Proteklih nekoliko godina posvećen radu na ciklusu Reciklaža igre, umetnik Ivan Kocić pronašao je način da ne prestane da se igra stvarajući upečatljive, trodimenzionalne ženske portrete sačinjene od neprerađenih dečjih uspomena. Njegovi radovi pričaju priču o detinjstvu, igri i opominju na prolaznost ali i našu lakomislenost kojom velikom brzinom konzumiramo predmete. Uklopljeni tehnikom asamblaž, nekada voljeni objekti dečje igre intervencijom umetnika postaju prelepi ženski portreti.
Ivan je ovim dragim komadima dao drugu šansu, a umetnost koju stvara i radionice na kojima mališane edukuje ne samo o značaju, već i o zabavnoj strani reciklaže inspirisali su nas da zavirimo u njegov svet i saznamo više o njegovom radu.
Možeš li da ispričaš našim čitaocima kako si došao na ideju da kreiraš umetničke kolaže, stručno nazvane asamblaži, od dečjih igračaka?
Ideja je došla kao potreba da se odmorim od jednog zahtevnog, velikog mozaika koji sam radio te zime i koji me je jako umorio. Da bih se opustio rešio sam da probam da izvedem nešto slično mozaiku, u ovom slučaju asemblaž. Igračke su se praktično same nametnule kao materijal, naleteo sam na jedan džak istih koji je bio predodređen za bacanje, a na koji sam se ja sažalio. Tako je nastalo prvo u nizu ovih originalnih dela.
Svi znamo koliko je igra značajan deo u pravilnom razvoju deteta, ali igra ne mora biti završena kada odrastemo. Koliko je igra značajan segment u tvom radu?
Biti likovni umetnik često podrazumeva igrati se različitim materijalima i tehnikama. Kroz tu igru savladavam nove veštine, razvijam potez i čak se takmičim sa sobom trudeći se da svako novo delo bude kvalitetnije od prethodnog. Tako sam shvatio da me potreba za igrom nikada nije napuštala, sada je dobila samo najjasnije obrise jer stvaram umetnost baš od igračaka.
Kako izgleda postupak izrade jednog umetničkog dela izrađenog u ovoj tehnici?
Za izradu prvog asemblaža bila mi je potrebna „čitava večnost“, mereno realnim vremenom, tri meseca. Posle tog prvog pokušaja, napornog ali poučnog, skratio sam izradu na optimalnih mesec dana. Krećem od odabira modela, crteža lica, izbora boja, pa nastavljam sa uklapanjem i lepljenjem igračaka sve do kraja. Iskreno, čitav kreativni deo gde se pojavljuju obrisi portreta, iako nabijen koncentracijom i pažljivo izveden, za mene protekne kao u nekom magnovenju. Kada me na kraju pitaju kako sam uspeo baš tako da uklopim delove igračaka uglavnom ni sam ne znam da objasnim. Baš je to znak za mene da sam na pravom putu i da se ovim asemblažima predajem sav u toj meri da me igra proguta celog i „ispljune“ kada sve bude gotovo.
Kako biraš modele čije portrete ćeš izrađivati?
Figura i portret su moje opsesije u umetnosti i stalne teme još od vremena fakulteta. Ovde se njima samo bavim na nov način. Modele biram jednostavno – privlače me markantne, snažne crte lica i sposobnost da se bude prirodan. Polovinu onoga što bismo želeli da kažemo sagovornici mogu pročitati iz naših očiju. Težim da biram upravo takve modele, izražajnih, direktnih, samouverenih pogleda.
Na koji način dolaziš u posed igračaka koje koristiš kao sirovine za rad?
Od samog početka koristim isključivo stare igračke koje mi deca i roditelji direktno doniraju! Ideja same reciklaže igre je bila da u proces „uvučem“ klince kako bi shvatili važnost, ali i zabavnu komponentu svega. Kombinacija umetnosti i reciklaže je jako privlačna deci. Oni ovde mogu da nauče da proces reciklaže ne mora da podrazumeva puko prikupljanje plastične, kartonske, metalne ambalaže za dobijanje sirovine kako bi se izradilo još takve iste ambalaže.
Reciklaža ima potencijal da bude zabavna, razigrana i kreativna i da iznedri čak i umetničko delo! Pikaso je svojim radovima svetu predstavio tehniku asamblaž. Da li imaš nekih uzora iz sveta umetnosti za koje veruješ da su ostavili traga na tvoje stvaralaštvo?
Što se tiče samih asemblaža verovatno nisam dovoljno istraživao savremeno stvaralaštvo u tom aspektu da bih imao nekih jasnih uzora. Kod klasičnog slikarstva, sa druge strane, prolazio sam faze fasciniranosti različitim periodima i genijima koji su ih obeležavali. Oni koji su najviše uticali na moj rad do danas su ostali Klimt, Alfons Miha, Rjepin, Sardžent, Isak Levitan, Gaudi ali i naši majstori Paja Jovanović i Uroš Predić..
Da li je ekološka komponenta i reciklaža od početka bila tvoja inspiracija?
Definitivno su bile motiv. Do tada moja umetnost nije bila društveno angažovana, zasnivala se na estetskim kvalitetima i dekorativnim elementima. Kao neko ko voli da boravi u prirodi, privržen sam ekologiji i uopšte svim načinima da se ona očuva. Reciklaža igre je samo mali način da joj se odužim za to što od nje dobijam: inspiraciju i prostor da se oporavim od dnevnih stresova. Sa druge strane, trudim se da asemblaže iskoristim kao uticaj koji može biti dugoročno koristan, jer njima utičem na najmlađe članove društva. Klinci uče da je reciklaža dobra, neophodna, a njima ostavljamo prirodu na čuvanje.
Često organizuješ radionice za mališane. Možeš li da nam ispričaš malo više o ovom segmentu svog rada i ekološkog aktivizma?
Dosadašnje radionice su bile jako lepo posećene. To je i razlog što nastavljam sa njima. Deca lepo reaguju na ovu priču, jer su njima igračke kao predmeti bliske. Ako svoju strast prema recikliranju sutra prenesu na svoje svakodnevno ponašanje, živećemo u makar malo čistijem i zdravijem svetu okruženi ljudima koji su na pravi način učili da razviju svoju kreativnost.
Kakve su reakcije mališana na ovakav način igre?
U početku sam naišao na blago negodovanje od strane najmlađe dece. Do trenutka dok nisu videli radove bilo im je teško da se odvoje od igračaka pa je tu bilo i smešnih scena sa istovremenim plakanjem i oduševljenjem „slikama od igračaka“. Stariji su odmah bili hrabriji pa su podsticali mlađe da učestvuju. Danas u svom okruženju imam i prave male veterane reciklaže koji su već treću godinu česti donatori igračaka.
Misliš li da je moguće putem umetnosti dopreti do neke nove publike i osvestiti značaj reciklaže u potrošačkom društvu u kome se iz dana u dan zatrpavamo potrošnom robom iscrpljujući prirodne resurse preko svake mere?
Ta potrošačka filozofija života koju nameću savremena društva nije nešto protiv čega se možemo boriti licem u lice. Suviše je jak ljudski poriv da se bude „šareniji“ od drugih. Zato sam ja i izabrao put umetnosti. Umetnost je na neki način i dalje elitistička, praktično postaje retka, ugrožena vrsta. Baš taj trend očuvanja endemskih vrsta u prirodi, trebalo bi iskoristiti, pa i umetnost forsirati na sve načine. Po mogućstvu, umetnost koja osim što nas vizuelno oplemenjuje i uči nečemu. Moja je zeleno obojena, okrenuta ekologiji i edukaciji najmlađih. A kao jarko obojena i prilično upečatljiva što joj ide u korist.
Nedavno je publika imala priliku da se susretne s tvojim radovima na festivalu DEV9T. Kakve utiske donosiš sa festivala?
Kao stalni učesnik, iskreno sam privržen festivalu DEV9T. Smatram da delimo neke izuzetno važne stavove i borimo se za promociju umetnosti na istoj strani. Svake godine festival raste, novi ljudi učestvuju sa svežim idejama. Drago mi je da je ove godine i vremenski porastao…u dužinu. (smeh) Ko god do sada nije posetio ovu eksploziju kreativnosti, imaće prilike da ispravi grešku sledećeg juna..
Gde čitaoci Plezira mogu da vide tvoje radove i da li postoji mogućnost posete tvom ateljeu?
Radovi se osim na izložbama mogu videti i u mom ateljeu. Posebno se radujem kada roditelji povedu decu kojoj je ova umetnost najviše naklonjena. Takođe, pozivam i sve one koji imaju višak igračaka da ih ne bacaju, da ih doniraju, donesu u atelje. Biće nagrađeni novim iskustvom, a priroda lišena đubreta. Mogu me kontaktirati putem društvenih mreža ili mejlom.
