Osveta iz očaja


Da li je umetnost politički neprijatelj?

Ludosti nacističkog režima osetili su i nemački umetnici koje Hitler nije voleo i čija je dela nazivao „bolesnim”. Mržnja prema njima pretvorila se u zločin prema modernom slikarstvu, pre svega ekspresionizmu. Danas je ponovo probuđeno interesovanje za dela koja su tada dobila pogrdan naziv – degenerativna umetnost (Entartete Kunst).

Uvod u nemerljive nacističke zločine dogodio se pred sam početak Drugog svetskog rata. Kada su dobili vlast, nacisti su prvo počeli da uništavaju umetnost koja im nije bila lepa. Najpre je na Trgu opere u Berlinu, maja 1933, spaljeno preko dvadeset hiljada knjiga, a potom je na red došlo slikarstvo. Koliko se divio klasicizmu, Hitler se toliko užasavao modernizma, a uzroci te mržnje nalazili su se u ličnim neuspesima.

Ernst-Ludvig Kirhner Ulica u Drezdenu (1907)

Mladi Hitler slikao je mirne pejzaže u akvarelu i poneku zgradu. Nije odustajao od namere da postane umetnik. Iako je sebe već tada video kao političkog vođu, dva puta je pokušavao da se upiše na Bečku akademiju lepih umetnosti. Imao je iskrivljenu sliku o sebi i mislio je da je neshvaćeni umetnički genije, tako da su loše osenjeni prijemni ispiti za njega bili šok. Opisao je to ovako: „Bio sam u toj meri siguran da ću uspeti da me je negativan odgovor pogodio kao grom iz vedra neba”. Iako nezadovoljan, nastavio je sa pravljenjem skica i crteža, od čega je zarađivao za hleb prodajući ih na bečkim ulicama.

Iz perspektive tako ogorčenog čoveka čiji je umetnički ego srušen još u mladosti, averzija prema modernim umetnicima bila je sasvim očekivana. Kada je Hitler umetnik postao Hitler političar i samopouzdanje stekao amfetaminima, ta averzija pretvorila se u čistu mržnju. Rešio je da se savremenicima osveti za lične poraze tako što je napravio listu „estetski ružnih” dela za koja je smatrao da su „bolesna”. Označio ih je kao „degenerativnu” umetnost ili skup dela koja „vređaju Nemačka osećanja” i koja se nisu uklapala u tadašnju (izvrnutu) viziju idealne lepote arijevske rase. Već 1937. godine izdato je naređenje ministru propagande Jozefu Gebelsu da se iz nemačkih muzeja i galerija uklone radovi nastali posle 1910. godine. Iako su Gebelsovi pogledi na umetnost bili nešto drugačiji, izvršio je naređenje.

Georg Gros Sumrak (1922)

Posle ove racije održana je velika izložba u Minhenu u „obrazovne svrhe” kako bi se narodu pokazalo šta je to „ružna” umetnost. Za samo četiri meseca izložbu je posetilo dva miliona ljudi i to je najposećenija izložba moderne umetnosti u istoriji. Pojedina platna bila su izložene bez okvira, a neka od njih označena su uvredljivim natpisima. Iako su konfiskovane i slike Pabla Pikasa i Pita Mondrijana, bili su izloženi radovi mahom nemačkih ekspresionista: Maksa Bekmana, Lovisa Korinta, Oskara Kokoške, Paula Klea, Georga Grosa, ali i ruskog slikara Vasilija Kandinskog koji je imao nemačko državljanstvo. Čak 57 njegovih slika bilo je zaplenjeno.

Maks Bakman Autoportret (1938)

Pored nekih ekspresionističkih dela postavljeni su radovi duševnih bolesnika u nameri da se uporede. Iza svega ovoga nije se nalazila samo mržnja i nepoštovanje umetničkih dostignuća, već i antisemitizam. Mnogi umetnici u toj grupi bili su Jevreji. Nedaleko odatle, samo dan ranije, 18. jula 1937. godine, bila je postavljena „rasno čista” izložba „velike nemačke umetnosti” kao suprotnost onoj degenerativnoj. Na pompeznom otvaranju Hitler je bio vidno uznemiren, a njegov govor pun besa. Ubrzo je Van Gogove slike prodavao Gering i novac zadržao za sebe.

Ptičji pakao Maks Bakman (1938)

Kada je 2014. godine u Minhenu, u stanu sina naciste, pronađeno preko hiljada zaplenjenih slika, istoričari umetnosti iznova su počeli da se bave ovom temom. Čak tri stotine pronađenih slika bilo je izloženo na izložbi degenerativne umetnosti u Minhenu te 1937. godine. Mislilo se da je ova kolekcija izgorela u bombardovanju, tako da je vest o otkriću iznenadila sve, jer se to dogodilo sasvim slučajno: policija je došla kako bi napravila uviđaj kod vlasnika stana koji nije plaćao porez i tamo pronašla skrivenu riznicu. Kasnije je procenjeno da je kolekcija vredna milijardu evra.

Gorko-slatko ostrvo Paul Kle (1938)

Od brojnih dela „degenerativne” umetnosti izdvajaju se i Bekmanova slika „Krotitelj lavova”, prodata na aukciji u Kelnu za 846 000 evra i „Pejzaž sa konjima” Franca Marka koja je vrhunski primer nemačkog ekspresionizma. Autoportret Maksa Bakmana kupio je američki biznismen Ronald Loder na aukciji u Sotebiju za 22 miliona dolara, a anonimni čovek „Ptičji pakao” platio je duplo više u Kristisu.

Slike Ota Diksa naročito su iritirale Hitlera jer su predstavljale realnost onakvu kakva jeste, a koju on nije želeo da prihvati. Oto je slikao ljude iz bordela, kabarea i neuredne ulične prolaznike, što se nikako nije uklapalo u nacističku ideologiju jer je u širenju propagande sve moralo da izgleda idealistički.

Oto Diks Devojka (1921)

Ne zaboravite da je umetnost tada bila važan medij, ne toliko važan kao radio ili filmovi Leni Rifenštal, ali je bila dovoljno jaka da bi bila uništavana. Bila je politički neprijatelj. Da li je to ostala do danas?

Share