Kada se prošlost i sadašnjost prepoznaju u jednom pogledu
Postoje reči koje ne ulaze u jezik već pravo u srce. Ne traže prevod, neuhvatljive su. Francuska reč retrouvailles jedna je od njih. Naizgled jednostavna ali duboka kao uzdah koji izgovorimo tek kada smo sigurni da nas neko čuje.
Retrouvailles znači ponovni susret, ali ne bilo kakav. Ne puko viđenje, ne slučajno mimoilaženje pogleda, ne formalno „drago mi je“. Nosi u sebi emociju – odsustvo, čekanje, tananu veru da nešto nedovršeno ipak ima pravo na nastavak. U toj reči stanuje razmak između dva zagrljaja. Istovremeno ona pamti prazninu i slavi povratak.
U srpskom jeziku možemo reći „ponovni susret“, „ponovno viđenje“, „sastanak posle dugo vremena“. Sve je to tačno, pa opet nedovoljno. Jer retrouvailles nije događaj, već stanje duše; trenutak u kojem se prošlost i sadašnjost ne sudaraju, već se prepoznaju, radost koja nije glasna, sreća koja zna koliko je lako izgubiti.
U retrouvailles-u postoji setna radost koja dolazi tek posle saznanja da ništa nije zagarantovano, nije eksplozija prvog susreta, već zrela toplina drugog. Pogled koji kaže:
– „I dalje si tu.“.
Srpski jezik, bogat slikama i snažan u emociji, ovde ostaje bez jedne tačke oslonca. Možda zato što je retrouvailles iskustvo koje se kod nas živi više nego što se imenuje. Možda zato što je to osećanje koje se prećutkuje, koje se nosi u grudima, u pogledu koji se zadrži duže nego što je pristojno, u tišini koja nije neprijatna.
Retrouvailles je suza koja se ne otme, već zadrži, osmeh koji nije širok, ali je istinit, spoznaja da ono što se vratilo nije isto kao pre, ali je možda vrednije. Jer sada znamo šta znači izgubiti
Ta reč ne pripada mladosti. Pripada zrelosti. Pripada ljudima koji su prošli kroz vreme i dozvolili mu da ih promeni, ali ne i da ih isprazni. Retrouvailles je osećanje koje dolazi kada shvatimo da nismo zaboravili. Samo smo čekali.
