Ukoliko imate svoje dvorište, makar ono bilo i najmanje moguće, pravi ste srećnici! Ta skrovita oaza najčešće krije one najintimnije priče ispričane u miru uz prvu jutarnju kafu, najlepše razglednice sa porodičnih ručkova ispod bajkovite trešnje u cvatu, usamljene momente posvećene svom najdubljem biću – dok sa rukama u zemlji otkopavamo puteve do nekih davno zatrpanih istina i saznanja u sebi istovremeno stvarajući neke nove živote oko sebe.
Ako posmatramo iz ove perspektive, dvorište nam dođe kao svojevrsno porodično svetilište u kome se prepliću priče generacija – ispričane, neispričane, kao i one koje tek treba ispričati. I svako od tih dvorišta ima po jedno drvo. To veličanstveno drvo koje je najčešće centar svih dešavanja – leti je to mesto na kome možemo osetiti puno značenje reči hladovina, za decu je to mesto za usavršavanje penjačkih sposobnosti, skrovište za ptice, u proleće glavno mesto okupljanja vrednih pčela, a tada uz vizuelne i mirisne efekte izazvane cvetanjem imamo priliku da uživamo u hipnotički zvučnom momentu horskog zujanja. Tu je i prvi jesenji zvižduk vetra kroz proređenu krošnju, sočni plodovi kao najlepši dar ili pak mirisni cvetovi koje ćemo tokom zime koristiti za pripremu čaja.
Pamtim dobro neka stabla koja su obeležila moje odrastanje – najveću i najmirisniju lipu i graciozni plesni okret njenih plodova na vetru. Zatim, prva preskakanja ograde tuđeg dvorišta i sočne plodove kruške u džepovima. I naravno, najslađu baba Radininu šljivu i tople avgustovske zalaske sunca kraj nje. Da, moram da pomenem i jednu ivu (žalosna vrba) kraj potoka koja nam je dugi niz godina predstavljala skrovito mesto i utočište za raznorazne vragolije. I na kraju, drvo iz kog je iznikla i ova priča, kraljicu našeg dvorišta – smrču.
Naravno da u ovoj priči ništa nije pravolinijski, niti jednostavno, a bilo bi i neobično da je tako, ako u obzir uzmemo strmoglave karaktere ljudi zlatiborskog planinskog podneblja. Sve počinje sedamdesetih godina prošlog veka. Tu su i baka i deka ušuškani u svakodnevicu gradskog života, gde se stvari dešavaju u svom uigranom ritmu. Deka dane provodi na relaciji posao-biblioteka-šahovski klub, dok baka žonglira između uloge domaćice i nekog novozapočetog biznisa (uvek je imala sluha za ljude, trgovinu i zarađivanje). Često pomislim kako bi sigurno bila neka mega-uspešna poslovna žena da je rođena malo kasnije, jednostavno je na ovaj svet došla sa talentom da u svemu lako pronađe formulu za uspešan poslovni poduhvat. Deka je bio klasičan „knjiški moljac“ – miran, dostojanstven, posvećen svojim hobijima i… tvrdoglav. I samo što je utihnula poslednja porodična revolucija pokrenuta njegovom idejom da upiše fakultet u šestoj deceniji života (na šta je moja baka rekla da joj je dosta svega i da hoće da se razvede ako to učini), on je u mesecima idiličnog porodičnog mira iznenada zapalio novu varnicu – rešio je da izgradi planinsku kuću u selu, u mestu iz koga on potiče. Baka nije htela da čuje za to! Ma kakvi da ona ide u selo iz grada gde joj poslovi tako dobro napreduju… Šta će ona tamo uopšte da radi? I tako njih dvoje nisu govorili sve do momenta dok kuća nije ukrovljena. U tom periodu baka je prvi put pristala da ode i da vidi o čemu se tu zapravo radi. I naravno da joj se svidelo, da se brzo uklopila u novu sredinu, izgradila prisne odnose sa novim komšijama i odlično se uklopila u jednu sasvim drugačiju svakodnevicu.
E sad, zašto vam sve ovo pričam – kad su završeni radovi na kući, došao je trenutak da se organizuje dvorište. Deka je tu neumorno sadio raznorazne voćke – jer za jednog prosečnog Zlatiborca biljka nije biljka ako sa nje nema šta da se ubere i pojede. Sa druge strane tu je bila baka i njena strast ka cveću – tako su u našem dvorištu našle svoje mesto stotine sadnica ruža, nekoliko stotina lukovica lala, lepe kate, pelargonije, prkosi, kojekakve penjačice, kadifice i šta ti ne već. I sad, jedna stvar je jasna svakoj osobi koja se bavi baštovanstvom – drveće i cveće, naročito ako su ovako neusklađeni, teško mogu da žive zajedno. Ovaj rivalitet je godinama između njih postajao sve jači, pa smo imali priliku da prisustvujemo vađenju drveća, premeštanju sadnica i sličnim akcijama, sezonski.
I ovo dvorište koje je bilo puno promenjivih kroz sva četiri godišnja doba, iz godine u godinu, dobilo je samo jednu konstantu u vremenu koje dolazi – skromnu smrču stacioniranu tik uz ogradu. Ovo drvce je sasvim slučajno dospelo tu – rođak koji je bio u prolazu je svratio na kafu, u kesi noseći tri majušna četinara. Kad ga je moj otac pitao šta je to, on je rekao jele i ponudio mu jednu na poklon. Tata je poklon prihvatio, okrenuo se, nehajno začeprkao zemlju i zasadio jelu za koju će se vremenom ispostaviti da je smrča. Mladi i neugledni četinar koji je u svojim najranijim godinama neprimetno egzistirao u samom prikrajku, kao glumac u nekoj sporednoj roli, vremenom je dobijao na svojoj snazi i polako, ali sigurno stekao je epitet kraljice dvorišta. Sve kasnije radnje bile su prilagođene životnim potrebama ove planinske lepotice koja je svojom visinom, svršenom krošnjom i monumentalnošću zavredila svu pažnju. I sve je moglo da se menja, osim nje.
Danas, više od pet decenija kasnije, u našem dvorištu stoji drvo, visoko nekoliko desetina metara, uspravno i smelo svedočeći o životima nekoliko generacija koje su sedele i još uvek sede ispod nje. Kada bi mogla da progovori verovatno bi vam ispričala priče o najlepšim jutrima, radosnim i tužnim događajima, različitim porodičnim peripetijama, prvim pijanstvima, ratovima, ranim snegovima i kasnim mrazevima, bezbrojnim jatima ptica koja su svila svoj dom u njoj, kao i vetru koji kroz nju duva čak i kada je sve pri tlu mirno. I danas se zna – prva jutarnja kafa se leti pije baš u njenoj senci!
Ako želite da se izujete i hodate bosi, učinite to baš ispod smrče – zato što se godinama kiselost zemljišta u njenoj blizini skroz promenila, pa sada tu raste tanana i mekana trava, kao pamuk. A leti je poseban gušt kada krenu one julske vrućine, pa se zajedno sa stolicom na rasklapanje i knjigom rotiram zajedno sa senkom koju ona baca. Inače, uprkos činjenici da ima pedesetak godina, bitno je da znate da je ona sada u tinejdžerskom dobu, zato što je prosečan vek ove vrste oko 300 godina, a u optimalnim životnim uslovima i do 500. Zanimljiv je takođe podatak da se najstarija smrča nalazi u Švedskoj i ima skoro 9560 godina, a toliku dugovečnost je dosegla zahvaljujući jakom korenovom sistemu iz kog se stablo uvek iznova i iznova obnavlja (klonira).
Moram da budem iskrena i da priznam da ovako visoki četinari u neposrednoj blizini kuće često mogu da predstavljaju problem. Oni neretko dostižu velike visine, imaju elastično deblo, ali i plitak, površinski, tanjirast koren – pa lako mogu postati žrtve jakih vetrova. Takođe moram da kažem da prvim komšijama neće biti drago da u blizini svoje kuće imaju jednu ovakvu grdosiju, nemojte da vas to iznenadi. A šta vi možete da uradite ukoliko imate baš jedno ovakvo voljeno stablo? Na prvom mestu, potrebno je redovno pratiti zdravstveno stanje drveta, a zatim je poželjno i osigurati ga u nekoj osiguravajućih kuća, za svaki slučaj. Tako će svi biti srećni i zadovoljni – i drvo, i komšije, ali i vi.
Kad već pominjemo sađenje drveća u dvorištu zanimljivo će biti i da se osvrnemo na naše veoma bogato narodno predanje ispredeno oko ove aktivnosti. Orah je drvo koje je oduvek izazivalo strahopoštovanje kod naših predaka. Međutim, on se nikada nije sadio blizu kuće, kako zbog korenja koje može da se zavuče pod temelj i sruši kuću, tako i zbog senke koja pada na kuću, a za koju se verovalo da predviđa smrt. Isto tako se verovalo da nije dobro ni sedeti u hladovini ovog drveta i da će onaj ko zaspi ispod krošnje oraha da se probudi bolestan, a možda se više i neće probuditi. Verovalo se da je ovo drvo preko svog dugačkog korena povezano sa podzemnim, demonskim svetom i da u njega često udara grom. Blizu kuće takođe nije poželjno saditi ni bagrem.
Njegovo staro ime bilo je nerod, što je u bukvalnom prevodu znači „bez roda” – pa se smatralo da donosi lošu sreću za potomstvo. Slično se smatralo i za drvo duda, za koje postoji i verovanje da najveću nesreću donosi onome ko ga je zasadio. Ipak, verovalo se da je dud ispred kapije, kao i na ulasku u selo bio svojevrsna zaštita od zlih sila. Drvo duda je, kao i drvo hrasta, najčešće bilo korišćeno kao zapis – drvo koje predstavlja svetinju za selo na čijem se području nalazi. Pored njega su postavljali najčešće krst napravljen od kamena i ograđivali ga kako ga niko ne bi oštetio.
Postoji čitav niz narodnih predanja i legendi koje mogu biti i zanimljive i korisne, a neka od ovih verovanja imaju svoje uporište i u nauci. Ako biste me pitali koje drvo da ne posadite u dvorištu, rekla bih vam – tisu. Tisa je prelepa, ali isuviše otrovna, pa može predstavljati rizik, naročito za malu decu i kućne ljubimce.
Ukoliko se nalazite na početku uređivanja dvorišta, moj savet je da dobro razmislite o tome koje su vaše želje, a zatim da dobro procenite i mogućnosti, i sve to u skladu sa prostornom orijentacijom, insolacijom, sastavom zemljišta i količinom vode koju imate na raspolaganju. Dobro isplanirano dvorište je polazna tačka za uspešnu negu i održavanje biljčica koje žive u njemu.
I obavezno zasadite bar neko drvo za sve one koji dolaze nakon vas – lepši spomenik životu ne postoji. Najsrećnija sam kad sa samog početka seoskog puta ugledam gustu krošnju naše smrče, dostojanstvenu i prkosnu, jer tada znam da sam kod kuće.
