Prošlog meseca sam imala priliku da uživam u izvanrednom nastupu mlade glumice Jovane Gavrilović u pozorišnoj predstavi Petrijin venac. Njeno tumačenje uloge Petrije je na mene ostavilo toliko snažan utisak da nisam odolela, te sam je iste večeri potražila na društvenim mrežama. Mnogi je prepoznaju iz brojnih pozorišnih uloga, a ja vas ovom prilikom pozivam da se upoznate sa Jovanom Gavrilović, neodoljivo harizmatičnom devojkom i van dasaka koje život znače, a u koje se zaljubila neočekivano i ubitačno
Fotografije: Vedrana Vukojević
Kako si se zaljubila u daske koje život znače?
Zaljubila sam se neočekivano i ubitačno. Prvi put sam stala na scenu na prijemnom ispitu. Očaralo me je to osećanje drugačijeg prisustva. Punoće bića. I dalje me očarava. Pozorišna publika ima tu sreću da često uživa u tvojim ulogama u Ateljeu 212, BDP-u, JDP-u…
Koliko je psiho-fizički zahtevna ovakva vrsta angažovanja i kako se pripremaš za različite uloge?
Zahtevno je. Ali to nije važno. Ja zaista volim svoj poziv. Baviti se umetničkim stvaralaštvom u vremenu koje ne priznaje nikakve vrednosti osim materijalnih i koje zanemaruje prošlost i budućnost u korist sadašnjosti je velika privilegija. To je borba za opstanak smisla.
Kako izgleda jedan tvoj dan u pozorištu?
Pozorište je, takođe, deo moje svakodnevice. Tu nekad popijem kafu. Jedem na crtu. Tu su mi najbolji prijatelji. Maštamo, filozofiramo, smejemo se, nekad i plačemo. Moji dani su vrlo pozorišni.
Nedavno sam imala priliku da te gledam u predstavi „Petrijin venac” u kojoj tumačiš jednu od glavnih uloga. Šta za tebe znači ovo iskustvo – igrati dobro poznatog lika iz kultne knjige i filma? Da li si osećala dodatnu odgovornost, pritisak i tremu zbog toga?
Naprotiv, osećala sam veliko ushićenje i radost što imam priliku da se bavim neponovljivom literaturom, da tumačim jedan nesvakidašnje sočan ženski karakter zajedno sa svoje dve predivne koleginice Milicom Mihajlović i Martom Bijelicom.
Koliko se tvoj rad i priprema lika za filmske i televizijske uloge razlikuje u odnosu na pozorišne i u kojoj sferi se ti više pronalaziš i osećaš slobodnije?
Trudim se da svakoj pozorišnoj ulozi pristupim kao da sam pred kamerom. I obrnuto… Naš profesor Vladimir Jevtović nas je učio da je gluma – delanje, aktivna misao, sprovođenje radnje. Koncentrovana istina. Tako sam ja to razumela i u to verujem. Jedino zbog čega se za sada u pozorištu osećam malo slobodnije je to što sa tim ulogama iz igranja u igranje mogu da napredujem. A kada nešto snimiš, to je snimljeno.
Iako je tvoja karijera suštinski tek na početku iza sebe imaš veliki broj nagrada. Kako kao mlada umetnica gledaš na nagrade i priznanja, odnosno kako uspevaš da ostaneš čvrsto na zemlji?
Nagrade i priznanja su po mom mišljenju zaista važni i podsticajni događaji u životu svakog umetnika. U slavu naše profesije… Iskreno, ja se uopšte ne trudim da ostanem čvrsto na zemlji. Uživam u svim retkim trenucima „lebdenja”. Mi smo svi naučeni, a danas i tretirani, da nešto treba da se stidimo, kao da smo krivi za nešto. A nismo se tako rodili.
Postoji li uloga za koju veruješ da je pisana baš za tebe?
Ne verujem. Ali to ne znači da ne bih mogla da je odigram.
Kako izgleda kada daš sebi oduška, kako se relaksiraš i puniš baterije?
Ne volim mnogo da se relaksiram, ali ono što mi ulije puno energije, bistrine i mira je voda, prostranstvo, priroda. Strašno je koliko se ljudska vrsta ogrešila o prirodu. Srećom sve je više osvešćenih koji se trude da zaštite okolinu i spreče dalju propast.
Na svom Instagramu povremeno deliš snimke u kojima pevaš i sviraš gitaru. Koliko ti je muzika važan segment u životu?
Obožavam muziku. Ona je esencija svih doživljaja. Muzika u srcu.
Na čemu trenutno radiš i gde će publika imati priliku da te gleda u narednom periodu?
Trenutno pripremamo novu predstavu u Ateljeu 212, Getsimanski Vrt britanskog pisca Dejvida Hera, koja bi trebalo da izađe u drugoj polovini maja. A završavam rad na prvom dugometražnom filmu Milice Tomović Kelti i projektu Gordana Kičića Realna priča koji ćete moći da pogledate i u formatu mini serije i u formatu filma.
#PLEZIRLEKSIKON
Nešto za početak?
Za početak nešto što mi se mota po glavi intenzivno ovih dana, iz komada
Milene Marković „Zmajeubice” SONG DANKOVO SRCE
U močvari, mraku blatu
Živelo je jedno pleme
Sporo, lenjo i bunovno
Tužno slabo i sumorno
Rodio se dečak Danko
Poželeo sunce jarko
Odrastao čovek Danko
Rekao je braćo moja
Ima jedna zemlja tamo
Rekao je sestre moje
Daj da sunce ugledamo
Da pođemo do slobode
Možda bude hrane vode
Krenulo je za njim pleme
I došlo još gore vreme
Bolest užas tvrda tama
Nepregledna gusta jama
Guta ljude guta žene
Guta decu guta stoku
Nigde glasa nigde ptice
Ni vazduha ni zvezdice
Danko natrag pogledao
Srce svoje izvadio
Srce put je pokazalo
I močvaru obasjalo
Ugledaše ljudi polja
Reke, more i planine
Pregaziše ljudi Danka
Osta srce usred tmine.
Pamtiš li kako si ostala bez prvog mlečnog zuba?
Mislim da sam prvi mlečni zub izdahnula. Sedela sam sasvim mirno i on je samo ispao. Bila sam razočarana.
Slatko, slano, ljuto ili nešto četvrto?
Knedle sa šljivama.
Omiljeni crtani junak?
Mačak Felix.
Može li se živeti od ljubavi prema onome što radimo?
Može se živeti od ljubavi prema bilo čemu.
Preporuka za čitanje/slušanje/gledanje?
Fenomenalni tročlani sastav Šajzerbiterlemon, za čiju novu pesmu smo snimili spot koji je izašao pre par dana. Oni su mi veliko otkriće. Prelepa, sirova poezija i otpadnička energija.
Šta te je poslednji put slatko nasmejalo?
Kolega Ivan Marković kada imitira svoju drugaricu Coku. Evo i sad se smejem.
Poruka za kraj?
Za kraj opet jedan odlomak:
Doći će nova mladost,
donijeti nove dane
i nastaviće naše pjesme nedopjevane,
u živoj vatri iskovane.
Branko Ćopić „Pjesma mrtvih proletera”
