Solidarnost: način da prepoznajemo druge i stojimo zajedno u istoj borbi
Do nedavno mi se činilo da je solidarnost postala reč koja se stidljivo izgovara. Kao da više nije bilo hrabrosti da se izgovori naglas, jer svet više ceni samostalnost nego zajedništvo. Svako nosi svoje terete i u toj borbi, lako zaboravimo da postojimo jedni zbog drugih. Ipak, verujem da ispod sve buke, između svih naših odbrana, postoji nešto što nas spaja. Tanka nit, nevidljiva, ali neuništiva.
Shvatio sam da solidarnost nije veliko delo, nego mali pokret srca ka drugome. To je trenutak kada neko primeti tvoj umor ili nezadovoljstvo i ne pita ništa. Kada neznanac zadrži vrata da stariji uđe u zgradu, kada prijatelj ostane i onda kad ne zna kako da pomogne. To nisu čuda, to su sitne pobede ljudskosti.
Kroz istoriju, ta potreba da budemo uz druge javljala se u trenucima kada je sve drugo propadalo.
Setimo se poljskog pokreta „Solidarność“ iz osamdesetih, radnika koji su ustali ne zato što su želeli moć, nego dostojanstvo. Njihovo zajedništvo srušilo je zidove čvršće od od betona.
Tokom Drugog svetskog rata, obični ljudi skrivali su nepoznate u svojim domovima, rizikujući život, jer su osećali da nema smisla goniti nedužne.
A pre samo nekoliko godina, u vreme pandemije, solidarnost je ponovo pokazala da ne zna za granice: maske, hrana koja se delila, i sve poruke podrške – sve to je bilo način da kažemo „tu sam“.
Danas, ta ista nit preselila se (opet) i na ulice ali i u digitalni svet. Solidarnost postoji u porukama koje stižu nepoznatima, u humanitarnim akcijama koje nastaju na Internetu, u zajednicama koje nikada nisu delile isti prostor, ali dele saosećajnost. Sada se ponovo svetom korača ulicama i diže glas, uvek iz istog razloga: jer želimo da niko ne ostane sam. Vidim je i u svim glasovima koji se podižu zbog Palestine, u ljudima koji, iako kilometrima daleko, ne žele da ćute pred tuđom patnjom. To su protesti, ali i molitve, jednostavni činovi podrške. Sve to govori isto: da solidarnost nije pitanje nacije, već savesti. Da ne moramo živeti isto da bismo osetili bol drugog.
Kad sve to saberem, shvatam da solidarnost nije samo društveni čin, nego emocionalna istina. Ona je dokaz da i u svetu koji nas gura ka sebičnosti još ima ljudi koji brinu za drugog. Nije to uvek glasno, nije ni uvek lako, ali svaki put kada prepoznamo tuđu bol kao svoju, učinimo nešto što menja sve i podsetimo se da smo, uprkos svemu, i dalje ljudi.
