Kako bi svet danas izgledao da nije bilo hipi pokreta?
Mnoge ideje za koje su se hipici zalagali tih šezdesetih godina prošlog veka, danas su opšte prihvaćene. Počevši od liberalnih vrednosti, borbe za ljudska prava, ravnopravnosti, borbe protiv rasne diskriminacije, interesovanja za ekologiju i očuvanje planete Zemlje, održivu proizvodnju i organsku hranu, ineresovanja za istočnjačku filozofiju, zen budizam, jogu…
Prilikom definisanja hipi pokreta i hipijevske ideologije ima dosta sporenja. Ukoliko se držite onog na prvi pogled vidljivog, hipija ćete definisati kao osobu duge kose, neformalno obučenu, pripradnika subkuture i uživaoca droge, slobodnijeg ponašanja. Ipak, ako se stvari sagledaju dublje i uključe važne premise, teoretičari su saglasni oko opšte definicije koja bi hipija opisala kao osobu koja nije konformista, ne uklapa se u dominantnu kulturu i zalaže se za liberalne principe i način života.
Hipi pokret je doneo novi način razmišljanja i pokazao alternativu dominantnoj kulturi. Tadašnji hipici bili su ljudi siti rata, konzumerizma, nepravdi, različitih diskriminacija. To su bili mladi ljudi željni temeljnih društvenih promena. Njihova taktika bili su mirni protesti, na nasilje su odgovarali ljubavlju. Hipici su se zalagali ne samo za političku revoluciju već i revoluciju unutar svakog pojedinca kao individue. To je bilo vreme u kome su se okupili talentovani muzičari, pesnici, pisci, različiti progresivni mislioci, studenti i radoznalci, ljudi spremni na velike i temeljne promene. Različite grupacije koje su se skupljale imale su revulucionarne ideje. Spontano počinju da se udružuju i obrazuju komune u kojima će oni određivati pravila po kojima će nastojati da žive. Sloboda kao jedan od vodećih ideala hipi pokreta, podrazumevala se. To je bio jedan od temelja koji će ih na kraju verovatno i dovesti do propasti kada se izrodila u svoju suprotnot – anarhiju. Eksperimenti sa komunama nisu bili toliko uspešni budući da su mnogi vremenom odustali od ovakvog načina života, ali pomenute ideje su se duboko primile. Istovremeno svedoci smo da i danas postoje svojevrsne komune i alternativni oblici udruživanja širom sveta. Možda će vas iznenaditi podatak da u gotovo svakoj Američkoj saveznoj državi i danas postoji barem jedan kvart ili okrug u kome žive hipici, a ovakvih grupica ima u čitavom svetu. Možda najpoznatija i najegzotičnija je zajednica Kristijanija u Danskoj, ali isto tako hipi zajednica ima i u Holandiji, Australiji, Egiptu, Južnoafričkoj Republici, Švajcarskoj…
Hipi pokret je krajem šezdesetih doživeo svoj uzlet, vhunac ali se isto tako i vrlo brzo se ugasio, barem onaj dominantni, masovni deo pokreta. Mnogi teoretičari tvrde da je revolucija pojela svoju decu, a od one generacije glasnogovornika koji su na Vudstoku zagovarali napredne ideje većina nije doživela da vidi šta se pokretom potom dogodilo.
Vreme i prilike u kome je pokret nastao, sa ove tačke gledišta, bile su idealno tle i jasno je zašto su se tako dobro primile i brzo raširile. U to vreme je bilo aktuelno zaoštravanje političke situacije u svetu, hladni rat, trka u vojnom naoružanju, pretnje atomskim bombama, Kubanska kriza, rasplamsavanje rata u Vijetnamu… Vojna intervencija u Vijetnamu ubrzala je razlaz između mlade generacije i vlasti podržavane od strane konzervativne javnosti. Što je više jačao američki vojni angažman, to se među mladima radikalizovao anti-ratni stav koji je postepeno prerastao u sve izraženiju odbojnost prema nasilju. Zbog svega ovoga mladi su bili spremni da stvore svoj svet i sistem potpuno drugačiji od onog postojećeg. To je bila savršena utopija.
Hipici su za veoma kratko vreme prešli put od podkulturne grupacije do kontrakulture koja je ozbiljno uzdrmala dominantne društvene vrednosti. Mahom mladi, pripadnici srednje klase odrekli su se svojih građanskih privilegija i udobnosti i odlučili da žive na ulici, u komunama. Postojale su dve vodeće struje u hipi pokretu, jedna čije je glavno obeležje politički aktivizam i politička revolucija i druga koja se više okreće drogama, duhovnosti, misticizmu i unutrašnjoj revoluciji.
Posle Vudstoka 1969. godine na kome je prisustvovalo oko pola miliona ljudi i koji je bio vrhunac pokreta, dolazi, prirodno, do zamora i gašenja hipi pokreta. Mnogi su se umorili od ovakvog načina života, neki se vraćaju porodicama, neki postaju uspešni politički aktivisti i prelaze u dominantnu kulturu, dok se jedna grupa okreće ekstremnijoj borbi za svoje ciljeve i prelaze u ilegalu (pr. Frakcija crvene armije). Bilo je i puno onih koji su se priklonili verskim sektama.. Hipici polako napuštaju velike gradove i premeštaju se mahom u manjim grupama u unutrašnjost. Tako i danas imamo hipi komune koje su se u celom svetu održale.
Šta karakteriše jednog hipija bio on hipik ere šezdesetih ili današnji poštovalac pokreta i hipijevskih ideja?
Pre svega, hipi veruje da je mirno rešenje jedino moguće rešenje za svaku vrstu sukoba proistaklih iz ideoloških, nacionalnih, religijskih i drugih razlika. Tolerancija i mir su najcenjenije vrline. Ljubav i prihvatanje drugih u celini, sa svim njihovim manama i vrlinama bez osude, podrazumevaju se. Ove vrednosti čine srž hipijevske filozofije.
Razlika između nekadašnjih hipika i ovih danas je možda u tome što se danas mnogo toga reciklira, oponaša i prihvata bez nekog dubljeg preispitivanja. Da li oni koji bi danas rekli za sebe da dele vrednosti dece cveća imaju dovoljno znanja i informacija o idejama koje su hipici propagirali i za šta su se zalagali? Osim toga, novo vreme donosi i neke nove probleme i očekuje nove revolucionare sa svežim idejama i novom energijom, drugačijim pristupom rešavanju problema.
Sloboda je ono na šta se najveći broj hipika poziva i to je razlog zbog kog će vrednosti hipi pokreta uvek biti privlačne i intrigantne. Odbacivanje društva koje se zasniva na principu rada od 9-5, gušenju individualizma, društva u kome dominira konzumerizam, društva čiji smo dobrovoljni zatočenici. Iz ovog ali i mnogih drugih razloga ideje poput samoodrživog života u prirodi gde zavisite jedino od prirode i svog rada, bekstvo od stresa ili pak svesno odabran nomadski život pružaju ljudima mnogo veću slobodu od života u udobnosti u kome naizgled imamo rešena sva ključna pitanja.
Želja i potreba za ispunjenijim, srećnijim i rasterećenijim životom u kome imaju slobodu da žive po svojim pravilima bez stalne trke za kapitalom, sve većem broju ljudi je životni ideal.
U savremenom društvu većina ljudi ćutke živi po pravilima koja im samo jednom godišnje daju slobodu da nedelju ili dve provedu radeći šta žele i odvoje vreme za sebe. Hipiji odbijaju ovakav način života, a njihova filozofija je možda najozbiljnije od svih uzdrmala postojeći sistem. Ipak, najveći deo hipija se brzo umorio od ove slobode pa su se početkom sedamdesetih vratili svojim kućama kod svojih dobrostojećih roditelja razočarani iz različitih razloga i utopili se u dominantnu masu.
Sa slobodom dolaze i velike odgovornosti, a sistem svakako neće olakšati preživljavanje onima koji odluče da se drznu i odreknu se konvencionalnog života. Pronaći način da se živi tako da se ne troše dodatno, već dosta iscrpljeni resursi naše planete nije jednostavno i zahteva žrtve i odricanje.
Hipici su tako pioniri u mnogim oblastima počevši od proizvodnje i zagovaranja drugačijeg životnog stila koji predlaže komune, udruživanje, razmenu, holističku medicinu, proizvodnju organske neprskane hrane… Zato je suviše jednostavno svoditi hipike samo na decu cveća koja su uživala u dobroj muzici, slobodnoj ljubavi, eksperimentima sa narkoticima i nosili zanimljivu šarenu odeću, nakit i dugu kosu.
Biti hipik nije u direktnoj vezi sa socijalnim statusom, načinom oblačenja, ponašanjem – suština je u shvatanju slobode, mira, ljubavi, političkih i ljudskih sloboda, brige za planetu. U tom kontekstu, hipi pokret danas verovatno doživljava svoju novu revoluciju i budi se iz dugotrajne hibernacije. Naša generacija je svedok jednoj tihoj, spontanoj revoluciji. Sve je više mladih, visokoobrazovanih ljudi posebno na zapadu koji se svesno odriču konzumerizma i kupuju samo ono što im je zaista potrebno, okreću se radu na sebi i posvećuju humanitarnom radu, volontiraju, udružuju se sa prijateljima u različitim projktima, jednostavno rečeno razmišljaju o delovanju svojih postupaka umesto da se stope sa dominantom masom i žive u blaženom neznanju.
Posmatrajući aktuelne trendove u modi i odevanju, takođe se može primetiti snažan uticaj šezdesetih i sedamdesetih godina i dece cveća. Pogledajte samo festivalsku modu, aktuelni boho stil, vintage kulturu (koja za vreme hipi pokreta cvetala jer su hipici uglavnom oblačili odeću iz Second Hand shopova, Vojske spasa i drugih humanitarnih organizacija koje su donirale odeću). Mlade devojke, momci pa i poznate ličnosti na globalno popularnim festivalima, koji su opet nastali na temeljima koje je svojevremeno postavila hipi kontrakultura (Vudstok), obučene su u odeću kakvu smo viđali zlatnih godina hipi pokreta. Boje, dezeni, forme, raznobojni nakit od perli, kamenćića, kože ili perca, sve je to zaostavština hipijevske estetike.
Danas mladi jasno mogu da vide posledice prekomernog trošenja, proizvodnje preko svake potrebne mere i uopšteno dehumanizaciju rada i svođenje ljudi na mašine. Deca i radnici u siromašnim zemljama rade u veoma lošim, nehigijenskim i nehumanim uslovima za sramno niske nadnice kako bi ostatak sveta mogao da kupuje jeftine ili barem jeftinije proizvode spornog kvaliteta. Loši uslovi rada tih ljudi, surova testiranja šminke i kozmetičkih preparata na životinjama, hroničan nedostatak hrane i distribucija nekvalitetne, nezdrave genetski modifikovane hrane u najsiromašnije zemlje kao vid humanitarne pomoći stvari su koje sve one koji ne žele da zatvaraju oči pred realnošću veoma uznemiruju i ljute. Konstantna žeđ za kapitalom velikih korporacija i neobaziranje na stvarne probleme naša su surova realnost. Ratovi i profitiranje na istima, takođe su tema koja je svima jako dobro poznata, ali i po tom pitanju smo prihvatili realnost situacije. I dok gradovi postaju sve zagađeniji, pretrpaniji, ljudi se otimaju oko osrednje plaćenih poslova i žive u sve skučenijim prostorima, hraneći se brzom, nezdravom hranom i doslovno preživljavaju umesto da žive svoje živote, postoje i oni koji ne samo da preispituju ove vrednosti već biraju drugi put.
Naravno, nije život u prirodi, na nekom imanju po principima samoodrživosti, daleko od urbanih sredina svačiji ideal ali oni koji su se prezasitili svega maločas navedenog rado biraju ovaj put. To nije život po svačijoj meri. Neki se na primer odlučuju za avanturistički pristup stvarima i pretvaraju se u moderne nomade bez stalne poštanske adrese, krstare svetom uživajući u svakom trenutku. Tu su i oni koji biraju neku sredinu pa se trude da manje kupuju, više recikliraju, voze bicikl, hodaju umesto da se voze kolima, hrane se zdravom hranom, uključuju se u različite humanitarne akcije, povezuju se i pomažu ljudima oko sebe i to je zaista veliki doprinos. Upravo ove generacije zaista menjaju svet oko sebe, jer kao što znamo promena kreće od pojedinca.
I činjenica je da mi nismo niti najveći potrošači što se resursa tiče niti najveći zagađivači, ako govorimo o ekološkom aspektu ali naše delovanje i pristajanje na nefer odnos u proizvodnji odeće, hrane i drugih dobara itekako ima svog uticaja.
Ako pogledamo svetske trendove (govorim prvenstveno o zapadu), nove generacije u svakom pogledu imaju „opušteniji“, rasterećeniji odnos prema životu. To se može jednostavnim posmatranjem zaključiti i na osnovu oblačenja (udobne Birkenstock papuče, patike, jednostavna i udobna odeća za svaki dan), veoma jasno govore o životnom stilu mladih. Second hand šopovi, vintage subkultura i racionalniji odnos prema kupovini svedoči nam o tim tihim promenama. Cinici će sada reći da je to sve samo moda, poza te da će čitav pomenuti životni stil vrlo brzo smeniti neki novi nadolazeći trend, ali sve i da je tako ako barem trećina ovih mladih ljudi koji danas podržava pomenutu filozofiju ostane dosledna ideji, krećemo se napred.
Generacije koje su prigrlile ručni rad, umetnici koji oživljavaju stare zanate, male samodovoljne farme, predusretljive dame koje prave ukusne džemove, ajvare, turšije i slično, sve popularnije male proizvodnje piva, vina, organskih ceđenih sokova…sve su ovo pokazatelji da je današnjim generacijama dosadila masovna proizvodnja, uniformisanost i sterilna, pročišćena, dehumanizovana proizvodnja u svim oblastima života. Uradi sam sajtovi danas cvetaju, sve je više onih koji sa uživanjem pronalaze predmete za kuću iz starih epoha i uz jednostavne intervencije i dorade dobijaju potpuno nove stvari sa autentičnim šmekom. Reciklaža je konačno zaživela. Gerila baštovani i entuzijasti za zdravu hranu i proizvodnju iste su svuda oko nas. Možda situacija posmatrana sa visine ili statistički gledano u Srbiji i nije toliko sjajna, ali pogledajte samo ljude oko sebe, posetite povremeno neki mali sajam rukotvorina i prijatno ćete se iznenaditi koliko umetnosti, kreativnosti, ljubavi i divnih ideja tamo stanuje. Tu su ljudi koji su uzeli stvari u svoje ruke i simbolično i bukvalno i prave šta god vam padne na pamet..od zdrave hrane, kozmetike, parfema, nakita, odevnih predmeta, umetničkih predmeta… Ukoliko nas redovno čitate znate da su nam baš takvi ljudi inspiracija i motivacija i rado vas sa njima upoznajemo.
Svuda oko nas su kreativci, genijalci i inovatori i samo od nas zavisi da li će ova subkultura postati dominantna kultura.
Vraćam se na temu. Možda ovi današnji hipiji ako bismo ih tako uslovno nazvali neće zaustaviti ratove, iskoreniti smrtonosne bolesti, nahraniti gladne ali barem će svoj život i život ljudi oko sebe učiniti bogatijim i smislenijim. A budimo pošteni, nisu ni predstavnici masovne kulture ništa značajno uradili po pitanju navedenih problema.
