Britanska dizajnerka Meri Kvant je bila jedna od najzaslužnijih osoba za „manekenski bum“ koji se desio od šezdesetih godina, naročito u Londonu koji je važio za grad sa najnaprednijim pristupom ovoj profesiji. Zamislite predstavljanje kolekcije uz manekenke koje su razuzdano igrale uz džez muziku i u trenutku se zamrzle u statičnim pozama, a onda se prisetite da je posao manekenki, sve do tada, od njih zahtevao da budu odmerene, staložene i hladne.
Meri Kvant je utrla novi put kojim se ova profesija razvijala, naročito u vreme kada je došlo do masovne proizvodnje – ready to wear naspram haute couture odeće, koja je zahtevala drugačiju vrstu prezentacije i gde su manekenke morale da budu živahne i da deluju pristupačno. Promena se nije desila samo u načinu na koji su prezentovale odeću. Sve do šezdesetih godina manekenke su bile slabo plaćene, a onda su odjednom počele da zarađuju i po hiljadu dolara za reviju u Milanu i nešto više za one u Parizu. Takođe, konačno je došlo do nama dobre povezanosti fotografa i manekenki. Postalo je sve teže povući jasnu granicu, kakva je postojala nekada, između profesije modela i manekenke, a za to su najzaslužnije bile ikone poput Tvigi i Džin Šrimpton čije su fotografije postale medijski hit. Zahvaljujući njima, mladi su pohrlili u butike da bi iskopirali njihov izgled i promena imidža je počela da se isplaćuje.
Više nisu bile personifikacija devojki iz visokog društva već uzor mladima, naizgled pristupačne i druželjubive, što je doprinelo boljoj prodaji kolekcija.
Tvigi, sa svojom piksi frizurom i nižim rastom, koji je bio netipičan za manekenke prethodnih era, sa samo šesnaest godina smatrala se nosiocem promena u profesiji, a procenjuje se da je zarađivala oko sto trideset dolara na sat, dok je prosečna zarada za to vreme bila dvadeset četiri dolara nedeljno. Ukoliko je neka manekenka uzor mladima i njihov idol, veća je verovatnoća da će oni koji se na nju ugledaju želeti i da izgledaju baš kao ona. Tu dolazimo do važnog pitanja manekenske građe, predstavljanja njihovog tela kao savršenstva i uspostavljanja standarda koji su za neke devojke teško ostvarivi, ako ne i nemogući bez zdravstvenih posledica.
Promocija idealne manekenske figure započela je kada i izrada ready to wear kolekcija.
Ukoliko imate masovno proizvedenu odeću koja se izrađuje zahvaljujući gotovim obrascima i manekenke koje je reklamiraju, dolazi do homogenizacije idealnog tipa tela, odnosno, njegovog oblika i težine. Iako smo svi svesni uticaja i posledica koje ovaj trend ima, činjenica je da su manekenke tada postale dosta mršavije nego što su to bile na samom početku kada se njihova profesija tek ustaljivala.
Tokom sedamdesetih godina teža ekonomska situacija uticala na to da manekenke na revijama neguju malo oštriji, opasniji izgled, a trend mršavosti se i dalje nastavio. Ipak, ova era je unela i nekoliko važnih promena. Osim toga što su se u ovom periodu otvorile neke od danas najpoznatijih modnih agencija, poput Elit Models-a i Selekt Model Menadžment-a, afričko-američke manekenke poput Beverli Džonson su postale izuzetno popularne, a došlo je i do razvoja model-skautinga.
Ovo se desilo zahvaljujući skandinavskim zemljama koje su imale veliki broj visokih, plavokosih i plavookih modela, a premalo klijenata. Tada je na scenu stupila Ford Models agencija i među prvima započela praksu skautinga, odnosno, regrutovanja potencijalnih manekenki u svoju agenciju.
Pored skandinavskih zemalja, ovo je bila praksa koju su često praktikovali i u Brazilu, radi angažovanja egzotičnih modela.
U drugoj polovini ove decenije (70-e), Sport Ilustrejted je objavio svoje izdanje posvećeno kupaćim kostimima, a modeli su bile kalifornijske lepotice sa oblinama i zdravijeg izgleda od onog koji se tada negovao. Upravo ovo izdanje magazina bilo je kamen temeljac za razvijanje profesije supermodela.
Tokom osamdesetih godina dvadesetog veka, za većinu manekenki, njihova profesija je bila jedino što su radile i od čega su zarađivale. Putovale su širom Evrope radeći revije za poznate dizajnere, bile su neko oko koga su se agencije otimale, a mnoge od njih su počele da rade i za kozmetičke kuće u promociji parfema ili kozmetike.
Dok su na jednom kontinentu bili popularni androgeni izgled i kratka kosa, na drugom su manekenke izgledale izuzetno ženstveno i sa izraženim oblinama. U oba slučaja, popularnost i zarada su podjednako rasli pa su one uspešnije zarađivale i po dve stotine dolara na sat tokom osamdesetih godina.
Manekenke su i zvanično postale slavne ličnosti tokom početka naredne decenije. Supermodeli devedesetih godina su redovno bili meta paparaca i zauzimale prostor u svim trač rubrikama, a svima je poznata famozna izjava je Linde Evanđeliste da supermodeli ne ustaju iz kreveta za manje od deset hiljada dolara dnevno. Ovakve izjave, kao i ugovor u vrednosti od skoro milion dolara koji je Kristi Turlington potpisala sa Mejbilinom, dobri su primeri za razumevanje zbog čega se reputacija modela vratila na staro. Publika ih više nije doživljavala kao prijateljski nastrojene devojke iz susedstva, kao što je bio trend šezdesetih godina, pre se može reći da su opet postale nedostižne devojke iz visokog društva.
Kejt Mos je sredinom devedesetih bila najzaslužnija za promovisanje takozvanog heroinski šik izgleda koji se forsirao tokom njene saradnje sa Kelvinom Klajnom. Posledica ovog stila je bilo razdvajanje profesije na komercijalni modeling i modeling za editorijale. Dok je ovakva vrsta izgleda prolazila na snimanju editorijala, za potrebe komercijalnog modelinga zapošljavani su modeli poput Tajre Benks i Hajdi Klum.
Krajem ere, kada je pop muzika bila na vrhuncu i kada su slavne muzičke zvezde bile tinejdžeri, došlo je do zahteva da i manekenke budu što seksipilnije. Proboj komercijalnih manekenki poput Adrijane Lime i Alesandre Ambrosio je donekle odgovorio na zahteve novog, mladima okrenutog, tržišta. Ipak, njihova slava nikada nije dostigla razmere supermodela na početku devedesetih godina.
Iako je problem manekenskih proporcija i njhovog uticaja uzeo maha još šezdesetih godina, trebalo je da prođe mnogo vremena pre nego što se nešto po tom pitanju uradi i da se spreči začarani krug izgladnjivanja manekenki da bi bile uspešne, kao i izgladnjivanje onih koji se na njih ugledaju. Tako je tek prošle godine Vog odbio da sarađuje sa manekenkama koje imaju ispod šesnaest godina i za koje je očigledno da imaju poremećaj u ishrani. Mnoge agencije su ispratile ovaj primer i isto postupile, prepisavši nova pravila, a da li će to uneti neke promene na bolje, ostaje nam da vidimo.
