Do skoro mi se činilo da Beograd ima neiscrpne sposobnosti da me prijatno iznenadi. Vremenom te nauči da misliš kako si sa njim u nekoj vrsti prećutnog dogovora; ti ga voliš uprkos svemu, a on ti zauzvrat daje osećaj pripadanja. Međutim, i takvi dogovori se ponekad zaborave, a rastanci se dogode i bez svađe i velike drame.
Zasićenje je dolazilo postepeno, nizom nelagoda na mestima gde sam nekada znao svaki ugao. Prepoznao sam osećaj da haos više nije uzbudljiv već iscrpljujući i došao do spoznaje da se grad menja brže nego što ja mogu da ga sustignem.
Dok sam pakovao svoje stvari, znao sam da odlazak neće biti lak, jer u Beogradu sam ostavio ljude koji su obeležili moj život više nego što to želim da priznam naglas. Prijatelje sa kojima sam gledao kako se grad menja, dok smo se i mi menjali sa njim. Ljude sa kojima sam delio smeh noćima, jutra uz kafu koja je više ličila na terapiju, i ćutanja koja nisu morala da se objašnjavaju. Te veze ne nestaju selidbom. One u tebi ostanu kao pomalo prigušene svetiljke, kao tačke koje ti kažu da je sve imalo smisla, ali ostaje i ona druga istina, da ne možeš uvek ostati negde samo zbog ljudi, čak ni kada su ti oni dragi. Grad te vremenom natera da priznaš i ono od čega bežiš, da si se promenio, i da ti više nije dovoljno ono što ti je nekad bilo sve.
Tu su i sve priče koje nosiš kao svoje senke, sve promašene ljubavi, sva prijateljstva koja su se postepeno ugasila, i taj osećaj da si stranac u gradu koji je nekad bio tvoj saveznik. Potom shvatiš da ti Beograd više ne govori jezikom koji ti razumeš.
Zbog toga sam se vratio u Kraljevo. Ne sa osećanjem poraza već sa potrebom da udahnem drugačiji vazduh. Da se sklonim u ritam koji se ne takmiči sa mnom, u grad koji ne očekuje da budem sve odjednom, da ponekad svima budem sve, a nekome ko je meni sve, budem ništa. Kraljevo je utišano, ali u toj tišini ima neke jasnoće koju sam zaboravio da cenim.
I ne krivim Beograd što sam ga napustio. On je nastavio da bude ono što želi da bude, a ja sam, valjda, prvi put posle mnogo godina priznao sebi šta meni više ne prija. Nekad je najhrabrije što možeš da uradiš za sebe da promeniš grad, umesto da menjaš sebe preko svojih granica.
U Kraljevu je sve istinitije, i ponekad je upravo to jedino što ti treba. Mesto koje te ne pita da li zaslužuješ da pripadaš, već te jednostavno nesebično pusti da opet budemo njegov. Nekad dom nije tamo gde si živeo najduže već tamo gde ponovo naučiš da budeš svoj.
