Ovog ponedeljka u rubrici Pisci preporučuju gostuje Nikola Đurica pesnik i basista, autor pesničke zbirke Noćne životinje u izdanju PPM Enklava. Nikola je osnivač, organizator i voditelj poetskih večeri Pet Minuta Pažnje koje se održavaju jednom mesečno, svira bas gitaru u bendu Potop i moderira različita književna dešavanja. Za Plezir izdvojio je po pet naslova domaćih i inostranih autora u čijim delima ćemo uživati u predstojećim hladnim danima.
Isak Baševis Singer (Gimpel luda, Tajne kabale) Čudak koji je pisao na jidišu i dobio Nobela. Čitanje njegovih knjiga je razgledanje Bošovih platana. Kao i kod svih genija, to deluje lako, ples kroz najnerealnije priče i situacije. Sve je vetar i voda. Čak i kada opisuje grozne ili mračne stvari, ljudska zlodela, čini to nekako nasmešeno i laka srca, gotovo vedro i opraštajuće. Žive boje. Svašta vidim kada ga čitam.
Robert Luis Stivenson (Doktor Džekil i mister Hajd) Dr. Džekil je deo naše opšte kulture, ali koliko ljudi pročita tu knjigu? Postoji nešto u tim viktorijanskim pričama mistike što me veoma privlači. Džekil/Hajd je jedan od glavnih karika tog lanca koji čine Drakula, Frankenštajn, dr. Heselius (neka vrsta Dilana Doga irskog pisca Šeridana Le Fanua), Dorijan Grej, Baskervilski pas, Gavran, Nekronomikon, radovi Hodžsona (Glas u noći), pojedine priče Emboruza Birsa, Kiplinga…Horor, triler, a na prvom mestu drama, gotska priča o potiskivanju želja, o žudnji. Čuvena je priča da mu je radnja knjige došla u snu. Ništa eksplicitno, eksplozivno – jeza koju osećamo dok je čitamo nije od gledanja očitog užasa, niti dolazi od osvrtanja preko ramena, već od gledanja u sebe. Knjiga ogledalo.
Mišel Turnije (Eleazar ili izvor i grm) Ono što je Turnije uradio sa Eleazarom je čista poezija. Jedna od onih knjiga koje vas zarobe na prvom pasusu. Na Turnijea sam naleteo prvi put kao klinac, pročitaviši Petko ili limbovi Pacifika i bio zapanjen. Što se tiče Eleazara, evo lične karte knjige iz predgovora Jelene Novaković: „To je dakle hrišćanski roman, ali se on može čitati i kao pustolovni roman, a smeštanje starozavetne priče u američki dekor, sa njegovom lokalnom bojom, pustim prostranstvima, Indijancima i revolverašima, pretvaraju ga i u neku vrstu vestern romana, direktno unoseći u biblijske motive naivnost dečje vizije i elemente parodije.“ Zvuči kao papazjanija, zapravo je simfonija.
Džek London (Kralj alkohol) Uvek valja pročitati nešto od čoveka koji je bio fizički radnik, izveštavač u ratu, kopač zlata, jedan od prvih profesionalnih pisaca, mornar koji je obišao pola sveta, alkoholičar i aktivista, čovek koji je ušao u lektiru sa više naslova a sve to do svoje smrti u 40 godini. Njegove priče su uvek konkretne i često mračne: postoji događaj, oko koga se pletu likovi i sudbine. Kada kažem mračan, mislim na to da redovno provlači teme ljudske sićušnosti i beznačajnosti pred silama većim od čoveka: nesrećan slučaj, hladnoća, sama priroda. U Kralju alkohola je to odveo na jedan dublji, ličniji nivo. Protiv onoga što je unutra teško možemo. O tome je ova knjiga. Borba, kao i u svakom njegovom delu. Knjiga za koju bih više voleo da je ne razumem.
Erlend Lu (Dopler) Nešto kao Američka lepota. Obožavam knjige i filmove u kojima junak samo odluči da mu je svega dosta. Lu sa dosta humora opisuje neka mračna stanja glavnog lika, ali i društva u celini. Još jedan brz a jak roman. Nepretenciozno i gorko ispod svega.
Vidosav Stevanović (Refuz mrtvak, Periferijski zmajevi) Jedno od skorijih otkrića: oduvalo me. Što si stariji to se sve ređe dešava, samim tim i više ceniš. Priče u maniru crnog talasa, ljudi sa dna, njihova dešavanja, međusobne veze i jezik. Jezik je ono što me najviše privlači ovde – sočan, živ vatromet i ostale floskule. Slike se nižu ali ne umaraju iako su često veoma tmurne. Opisao bih ove dve knjige kao navalu, kao brane koje se ruše. Velika preporuka.
Živojin Pavlović (Zadah tela, O odvratnom) Veliki pisac i režiser. Zadah tela, nekoliko likova od kojih svako govori jedinstvenim jezikom o svojim problemima, a svi o istom: propaloj porodici, nerazumevanju i nesnalaženju. Taj postupak mi se toliko dopao da mi je knjiga od 350 strana došla kao 35 strana. Progutao sam je i želeo još. Divne korice u izdanju BIGZ-a. On je klasik pa ne treba mnogo upućivanja na njega, ali čitajte njegove knjige i eseje (O odvratnom).
Miroslav Popović (Udri bandu) Ne zbog politike, već zbog toga šta jedan čovek može da uradi drugom. Postoje Priče sa Kolime, tu je Solženjicin, Daleko koliko me noge nose, ali mi imamo Popovića i njegovu bandu. Tema uzaludnog ispaštanja, knjiga teža od kamenja koje su nosili po tim ostrvima.
Milorad Pavić (Gvozdena zavesa) Prva prozna Pavićeva knjiga je ova zbirka priča i tu već vidimo njegov stil i teme, sve. Kakva najava. Njegove priče su mi kao godišnja doba, smenjuju se prirodno i u svakoj imam momente koji mi posebno prijaju. Od priče Zapis u znaku device nastao je roman Unutrašnja strana vetra. Magični realizam u domaćoj produkciji, rame uz rame sa južnoameričkim piscima, Ruždijem ili Grasom.
Nemanja Jovanović (Rudi) Knjiga posle koje kažeš „Aha, može i ovako.“ Za mene, NIN 2019. Roman takoreći ni iz čega i ni o čemu, sav u atmosferi i stilu pisanja, tako sabijen da se nakon njega osećate sito, kao da ste pročitali delo od 600 strana.
Sjajno! Dobre preporuke.