i zbunjenu dečicu, ukoliko ste psiholog ili lekar, vaše znanje i iskustvo će biti od velike pomoći ljudima koji su preživeli traume. Muškarci umesto odlaska u teretanu mogu puniti vreće peskom i na taj način sprečiti buduću štetu jer opasnost i dalje nije prošla ili pomagati u prenošenju teških stvari. Posla ima za svakoga i bitna je samo vaša volja da pomognete.
Situacija je i dalje krizna i vaša pomoć će biti dobrodošla.
Ukoliko želite da donirate neke stvari bitno je da pratite šta je gde potrebno kako se ne bi nepotrebno gomilale stvari. U većini prihvatilišta često nedostaju sredstva za higijenu, hrana i oprema za bebe, igračke za decu i pelene za stare i bolesne. Ne zaboravite i na kućne ljubimce kojima je takođe potrebna hrana, igračke, sredstva za higijenu.
Ne zaboravite na svoje prijatelje u odsečenim gradovima koji su već nekoliko dana bez hrane i vode, pa ukoliko je moguće organizujte slanje najneophodnijih stvari do njih.
Imajte u vidu da su mnogi od ovih ljudi izgubili sve što su imali i da se ovakve akcije ne smeju završiti kroz par dana. Nažalost i dan danas određen broj ljudi koji su u našu zemlju stigli posle rata i dalje živi u prihvatnim centrima, već više od 15 godina a na njih su gotovo svi zaboravili.
