Ovog ponedeljka u rubriku Pisci preporučuju stiže nam književnica Ljiljana D. Ćuk, autorka zbirke kratkih priča Neki drugi (2020, Partizanska knjiga) i Uslovi nisu bitni (2023, Partizanska knjiga), koja je za čitaoce Plezira govorila o književnim naslovima kojima se vraća i o kojima misli.

Ljiljana D. Ćuk (Zrenjanin, 1982) živi i radi i stvara u Beogradu. Objavila je zbirke kratkih priča Neki drugi (2020, Partizanska knjiga) i Uslovi nisu bitni (2023, Partizanska knjiga). Uslovi nisu bitni je 2025. godine prevedena na ukrajinski jezik, a 2024. godine bila je u finalu nagrade Voja Čolanović za najbolju priprovedačku knjigu objavljenu na srpskom jeziku. Njene priče istražuju svakodnevicu, identitet i tenzije između intime i društva. Učesnica je regionalnih i evropskih književnih programa, među kojima je i CELA (Connecting Emerging Literary Artists). U okviru projekta, priča joj je prevedena na deset evropskih jezika. Pored književnog rada, bavi se projektima u oblasti kulture i kreativnih industrija.

Birala sam naslove koji su mi ostali urezani u pamćenje, birala sam naslove koje preporučujem, knjige kojima se vraćam, o kojima mislim. Trudila sam se da ne prepričavam dela, već da prikažem ono šta je meni posebno u njima, u čemu vidim njihovu vrednost.

Biljana Jovanović – Psi i ostali (LOM, 2016)

Na početku mojih književnih preporuka stoji autorka Biljana Jovanović koja isto tako stoji i na početku moje fascinacije radom jednom književnicom. Roman „Psi i ostali” objavljen je 1980. godine, i iako je prošlo više od 40 godina od objavljivanja, roman je jedan od najmodernijih uradaka u srpskoj književnosti. Iako ne volim da upotrebljavam pridev hrabar kad opisujem književno delo jer često pojednostavi ono što je u tekstu složeno, u ovom slučaju to je reč koja je zajednička likovima,  stilu i temama. Jer upravo svojim temama, stilom i iskrenošću, roman „Psi i ostali“ je delo koje me iznova i iznova vraća u prostor gde se haos i nežnost mešaju kao da pripadaju jedno drugom. I danas mi je pred očima atmosfera, sivilo urbanog Beograda sedamdesetih godina prošlog veka, hladnoća iz ulaza zgrade koja se mahom oslikava u odnosima u ovom romanu koji je napisan fragmentarnim stilom.

Ani Erno – Godine (Štrik, 2023, prevod Jelena Stakić)

A iz fragmenata koji čine celinu, jer kako drugačije istkati istovremeno sopstvene slojeve i istoriju koja ih prekriva, kao složene puzle dolaze „Godine“. Roman francuske nobelovke Ani Erno sadrži i ličnu istoriju i istoriju sveta, i dokumentaristički pristup i sećanje na sebe u prošlosti. Privatno i zajedničko se stalno prelivaju, i do sada nisam pročitala ništa toliko vešto napisano da je u isto vreme i arhivska građa i lični zapis, promišljanje, prikaz pod lupom. Jedinstveni pristup književnosti Ani Erno otvara prostor u kojem prošlost nije nešto što se pamti, već nešto što se ponovo proživljava. Objektivno, skoro sa preciznošću naučnice, autorka gleda i sebe u prošlosti i prošlost samu kao da je jednako moglo sve da se dogodi nekom drugom, a ipak s toliko nežnosti da je jasno da je moglo da se desi samo njoj.

Tomas Bernhard – Gubitnik (LOM, 2011, prevod Zlatko Krasni)

Bernhard u „Gubitniku“ radi ono što najbolje zna, vodi nas u misao koja se vrti. Ovo je roman koji uvek preporučujem svima koji žele da počnu sa Bernhardom, a ne znaju odakle. Bernhardov je stil jedinstven, nikada se ne zaboravlja i uvek se prepoznaje. U središtu romana nalazi se razmišljanje o prirodi genija; autor neumorno secira ideju da ponekad ne gubimo zato što nismo dovoljno dobri, već zato što stanemo preblizu nečemu što je gotovo nadljudski izvanredno. Ukoliko čitalac nije upoznat sa poetikom ovog Austrijanca, pitaće se šta nije u redu sa knjigom, imaće utisak da sve vreme čita jednu rečenicu koja samu sebe stvara i razbija. A nakon toga, kada Bernhard očara neprijatnošću koja izlazi iz njegovog pisanja, čitalac će želeti da pročita sva dostupna dela od istog autora.

Aglaja Veteranji – Zašto se dete kuva u palenti (Partizanska knjiga, 2020, prevod Bojana Denić)

Radnja prati devojčicu koja odrasta u disfunkcionalnoj porodici u putujućem cirkusu, koja beži iz Rumunije od Čaušeskovog represivnog režima. Najveća književna vrednost knjige je njen jezik, jezik iz kog izvire bol, koji dodiruje traumu i bez patetike prikazuje teško odrastanje. Ovde traumatično detinjstvo nije dekor, nije tu da bi se izvukla pouka, ono se opisuje kao svakodnevica, i jedino kako može da se prenebegne je maštanjem. I kao i u prethodnim preporukama, i ovde je dominantan fragmentarni izraz, skoro eksperimentalni, ali uvek zaokružen i jasan u svojoj nameri da prikaže koliko deca osećaju stvari, naslućuju ih, znaju da su pogrešne i mračne i onda kada nemaju ime za njih. I iskustvo čitanja jeste i surovo i sirovo kao što i sam naslov dela nagoveštava. 

Vinčenco Latroniko – Savršenstva (Booka, 2023, prevod Jelena Brborić)

Volim da kažem da je ovo roman za koji mi je krivo što ga nisam ja napisala. Jednostavan i tačan, promišljen i moderan. Radnja ovog kratkog romana smeštena  je u Berlin, prati mladi par ekspata, dizajnera frilensera. Možda bih mogla da kažem da su „Savršenstva” pravi roman o milenijalcima, generaciji zarobljenoj u savršenoj slici koju stvara internet. I to je radnja, jer u knjizi nema mnogo pokreta, obrta, drame. Mladi par pokušava da uredi svoj život prema savršenoj estetici društvenih mreža. Čitajući, prepoznajemo trendove koji se menjaju, dok posmatramo par kao u pozorištu, ostaju na sceni dok se iza njih menja scenografija. I dok pratimo njihove male rituale i nove identitete koji su u skladu sa trenutnim trendovima, postaje jasno da savršenstvo nije cilj, već iluzija koja stalno klizi iz ruku. I I to je to. Jedan, kako mu i ime kaže, savršeni roman o ispraznosti života koji se vodi prema standardima onlajn sveta.

Share

• Tweet
• Pin It