Momo Kapor citati

momo-kapor-1

Momo Kapor spada u onu grupu pisaca koji će se dopasti svakoj generaciji i čije knjige mogu da se čitaju mnogo puta. Danas smo izdvojili neke interesantne citate iz njegovog širokog opusa.

„Čovek može da nađe koliko god hoće prijatelja sa kojima će da priča, ali malo je onih sa kojim će da ćuti.“

„Nikada nemamo dovoljno vremena za one koji nas vole, već samo za one koje mi volimo.“

„Mnogima bi se dopao da se nisi trudio dopasti se svima.“

„Usamljenost nije u tome što smo sami, nego u tome što ne postoji ništa za čim čeznemo.“

„Čovek može da kaže da mu život nije promašen ako može bar jednu jedinu stvar da uradi bolje od drugih.“

‎„U zemlji slepih jednooki čovek je kralj.“

„Menjam buduće blagostanje za nekadašnju nadu.“

„Ljubav… Ona je teška kao bolest i kada čovek ima sreće da je preživi, zauvek mu ostanu ožiljci koji probadaju u određeno vreme; pri pomenu nekog imena, u nekom bledom predvečerju, uz muziku koju smo nekada zajedno slušali, čak i pri letimičnom pogledu na ulični sat pod kojim smo se sastajali.“

„Zvezde padaju i danju, samo to mnogi nisu u stanju da vide.“„

A šta je to – ljubav? Kad gledaš u zvezde bez razloga i kad podeliš žvaku i kad pokloniš cvet i ustupiš ljuljašku u parkiću kada je na tebe red da se ljuljaš! Kad onome koga voliš daš jedan griz i kad podeliš sa njim gumu za brisanje na dvoje i kad mu das jedan liz! Kad nacrtaš srce i unutra upišeš vasa dva imena. Ako to nije ljubav, ja onda, stvarno ne znam šta je!“

„Postoje beznačajna, siva, prljava i sumorna mesta, za koja nas nekim čudnim slučajem veže ljubav.Nalazimo bezbroj misterija u kakvoj trafici, osećamo strašnu tajnu iza odškrinutog prozora na periferijskoj straćari, a neki nasip pokraj želetničke pruge, zarastao u korov, postaje nam očajnički cilj kome se omađijano vraćamo čitavog života. Kakvo je to prokletstvo?
S druge strane, postoje gradovi čuveni zbog svoje lepote, ali nam ne znače baš ništa, jer ih nikad nije ozarila naša ljubav, neki tajni smisao.Koračamo kroz njih zevajući od dosade. Krivica nije do tih gradova – ona je u nama. Zbog toga, najpametniji ljudi i ne putuju. Sede na trgu na kom su se rodili, i čekaju da svet dođe do njih.“

„Traži se jedna polovna nedelja, bez vesti o nesrećama i ratovima! Traže se prijatelji, makar dotrajali, svi oni iščezli, raseljeni, izgubljeni, poženjeni, traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav!“

„Tražimo neke slične ptice, ali njih nema u našoj prosečnoj građanskoj sredini. Ipak, osećamo da negde postoje neka divna, pametna stvorenja koja će jedne večeri sleteti u naš mali pakao i izbaviti nas bede i poniženja.“

„Postoji jedan jutarnji čas posle svake neprospavane noći kada se dodirne samo dno greha. To je onaj trenutak kada se na usnama osećaju posledice duhovitih dosetki, a u grlu skrama gorčine od ludorija i ispovesti, da ne govorimo o grižoj savesti dok se gleda pošteni narod kako upravo odlazi na posao.“

„Ako išta pogodi Beograd, pogodiće ga to što više neće moći da priča sa svetom! U ovom gradu, naime, gotovo da nema porodice koja nema nekog od bližnjih u inostranstvu. I ne postoji grad na planeti gde se više priča preko telefona! Naravno, više zovemo mi, nego naši nas! Naši u belom svetu su se već navikli da štede novac, impulse i osećanja. Prezaduženi preko guše, s neplaćenim kirijama i telefonskim računima, kada nas uhvati sentimentalno raspoloženje zovemo koga stignemo u Americi, Australiji ili Francuskoj.“

„Čoveku se obično dešava ono čega se najviše plaši. Jer, to ne postoji nigde, osim u njegovoj glavi. Onda izađe iz glave, uobliči se, izazove sudbinu i dođe. I to je dobro. Inače bi se čitava stvar pretvorila u rutinu. A navika, šta je? Neka vrsta smrti.“

„Nije li umetnost zaista pokušaj odgađanja smrti ili način da se stekne neuzvraćena ljubav? Zbog čega bismo, inače, pisali, crtali, gravirali, ako ne da ostavimo neki trag o svom bednom, kratkotrajnom postojanju na ovoj planeti – jedan skroman trag među mnoštvom drugih tragova, koji se dopunjuju i govore o stalnom ljudskom pokušaju da se nadigra i nadživi prolaznost i zaborav.“

„Počinjemo da se bavimo umetnošću, osećajući da nešto nije u redu sa nama. Očigledno, razlikujemo se od drugih i to nas muči. Stranci smo među svojima još od malih nogu. Rasejani smo, roditelji nas kinje, nespretni smo, zbunjeni i stidljivi, bledi i unezvereni, izbegavamo masovne svečanosti, povučeni smo, mnogo čitamo i još puno više mislimo.“

“Možda se sreća sastoji u tome da na vreme prestanemo sa trkom za srećom? Da stignemo do života pre no što nam lekari zabrane pušenje, alkohol, hranu, kupanje, sunčanje i ljubav?”

“Sva su godišnja doba prolazna – samo je leto najprolaznije! Jedino je zima konačna, baš kao i smrt.”

“Kada mi se neki pisac hvali kako perfektno govori šest jezika, obično mu savetujem da se zaposli na nekoj hotelskoj recepciji. Tamo čeznu za takvima! Ja, lično, imam velikih muka i sa maternjim. Jedva nađem reči koje su mi potrebne za sva čuda koja nam se događaju.”

“Kuća vam je uvek tamo gde posle večere imate da sa nekim popijete čašu vina.”

“Ima tu i neraščišćenih računa, prijateljstva koja su se kidala zabunom, nekih dana i događaja kojih ne želim da se sećam, pogrešno protumačenih postupaka i gestova; te ribe puštam da prođu kroz rupe moje iskidane mreže, a zadržavam samo neka draga lica, neke godine, neko vreme.”

“Živeti u Beogradu znači gledati sa filozofskim mirom kako preko noći obogaćene, bivše pevačice iz drumskih krčmi, kupuju senjačke vile propalih aristokratskih porodica.”

 

Share