U poslednjih nekoliko godina pesma „Bella ciao“ se vratila na plejliste naizgled niotkuda. Čuli smo je u serijama, bila je aktuelna tokom pandemije, prisutna je na protestima, u remiksima koji kruže u klubovima.
Ispod ove prepoznatljive italijanske melodije ne leži samo himna otpora okupatoru, već i lekcija o ponosu. Mene ta pesma uvek zatekne nespremnog, bez obzira gde je čujem. Jednog jutra, dok sam pio kafu, emitovana je sa radija. „Jednog jutra probudio sam se i video nemačkog okupatora.“ Nisam znao zašto mi te reči tako stežu srce, ali osećaj je bio poznat. Možda zato što svako od nas ima svog okupatora – određeni strah, pritisak, nemir, tišinu koja nas ućutkuje.
„Partizane, povedi me, jer osećam da ću umreti.“
Taj stih me uvek podseti da hrabrost mojih predaka i njihovu odlučnost. Odlučnost u trenutku kad znaš da nešto više ne možeš prećutati, ni sebi ni drugima. Iako govori o ratu, „Bella ciao” je pesma i o svakodnevnom otporu, o svim malim pobunama koje vodimo da bismo sačuvali sebe i druge.
Kada peva o planini i cvetu pod čijom senkom želi da bude sahranjen, ja zamišljam mir. Ne kraj, nego novi početak. Taj cvet partizana je simbol ponovnog rađanja i dokaz da sloboda, uvek pronalazi svoj put. Zato „Bella ciao“ nije pesma o prošlosti. To je pesma svakog dana kada se pitam: da li sam danas slobodan? Da li živim u skladu s onim što verujem, ili sam opet dopustio da me nešto preuzme, bile to navike, umor ili ravnodušnost.
U svetu u kojem sve postaje brendirano, pesma koja je nastala iz bola i ideala deluje kao podsećanje da neke vrednosti ne zastarevaju. „Bella ciao“ i ne teži tome da bude moderna. Ona samo poziva da se setimo da li smo još uvek ljudi koji umeju da kažu ne.
